Чекајући "Koi No Yokan"....

У месецу Септембру, појавило се сијасет сјајних нових албума неких група које су ми само симпатичне или их, заправо, и волим. Пуне две недеље сам уживао у њима, дискутовао о њима, што уживо, што преко Интернета, читао шта су други рекли о њима, како су их оценили и, генерално, имао сам јасну слику о музичкој сцени данас.

Али, онда се појавио онај тренутак вечности у само једном замрзнутом фрејму садашњице, реалног времена, стварности. По први пут у животу - остао сам у стању тоталног hype-a, жртва маркетинга и лепих речи о изузетности свога биће. Отприлике, као они фенсери који су ишчекивали iPhone 5, јер је то најскупљи телефон који се може купити и хиљаду евра је ван домашаја "конкуренције", тј. обичног плебса.

Чино Морено је човек фасцинатног порекла. Отац Шпанац, мајка Кинескиња. Иако није ретка комбинација, теорија о "мешању раса" добија сасвим ново значење када се укрсте заиста географски неспојиве комбинације. Only in America...


Но, док је целу своју каријеру градио на својем ватреном Хиспанском пореклу, сада, у зениту свог живота, коначно нам открива своју другу страну, и бенд назива надолазећи албум "Koi No Yokan".

У питању је стара јапанска терминолошка одредница и ми, Западни свет, напросто немамо ни реч нити две речи за тај круцијални догађај у нашем животу, иако тај рогобатни превод који губи доста у његово "распаковању" нам звучи толико блиско...

"Koi No Yokan" стоји за тренутак када сретнете/упознате неку особу и знате да ћете се (обоје) заљубити. Заљубити једно у друго, потпуно и без превелике борбе. Ако добро, добро размислите (а Бог ми је сведок, ја јесам!) такав магичан и величанствен тренутак из свих оних које ћете истргнути и из памћења, али и из заборава, нећете првом приликом (можда баш овом, док читате ове редове) подарити било коме. Заправо, пожелећете да га љубоморно чувате за себе и неку идеју из сржи свог бића, која је и идеал и разлог вашег постојања. Више него икада пре - суштина живота јесте Koi No Yokan, јер ће се у идеалном случају догодити само једанпут.

Дефтонс је бенд трагедије и он је отворено слави овог пута. Можда и никад пре, нисам чуо песму чијим непрестано пуштањем (више од 300 пута у месец дана!) нисам уништио њену чар. А не. Напротив. Песму као "Leathers", коју је бенд бесплатно дао својим фановима, није могуће потрошити, није могућати преслушати се (уобичајена појава "кечи" хитова који су заразни као ђаво, јер су и написане и испродуциране од стране научника у масмедијским секташким организацијама), са њом напросто није могуће ништа друго осим откривања хиљаду и једне приче. Написана у једном даху, са текстом "који пре представља слике него филм" (наслеђе "Diamond Eyes" филозофије, како је Чино објаснио), песма је одмах, али заиста одмах кандидат за нешто најбоље што је бенд икада написао, у рангу једне "Change", "Be Quiet and Drive", "My Own Summer", "Minerva" или неког друго мегахита.

Међутим, стваралачку зрелост није могуће заобићи. Као што гитариста Стефен Карпентер увек објашњава, његов специфични стил је резултат свирања једног те истог преко двадесет година. Свирачка техника, како каже, му никада није требала. И управо ту, у тој једноставности је суштина звука, али бенд тако ради већ низ година и ово мора бити њихов врхунац или ја њихов следећи албум буквално нећу моћи да поднесем.

За тих месец дана, песма је само на ЈуТјубу преслушана милион пута, а на "официјалном" аудио снимку (ово горе изнад није никакав "видео", само статична и ружна слика и песма) остављено је чак 1833 коментара, иако има "само" 360 806 прегледа, што је запањујућа статистика, а коментаре можете и сами прочитати, људи не штеде похвале, захвалнице, помиње се и Бог итд итд. Свако има своје.



Суштина ове невероватне нумере је то што бенд надилази и презилази све границе и баријере које напросто увек постоје у односу на звук-аудијенција. Слушање Чина Морена док помиње "заувечност" је толико болно да срце почне да вам прескаче.. "Heartache" у пуном смислу те речи. Док позива на давање свега што је остало да се да ("..Shedding Your Skin, Showing Your Texture. Time to Let Everything Inside Show), он истовремено представља и ту другу особу која уништава све за собом (You're Cutting All Ties, Now and Forever..), уз стравичан урлик, да би вам тако шокиране представљао концепт "Koi No Yokana" иако је изборити се са самим собом велики, огроман изазов у тим тренуцима.

Нумера "Leathers" је чиста, магична случајност. Ово је оно што је бенд одувек покушавао - да звуче као Slayer и Duran Duran истовремено. Паклене гитаре (продукција је божанствена!), бас је величанствен, што је морално и етичко питање на које одбијам да одговорим и једини проблем је што ће се албум појавити ТЕК 13. Новембра.

Више него ишта, овај албум КУПУЈЕМ. ЖЕЛИМ овај диск. Он ми је ПОТРЕБАН. И то искључиво због дизајна омота, који је радио неки геније који тако добро разуме овај бенд. Суштина су ове боје. Надам се да је добио велики чек. Ово је уметност и свака цена за ово је мала, а аутори све овога су платили и превише. Више него што пуко набрајање трагедија може да надокнади. Сажаљење, емпатија итд. Само купите проклети диск.

Албум деценије (2010-2020.) сасвим сигурно. Једини бенд који је преживео `90-е. ONE LOVE FOR CHI


пс. купите овај албум. Ако не себи, онда некоме. Можда некоме који је за вас "Koi No Yokan".

Orgy/Punk Statik Paranoia/2004

2000-те нису могле да буду лоше - зато што су имале `90-е (Курт Кобејна, да се не лажемо). И нису биле лоше. Што се не може рећи за ове "десете"... а врхунац констатације - какве ће тек бити "нове двадесете"? Једно је сигурно - ни тада Београд неће бити као што је представљен у "филму деценије", оном патетично-слаткасто-Шотрастом смећу, "Монтевидеу", у џез-фазону. Србија ће заувек бити земља сељака, помодара и неких других народа..

Искрено, када чујем мега-популарни даб-степ, па макар само његов сегмент који је инкорпиран у неке пете жанрове (хип-хоп или шта је то већ данас) постајем изразито насилан, као када чујем Чолу или Бијело Дугме. Не памтим када ме је планетарно доминантан тренд толико нервирао. Заиста, као да ми није довољно оних фолираната из ФК "Барселоне", морам да се "јежим" и при слушању најобичније поп музике.. Ники Минаж и сличне какофоничне егзибиција и ескападе почетак ове деценије пласирају на најнижу могућу тачку и мом културно богатом и узбудљивом животу.

Враћамо се у сада већ далеку 2004-у и у један врло посебан албум, који се може тумачити као конклузија и последња "тврда" корица деценије која је нас а посебно мене потпуно промашила. Моја једина шанса да истински будем "свој међу својима" је управо тада "истекла" - `94-2004, године "раних радова" данашање свакоденвице.. Интернет, а ја причам о времену ПРЕ Интернета и његов почетак. Чист ХТМЛ код. Без "флеша" који данас успорава моћне Пентиуме 4 на 1900 мегахерца. Ни ја нисам веровао. Но...

До 2004-е је већ било јасно да су промене неминовне. Прескупе рок звезде су постале нерентабилне, пиратерија је престала да прети и почела да дела - тиражи су опадали као снег у пролеће, то је био крај, сада и видимо, чујемо и знамо чега. И, иако сам причао о "срамним" моментима при распаду ну-метал сцене, постоје и они достојанствени, а омиљени нам "Орџи" је идеалан пример. И не баш, али...


Снимљен као завршни део трилогије бенда који је свирао "death-pop" са све призивом дискотеке, фанови су махом били разочарани јер је за један ултра-експериментални бенд тај трећи и завршни ударац превише..конвеционалан. Чисти инструменти, једва нешто електронике и превише ну-метала. Занимљивог, али већ осуђеног на смрт. Његова последња исповест је према томе, само за заљубљенике и носталгике..
..а постоји ли бољи тајминг за талас носталгије од ране Јесени? Никако! Управо је идеално време за слушање овако "бивше" музике од милион долара - касна поподнева, шетње, кока-кола.. Рај.

Ако сте живели у пећини и никада нисте чули за овај бенд - Orgy има педигре за који би она Пипача Мидлтон убила - Џеј Гордон, феноменалан вокал, и Рајан Шак, гитариста, који је између осталог свирао и са Џонатаном Дејвисом (из бенда Корн) у "Сексарт-у". Корн је све време и вукао овај "Орџи" кроз своје турнеје, компаније, промотере док се нису допали људима :) и са њиховим пробојем може се рећи да су сви актери те чудне Бакерсфилдске ноћи (брдо бендова је ту било као обична деца и посетиоци, многи нису ни почели са свирањем, Адема нпр, Чавез је Џеј-Дијев полу-брат итд итд) када су Munky и Head први пут угледали свог будућег певача и регрутовали га на лицу места, гитариста Рајан Шак је тада био на бини и "прашио" своју гитару.

У питању је савршен завршетак једне велике трагедије (албумом и доминирају песимистични закључци о свему, посебно о љубави), епилог који је написао бенд који је "угуран" у то друштво и који је одувек био свој, помало је дао "омаж" целом једном покрету, идеји и филозофији.

Ну-метал је "легализовао" резистет јасном полном поларитету и омогућио младићима да се смеју глупацима који иду у војску и то сматрају "доказом своје мушкости" или девојкама да се истргну из канџи идеја о сполним инфериорностима. А шта је урадила Ники Минаж данас?

пс. изашло је брдо врхунских ствари - Circa Survive, Minus The Bear, Black Light Burns, све у седам дана. Лудница.

4LYN/Quasar/2012

Немачки premium rock/crossover је поново на "пола пута до славе". Након више него лошег и досадног албума "Hello", помало у паници, вратили су се "комерцијалнијем" звуку без непотребних (и неуспешних) експеримената, и резултат је ту.

4LYN је дефинитивно квалитетан бенд који има проблем са сопственим идентитетом. Ништа необично у ситуацији када Немачки бенд треба да постане "интернационалан". Rammstein је написао "Америку" и свој аутохотни став само нагласио, што се људима допало.. Али не могу сви "истим путем".

Тако су ови момци из Хамбурга од почетка певали на енглеском, уз снажан, "амерички" звук, али мимика, имитација, наравно, не може бити 100%, што је између осталог и "саградило" бенд. У својеврсном глазираном ну-метал/ВИВА звуку из дискотеке, Немци су кренули у освајање планете..

..што им иде прилично сезонски, од албума до албума. Након ових шест, три су изузетно досадна, док са овим, имају и три добра. Заиста, готово невероватно, "немачки прецизно", као да је бенд "два у једном".

"Quasar" је логични наследник "Неона" и "Комплимента" - ритмови за плес, уз велике гитаре, слаткасто, "бој-бенд" певање, са повременим лепим стилским фигурама и римама, албум је непретенциозан, али удобан. Ту су и клавирске деонице (као у чувеној "Eobane", најбољој песми бенда), ту су и нове љубавне лирике и јади, али и целокупна зрелост бенда и спремност да се изрази без много двозначности. Рифови су јасни, "октавни" и "квинташки", без много дисахрмонија и какофоније (што бенд изузетно воли, послушати "Drama Queen"), сасвим солидно рок искуство на почетку лета 2012!

American Reunion/2012/MENA SUVARI

Када сам био сасвим млађан ловац ја, дупло млађи него што сам данас, тих касних `90-их и раних `00-их, барем једном месечно ишао сам у биоскоп. Утисак о томе како сала са 450+ места може да просто прогута једног обичног 12-годишњака ("обичног" у смислу, нисам имао два метра. Додуше, немам их ни сада) је једна друга прича, прича о Биоскопу, која ми се искрено, никако не пише док сам још млад. Тако да ћу ипак отићи док сам млад, и док имам времена, за море промена.

Па ипака, јако је тешко не осврнути се на разне згоде и незгоде од пре 12-13 година, а једна од њих је свакако доживљај првог дела овог култног филма "генерација `90-их", нас који смо те касне `90-те испратили уз "прашење" бендова као што су Blink182, Good Charlotte (добро, тада су били знатно бољи:) и остали "поп-панкери" из Walmart-a, али wth, не могу ни да замислим бољу музику када имаш 15 година и волиш цео свет.

И ма колико све то изгледало смешно, а изгледа још смешније када упознате своје вршњаке Американце након десет година и схватите да је та "дуологија" њима била као нама хардкор порњава са псима и коњима (једна девојка ми је признала да је шакама прекривала очи када дође до "ватања" али гајим здраве сумње да ћете ми тек тако поверовати у то, па нећу даље елаборисати, али тек да знате), када смо касније и ми "добили", филм је следећи пут био још смешнији. Мена Сувари је, нпр, имала још неколико филмова где покушава да изгуби невиност, а шта тек рећи за Џејсона Бигза који је то радио и са Меном и Евом Лонгоријом. Све у свему, ликови су нешто налик  "сексуалним инструкторима за глупе" милионима.

Грозоморне "наставке" не бих коментарисао, а ту спада и трећи део који је, укратко, катастрофалан и без Мене Сувари. Али, и он је део генезе, јер се најновији део наставља директно на брачне авантуре....

...које наравно нису уопште "бајковите".  Џим и Мишел, новопечени родитељи живе двоструки живот родитеља и супружника, љигави Кевин (најиритантнији лик у серијалу) је "папуча", Озстрајхер је спортски новинар уместо спортисте, а успут је покупио и Катрину Бовден, која је права "парти-манијанкиња", док Финч живи авантуристички живот. Стифлер, са друге стране, покушава да одрасте. И све њих ће у мали, сањиви градић "из филма" поново довести годишњица матуре, свако са својом агендом и поновним сусретом са самим собом, али са оним што су могли и желели да буду за десет година, а нису.

Филм је, укратко, сјајан. Сјајан на начин који не захтева секташку ревност обреда прегледавања старих прича - филм је довољно аутономан и актуелан да буде занимљив и онима који се не сећају, нпр, Мене Сувари :)

Хумор је у појединим тренуцима фантастичан, референце на данашњу јадност "тинејџерства" просто засипају гледаоца, и терају га на хистеричан смех (у аветињски празном биоскопу, али то пред крај, нажалост) али сценарио има довољно "ђуса" и за "ситуације-ради-ситуација". Укратко, овде све ваља, прилично висока оцена за овакав филм (7.4) на сајту где људи долазе да "хејтују" заслужује поштовање. С обзиром на дисконитуитет од десет и кусур празних година у данашњем "брзом" времену, изгледа да је филм апсолутно успео и сваком носталгику пријаће поновни загрљај тих дивних година (дозволите себи да заборавите да сте у најбољим годинама трунули у Југославији и били "Милосрдно помазани" од стране, практично, читавог света) и осећаја када седите у сопственом дому и у офспрингу емотивне спирале једноставно имате десет година мање. Барем.

Нажалост, није све тако било идеално вечерас. Као што знате (или не знате: http://nevistarrrr.blogspot.com/2012/02/short-story-of-twitter.html) ја и Мена Сувари идемо доста "назад" и имамо своју причу, свој простор, своје време. Како је барем десет година нисам гледао у биоскопу, једва сам чекао тај тренутак, када је видим на огромном платну (један од разлога што сам уопште отишао у биоскоп, платио две карте, кокице, кока-колу, превоз, дакле 1000+ динара). У сали је било, брат-брату, 10 људи, а од тих десет, један је био конобар који ради при целом комплексу, и довео је своју дебелу девојку (коју је просто гурнуо у седиште). Разуме се, није платио карте, нити је мене брига што таквих повластица сигурно нема по Закону у Државним биоскопима. Наравно да практично има, и да се то ради ("крадуцка се" што би рекао Велимир-магистар-Илић) и мене заиста није брига. И знам да умем да будем гласан на моменте, шта да радим, ја сам гласан човек, имам здрав смех који пристојно траје. И када сам коначно дочекао тренутак да Мена Сувари (је л` бројите?) прошета у свом својем сјају, спонтао сам почео да аплаудирам. У сали од 450+ места, са великим размацима. Е онда се ту појави и тај тип. Мали је град, познајемо се, његов полу-брат ми је добар пријатељ, а он старији од мене 12-13 година. Маторац, укратко, члан "Отпора" и једне популарне странке која запошљава свој кадар без конкурса, а он није успео ништа боље да ућари у тих 12 година добијања батина, плаката, скупљања потписа, идења од врата до врата, кувања кафи итд. него да буде конобар у Центру за Културу. Једноставно, тип не баш сјајне биографије. Плус, дебела девојка. И где је ту проблем? Проблем је, наравно, моја арогантност и "Вујаклијалност" при било каквом интелектуалном дискурсу, често баш у том локалу где "вечити младић" ради. Сигурно ме је чуо неколико пута како "дробим" успаван публикум Залима Глобализације и "ем-ти-висања" Твајлајтом, Гагачом и Бајбером. Сигурно. Како девојка која је дошла самном није ни дебела ни ружна, уз пословичну надменост при којој, једноставно, не примећујем никога, а поготово не њега (још је и мрак, мислим, ватафак?) изгледа да сам га силно изнервирао ионако фрутрираног абортираног омладинца странке, те се он као последњи сероња (са подигнутим ногама на седишту суседног реда!) обратио другом мужијаку са женом поред себе повишеног тона, у фазону, "из ког си ти села?!". Да ли овде треба да причам да прави шмекери никада не прозивају "сметало" док су са девојком/женом и да се кавга започиње када жене оду? Наравно, нисам му остао дужан, али потпуно ми је пореметио хемију јер нагли прилив адреналина једноставно деконцентрише, и остатак филма нисам могао да пропратим са прописаним уживањем, нити сам могао да уживам у Мени Сувари од пет метара како доликује. Правио сам хиљаду верзија, међутим у свакој губим то што сам хтео - Мену Сувари. Искрено, сасвим сигурно ћу се следећи пут потући. Је л` сам му ја крив што је Тадић изгубио изборе? Што је његова усрана странка забележила дебакл, па се и њему посао "љуља".. За разлику од њега, ја нисам члан ниједне партије, и плаћам биоскоп и све остало.. Зар мали аплауз (који је нашао на одобравње млађих и срећнијих људи) толико смета?

Друга ствар, филм је "исечен", прекидају сцене где лик каже пола реченице, титлови су катастрофа (није да ми требају, а када је у кадру Мена Сувари и не могу да их гледам :), али посебно боли када видите уличарски превод "да, БРЕ!". БРЕ?! Јасна је мени функционалност, али ово је биоскоп, хоћу озбиљан превод, не зајебавање са титловима које раде људи на Интернету. БРЕ?! FFS.

Све у свему, филм је био добар, али све остало почиње превише да ми смета. Биоскоп је мртав, људи су нервозни и гадни, прошли су избори, и то скандалозно, ово зубато пролеће је одвратно, мини-торнадо на НБГ-у, а све у к....

Yasmine Bleeth

Жена коју нисмо видели десет година, жена која је данас само урбана легенда, мит. Још десет и постаће Религија. Међутим, прича о Јасмини је једна од оних бизарних које само нереални егзистент Холивудских ентитета може да режира.

Yasmine је доказ живи доказ неколико битних ствари, међутим најважнија је свакако разликовање стварног, истинитог од лажног, нереалног.

Како је постала познатаи славна? Тако што је без проблема стала на црту великој звезди `90-их, Памели Андерсон, и то са својим рогобатним именом, за разлику од знатно једноставнијег, можда и лепшег.

Наравно, далеко од тога да је Памела лепотица или не, међутим највећи успех поред тада сензационалних Памелиних груди је 100% природна Јасмина, очигледно  несавршена, међутим са невероватним appealom и утицајем на сваког мушкарца. И поред такве конкуренције, свет је полудео за младом глумицом која је у периоду од `96 до 2001 редовно улазила на све могуће Топ листе свих мушких магазина, што је већ успех сам по себи. Понављам, без иједне естетске интервенције.

Нажалост, као и свака глумица из ТВ серија, не добија претерано добре филмске улоге, иако успева да буде lead у пар симпатичних "Б" бућкуриша. Након четири (напорне) године купаћи костим мења за строги канцеларијски аутфит и тиме се решава свог највећег проблема - њене природне заобљености. Муке којима се подвргавала да неутралише сопствену природу вероватно не можемо ни да замислимо, али успела је четири године да држи беспрекорну линију и за то јој свака част.

Тада добија улогу у до тада лошој серији Дона Џонсона, "Неш Бриџис" инспекторике Кејтлин Крос, и по многима, спашава серију од сигурне неуспешне и несрећне смрти. Џонсон и Блит имају готово невероватну хемију, јер је очигледно да глумац није остао нимало професионалан на адуте своје колегинице, која је попут предатора експлоатисала ту слабост. То се допало и сценаристима, па је читава сезона, 24 епизоде само пут Кејтлин Крос из канцеларије до кревета. Коначно се и Јасмина "распојасала", угојила барем пет килограма, међутим у њена права лепота је постала још уочљивија.

У сукњи која пада тик испод колена, са штиклама и сакоима, уз стварну (и право да вам кажем, готово па невероватно квалитетну) глуму, 4. сезона Неша Бриџиса је коначно постала хит. Али, иза кулисаа све је почело да се распада.

За разлику од својих колегиница, она је свој адут добила рођењем, и зато је прве поразе претворила и у коначне. Емотивни, па и професионални проблеми, по сопственим речима толико су је престравили да је пут до дроге био изузетно лак.. Уосталом, није прва којој живот у Лос Анђелесу није пријао, а пут у Сан Франциско се догодио прекасно.

Пета сезона НБ је, укратко, прича о њој, иако се све то догађа њеном колеги Гомезу, тј. детективу Евану Кортезу. Дрога, алкохол, покушаји самоубиства.. Толико је претеривала са кокаином, да јој је унутрашњост ноздрве потпуно, укратко, трунула, па је цела серија стала на готово три месеца, а све то је пратило невероватан under-performance, и сезону су извукли тек када су потпуно неутралисали њен лик. Нажалост, њен одлазак у последњој епизоди је једна од најтрауматичнијих ствари које се уопште могу видети. На кратко су се поново упалиле старе ватре између Џонсона и ње, и ти последњи ватрени пољупци су очигледно потпуно искрена ствар. Серија тада доживљава само још једну лошу сезону, а за Јасмину не остаје баш ништа, осим трагедија до трагедије. Неколико пута слупаће свој аутомобил, потпуно дрогирана, пијана, све до неславног бежања са лечења, па поновног хапшења уз скандалозну фотографију која делује попут кошмара.

Након свих мука, по завршетку прве фазе лечења касне 2003, удаје се за свог партнера са рехабилитиције, и одлази у потпуну анонимност уз пар искрених интервјуа и оставља горак укус у устима, јер свој повратак на екран не држи ни у даљим плановима. Појављује се тек скоро у некој глупој реклами за млеко, и показује да поново има итекако шта да покаже:

Данас живи мирним породичним животом, и сваког дана највећа борба јој је борба против своје кокаинске овисности, која је код ње била духовног, религионзног типа. Надамо се да ће и победити.

Велика звезда `90-их која је у потпуности доказала да је лепота Ђавољи дар. Но, ми мушкарци ћемо је памтити само као неки Анђеоски ентитет уз небеско плаве очи које обећавају спас :)

MattRach/Already Out There/2011

Mathieu Rachmajda, alias Mattrach је део нове YouTube генерације гитариста који је разним cover-ima и техником Бога гитаре привукао милионе посета.. Док су сви покушавали да скину funtwo-a, Метју (или Матју, Француз је) је поприлично храбро направио неколико феноменалних потеза на сада већ легендарној "The Canon Rock" и брзо постао толико популаран, да је био неколико пута на топ телевизијама у Француској (са 17 година!), а све је то крунисано нечувеним endorsement deal-om са Fenderom, иако човек (или дечак) није имао ниједну песму а не албум (барем не снимљене).

Чувени "Lego Man" на овом снимку има само 15 година а технику највише класе.

Но, сада када има 21, све се то променило. Званично први албум, "Already Out There" је једно фантастично дело младог Француза који не пева, нема текстове, све што има је музика и представља изразито хардкор аутора који обично угњаве већ након треће солаже..

..међутим, Метју то не чини. Иако сви знамо да он може да свира супербрзе солаже, скале, арпеђа и све остало, он је човек снимио албум, готово неочекивано технички скромно али све што је написао, написао је фантастично.. Невероватно питак гитарски албум најмодернијих тенденција у свету гитара, изразито добро "алтернативно рокерски", без иједног исфорсираног момента, све песме имају тај јасан звук новог Телекастера, који никада није звучао овако моћно, коначно и једна добра гитара из некада највећег "Фендера" којој не треба "маскирање" своје немоћи.. Није ни чудо што су платили практично клинцу рођеном `91-е да демонстрира могућност нове технологије уместо неком провереном, "искусном".. Јер овакву ватру може само  "свежа крв" да започне...

Дакле, једноставно "француски" микс модерног рока и  гитарске виртуозности, проткане класистичким ескапизмима у драматичним тренуцима, терце, октаве, али без покушаја да вас импресионира детаљем, више целином, самом нумером.. Неверованто оптимистичан звук (добро, уз две тужњикаве шпанске баладе), енергичан, једноставно, од хиљаде ЈуТјуб гитариста, очекивано, геније од детета је стасао и започео свој музички пут.. Има још "коцкастију" главу, али сигуран сам да женске обара са ногу.. Фантастично!

Soulfly/Enslaved/2012

"Иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена" или "снажног/снажна", "моћан/моћна" је изрека и израбована флоскула која не служи  ничему осим млатарању у празним конверзацијама и покушају добијања секса. Јасно је ко се ту не слаже, а пракса такође показује неке занимљиве резултате.. Но, све и да то стоји у реалном животу, у свету музике ово правило је веома контрадикторно. Заправо, потпуно супротно.

Од Јоко Оно, преко Ненси до Кортни Лов, баш те жене "снажног карактера" одговорне су за спектакуларне скокове у Амбис Заборава и опште пропасти некада моћних бендова и музичара. Баш је то случај и са Глоријом Кавалера и легендарним бендом "Сепултура". Момци су хтели да промене менаџера, тј. Глорију, Макс није мислио исто, а десетогодишње игнорисање рођене браће је сада већ култна прича..

Када је Макс најавио овај албум, очекиване су промене јер је поприлично претерао са четири идентична албума у два "различита" бенда. Но, све је то пало у воду када је изашао са саопштењем да ће "албум бити написан и снимљен за две недеље, толико му је времена дала жена". Човек је мртав озбиљан био, што је изазвало незапамћене реакције јавности. Она одувек и управља свиме што овај човек ради, а да ли је Макс Кавалера на крају успешан или не, након оваквог сазнања, незахвално је рећи. Дођавола, треба неко и то да каже - не, Soulfly никада није био оно што јесте била Sepultura. Крај приче.

Док је први албум писао годинама, а богами и други, нагло је убрзао са свим осталим што је компензовано сталним променама састава бенда, и сваки нови члан је доносио нешто "своје" што је у великој мери диференцирало музику на албумима.. Јасно се чује ко свира и шта свира. Онда је пронашао "идеалан" састав и снимио чак пет врло, врло слична албума чији је квалитет калирао сваком новим минутом (Dark Ages, Conquer, Omen + Cavalera Conspiracy)...


..а онда је за две недеље написао и снимио Enslaved.

Осим врло јасног потпуно металског наслова, овај албум је и коначно то рестартовање које касни најмање три година и четири албума. Опростићемо му Conquer, али не и остале.

Дакле, нови албум траје Богаоца и звучи као да је испао из касних `80-их и врхунца екстремног метала. Све је подређено жестокој рокачини, вокали су још сумњивији него на Омену (човек је једноставно задовољан животом и нимало бесан) а текстови, иако никад на нивоу поезије, дотакли су само дно у дискографији Макса Кавалера. Међутим, музика није уопште лоша. Као одмор од једне исте, прераубоване шведске скале мелодичног дед-метала, америчког пост-хардкора, нови албум плени брзином која није прогутала свираштво ове дружине.. Марк Ризо, најзначајнији фактор у овом табору, човек нивоа Андреаса Кисера, поново блиста и доказује да може да свира шта хоћеш и то јако добро.. Макс је имао одличну идеју, али две недеље је једноставно недовољно за више од три или четири песме, и то без текстова који су написани за једну ноћ или поподне. Овако, овај албум траје поприлично, напоран је и након 12-е песме морао сам да се предам.. Има овде много добрих ствари као и увек, али уместо кохерентности и колизије идеја добили смо жестоку неинветивност, готово незапамћену у овим водама и можда и неочекивану од овог човека. Има овде ситних feature-са, попут госта овог и оног, вређање Америке (али и помињање Кенедија у, наравно, позитивном смислу), међутим јасно је да Макс није озбиљан нити искрен у идејном смислу.. Он човек само чека да деца заврше школе, па да се са Глоријом истетовира по целом телу, укључујући и лица, у маорском стилу.. Можда ће се тада повући? Дакле, милионима његових фанова остаје да стрпљиво сачекају млађарију Кавалера и сазнање да је масакрирање сопственог дела и лика и спрдња на све оно што је некада звучало тако опасно, завршено.

Ово заиста није албум, иако траје као последња два заједно...

Filantropica/2002/Romania

Одакле једном Румунском филму оцена од 8.2, висока позиција на много топ листи филмова за сва времена које праве обични људи а не плаћени "експерти" који жврљају по жутој штампи и хвале огавни "Монтевидео" које је од Србина сељака направио Србина "џезера"? Одакле? Одакле Румунима филм уопште? Глумци? Па зар они нису сви цигани, нижа врста, "трабант" ЕУ које је због неких геополитичких разлога постала чланица па онда нас зафркава, иако су нам до јуче били "браћа", једини народ са којим нисмо крваво ратовали кроз нашу поносну историју?

Још увек нисам схватио у чему је штос. Да ли је то што Румунима није требао грађански рат, па онда још и бомбардовање од стране сваке земље која има авион или макар петарду, па сто милиона долара којим ће да купи неуспеле изборе и онда паљење скупштине (тачније, изборног материјала).. Када сам бацио на папир и урадио математику, већ тај тренутак када је народ срушио Чаушескуа својом вољом `89-е доноси им знатну предност у односу на нашу "нулту".. А где је ту рат, "Лепа Села", где су ту Хрвати и Шиптари, Јасеновац, Проклетије, "Тамо Далеко"... Плус, болних десет година "демократије" које су оваплотиле "Монтевидео", филм који НИЈЕ снимио Здравко Шотра, али као да јесте, јер је он апсолутни "бестселер" (уз Мирјам!) и Велики Мајстор нове Српске сцене, Бард кинематографије, Алхемичар аналогно-дигиталне конверзије.. Очекујем ускоро да убаци и Новака Ђоковића, како би увољио бабама које се чешљају, иако Село гори.. Сећате се, "Лепа Села..."..

Енивеј, 10+10+10.. Декаде предности Румунске грађанске свести можда се не виде у просечном плебсу, који је исти мање-више свуда, али се јасно чује и види у уметности, у том очајничком крику индивидуалности да остави свој траг у камену и побегне од заборава. То је једино разумно објашњење порекла овог ремек дела којим цела Европа може да се подичи и стане на црту Холивуду. Румуни коња за трку имаду. И већ му је десет година. Као да бодем Глогов колац у филмаштво сопствене земље..

Шта је у овом филму толико добро? Укратко, све. Техникалије од које застаје дах, високобуџетни, високооктански, дијамантски квалитет слике урађен по блокбастер стандардима, савршен кастинг (аутори су у старту пуцали на високо), невиђена скрипта и апсолутно генијалано написани монолози/дијалози који убрзавају пулс филма константно без секунде паузе, и нацртани мотиви које би и Дејан Матић видео. Овај филм има и причу (и то још какву) али је њена бескрајна метафоричност и мозаичност више него интригантна и гледа право у вашу душу и злобно се церека.. Хумор црњи од Обале Слоноваче и Гане заједно, отровна циничност, мизантропија већа од Канаде - аутори се обрачунавају и на дневно-политичком али и личном плану са свим сенкама и аветима прошлости, не штедећи никога, терајући своје непријатеље да се смеју сопственим наказним портертима због којих више никада неће спавати на исти начин. Има толико детаља које ћете запамтити да филм траје и дуже од тих скоро два сата, јер овде нема "празног хода" или догађаја који не утичу на главну нит - сто милиона тона мотива је окачено о свилен конац и само се чека да он пукне и да се све остало напросто "здроби".. Ма колико карикатура, карикирања и харикирија филм почини, он је жив! Он је жив и стваран, а тај екран, он је истина, једина која ће вам икада затребати.

Ово је најбољи Румунски филм свих времена, и један од најбољих модерних Европских наслова. Он је за неколико дужина супериорнији од целе Југословенске школе. Испричајте својим родитељима ово. Кажите им да Румуни имају боље филмове од нас. "Немогуће", рећи ће они. "У Румунији се још увек гладује, ми смо за њих одувек били Европа" поентираће. Можда. Али ми, генерација одрасла `90-их нисмо. А-а. Ми смо само колатерална штета историјских прилика и пропуштених шанси. А ако након гледања овог "Моцарта" то не схватите, онда је знајте да је за вас лично све отишло дођавола.

Matriarch/Revered Unto The Ages/2007

Естетике у "црном" или "мртвом" металу нема, нити је икада било, а опет, дискусије у тим водама се обично споре управо у тој особини, управо је та карактеристика која раздваја добре и најбоље. Потпуно другачије вредности практично идентично ружној музици је пре социолошки феномен него питање "доброг укуса", и много говори о дискутантима. Свако иоле упућен зна да је та музика намерно направљена тако, и да је феномен управо у згражавању а не у "уживању". Уосталом, ово не говорим ја, тако је рекао Варг Викернес.

Након његовог хапшења због убиства, паљења цркви и свега осталог што је овај човек урадио и одлежао чувену максималнну норвешку казну од 20 година (пуштен због примерног владања), неко је вероватно схватио да иако сигурно најопаснија музика свих времена, касније није еволуирала већ се вратила неколико корака уназад, поставши знатно конкретнија али без икакве филозофије или макар уверења, и није трајала дуже од пар година. "Cradle of Filth", "Dimmu Borgir" и слични кретени нису, заправо, занимали никога осим пар позера, међутим управо су они демонстрирали могућности, обележили су нове путеве на картама, па су новоносталаи жанрови узимала само елементе и име, алиа заправо нису имали никакве везе са славним прецима. Melodic death metal пре звучи као појачан Блек Сабат него, шта ја знам, неки безвезни бенд...

А онда је ту и "Matriarch", all-female extreme-metal бенд из, пази сад, ПОРТОРИКА! Нису прве али су зато најбоље, у сваком аспекту.

Не знам за вас, али мене Порторико асоцира на океан, плаже, кокос, ноћне клубове под палмама, и да се не лажемо, малтене легалну проституцију, узгред, јефтину. Међутим, и на класично лепе жене Латинске Америке, онако природно осунчане, тамне коже, заносних облина.

Е па, чланице овог бенда управо тако изгледају. Изгледале су оне и боље, али је један од гитарискиња отишла, но она боља и даље свира. Да, свира, и то седможичану "Џексон" гитару! Какав истанчан металски укус, јер иако су разлике сасвим мале, свако зна да су "Џексон" гитаре најбоље због најквалитетније израде у одређеном ценовном рангу, због које и сама компанија не зарађује довољно, али добар глас је остао. Него, Ванеса дакле  изгледа овако:

Између осталог на "Твитеру" јој стоји као занимања:" Уметник, музичар, модел (ја бих додао "супер"), продуцент итд, итд..". У свом матичном бенду, свира lead гитару и пева као, очигледно, изузетно школована оперска певачица. Ево, тек сад видим да као музички опис ова прелепа Латинка наводи Operatic Death Metal Core, што је жанр који сигурно не постоји.

И све би то било у реду, да њихов албум првенац (и јединац) није овоако квалитетан. Када прво проверите њихово извођење уживо, девојке у хаљинама за плажу са огромним гитарама очигледно свирају више него добро, заправо, изузетно добро.

Спреман сам да идем толико да, оно што сам ја макар чуо, сигурно су боље од свих бендова тог и сличних жанрова на нашим просторима. Феноменалне гитаре, опасни рифови, филигранске солаже, ултра-модеран бубањ, помало трибалан, и композиције какве сигурно нисте чули. Због свог женског сензибилитета, осмоминутне песме су потпуно хаотичне, од тоталне агресије до криптодепресије песимизма и туге, од најдубљег "growl" урлика до оперског вриска, свеједно, тежина океана је константа и осећа се на леђима. Атласове муке. Албум је бруталан, квалитетан и нормалном слушаоцу, изузетно некомерцијалан, мада у складу са уводом, претпостављам да је мелодика превише за " true" метал фанове, али ми остали можемо само да уживамо у овако егзотичној музици. Заиста делује невероватно и несхватљиво да се жене уопште баве овим, поготово жене супермодели. И поготово жене супермодели који имају и децу, а изгледају...

Fonic - Урбана Легенда

Fonic је био бенд из паралелне димензије, заглављен и остављен да пати са нама осталим смртницима у овој из које излаза нема, препуној глупих ограничења, скученој као затвор, као соба са четири зида, без врата и прозора. Не знамо ни како смо доспели овде, али знамо да никада нећемо изаћи.

Пре пар година, разменио сам пар порука са Миланом Кордулупом, који ми је скренуо пажњу да свира у том и том бенду. Фоник. Е сад, ко је Милан? Вероватно га знате као бившег гитаристу бенда "Rapid Force" ? Добро, не знате га тако. А и бенд је бљак. Али, сигурно га знате као гитаристу "Амадеус Бенда". Јесте, они "дође ми да окренем те, када заспиш...", бенд који у генези домаће естраде представљају ударну снагу Другог налета фенсера, мало пријатнијег од првог, али и даље са снажним печатом пијаце у свом звуку. Али свако иоле компетентан мора да се сложи да они итекако знају да свирају,а моја радозналост је открила и пар сасвим пристојних нумера, уз пар изузетно забавних које се супер сналазе током прослава или журки када треба мало "унеозбиљити" атмосферу, раскомотити госте, поскидати девојке итд...

Е, "Фоник" је био сасвим озбиљан бенд овог познатог музичара, прави ако се тако може рећи. Режеће и сасвим довољно техничке гитаре, звук који никада није заживео у нас Срба, алтернативни рок/метал, по мало гранџи, али и текстови на енглеском, што је врло битно. Постоји проблем са извођењем музике на српском језику, јер модерни жанрови нису толико флексибилни напросто и гранџ/ну-метал звучи једноставно смешно, у најмању руку најмањег рукава. Било је и таквих покушаја, али батали ти то.. Рецимо и то да је Велики Презир показао како извести брит-поп на српском и добити сасвим нови жанр. ВП је феноменалан бенд.

Енивеј-енихау, Фоник је тако постојао и прошле су године. Онда је најављена промоција албума (нисам пратио бенд све време!) а онда се, недељу дана пре те промоције, бенд распао. Тачније, остао је само певач, који је окупио нови бенд. Приличну чудно, написати цео албум, снимити и онда отићи недељу дана пред промоцију. А онда сам набавио и албум.

..и нисам се изненадио. На домаћој сцени постоје нека одела, сиве еминенције СФРЈ и анти-глобализације који форсирају тезу да "домаћи бендови морају певати на српском". То је пуцање у колено сваком бенду. Рецимо да постоје амбициозни људи који желе само да изађу из ове земље јер је у њој врло непрофитабилно бавити се рокенролом, оним правим.. Овде могу да успеју само абортуси попут "Дубиозе Колектива", Ван Гога" и сличних креатура.. "Хладно Пиво" и шта се већ овде слуша од бендова.. И сви певају на српском. Чак, читао сам интервју Данила из бенда "Consecration" који је поновио причу;ако хоћеш овим да се бавиш, мораш на српском, али баш та чињеница ће те закопати овде. Као онај виц о Српском казану у паклу. Питам се, зашто Мађари (нпр) немају таквих ограничења? А њихови модерни бендови су итекако познати и свакако толико квалитетнији од наших да је то срамотно и поредити.. Еј, Мађари којима је то `90-е било забрањено и да се смеју, сада Мађари имају модерне хардкор/металкор бендове који су апсолутно на светском нивоу, ништа гори од Америчких! Мени су чак и бољи. Уосталом, погледајте овај феноменалан, анимиран спот групе "Blind Myself":

Тако некако, Фоник је прешао не српски... И то звучи, једном речју - УЖАСНО. Све је урађено како треба, супер је снимак, пристојна продукција, аранжмани, идеје, музички више него пристојан албум, али певач... Прво, одлично пева. Друго, текстови су испод сваког нивоа и прате устаљен, лузерски клише рок поезије 2000-их са речима попут "немир", "несклад".. Лако је замислити коме се он обраћа. То је једна жена налик на некој јунакињи серије "Лисице": има 30+ година, ради неки грозан посао, нема никакав укус, па ни музички, политички је коректна, образована је али не и класично па јој та ограничења не допуштају турбо-фолк али ни потребну "дубину" да слуша, рецимо, Deftones или Mogwai, и тако седи у неком клубу, а свира Фоник.. Певач јој својим упорним шапутањем речи "немир" милује чуло слуха, она губи самоконтролу, наручује трећу чашу вина и пада у загрљај тих пријатних соничних вибрација.. Што је најгоре, све ово заправо јако личи на Ван Гог, али је у компарацији са овим мастодоном "ономатопеје" заиста добрих бендова чак и знатно гори у том вредносном систему. Још један "Радио 202" бенд који неће слушати нико. Немир... Каква педерска реч.

У земљи Анђелине Џоли.

Анђелина Џоли, Анџелина Џоли, Ангелина Џоли, Анжелина Ђоли (тако је зову Босанци, сачувај ме Боже!)... Каква "Наташа-Дача" тек је ово била права ствар, прави пример немилосрдних услова у којима медији раде, и прави пример колико ће далеко отићи како би створили вест која се само делимично базира на истинитим догађајима.. "Анђа мрзи Србе", "Република Српска је геноцидна творевина", "Анђелина Џоли тврди: Никад нисам рекла да је РС геноцидна творевина", "АЏ: Не мрзим Србе" итд итд итд... Шта год би ова жена рекла, новинари би као чопор бесних паса загризли до коске и на основу наслова (који је изведен из контекста неке реченице или тврдње) креативно написали остатак текста осцилирајући закључцима као синусоида, све док проклети филм није стигао у Европу и кад је било сасвим јасно да је Анђа снимила филм по "документарним" репортажама CNN-a са Југословенских гаришта, уз помоћ "података" генерала Весли Кларка... Негде при путу за Европу се изгубио и онај податак о 300.000 мртвих Муслимана и 50.000 силованих Босанки. С обзиром на финансијске губитке које је створио овај филм, филмаџије су уложилe све напоре како би филм макар исплатио сам себе, а ако Србија каже историјско "НЕ", то се неће догодити. Замало и да Анђа лично дође, али одавно она није она Анђа због које смо гледали њене силне глупаве филмове..

Међутим, да ли је ово сада истина? Сваки кретен ће је сада у разговору назвати "анорексичном курвештином и дрогерашицом", и неки дубоки бес и презир ће варничити при сваком епитету и придеву који ће се без много смисла али флуидно надовезивати правећи спектакуларне реченичне конструкције због којих би и Ђура Даничић доживео фрас. Хилари Клинтон, Медлин Олбрајт, Анђелина Џоли.. Ето, то ће отићи у неписане књиге српске урбане историје, и сви ћемо бити Филипи Вишњићи и Вучеви Караџићи и поколењима ћемо говорити:" Шта ти је Америка, све дрогераши и педери!". Мало људи је упамтило да је она на додели Оскара рекла да је "заљубљена у свог брата" па су се медији наслађивали инцестуалним теоријама поремећене породице..

Е па ја у томе нећу учествовати. Нећу, из простог разлога што та Анђа има итекако квалитетне наслове и перформансе, а својевремено, док је била млада и једра, сигурно је била најлепша жена свих времена. Маните ви мене оних "старих Холивудских дива", све оне су оставиле трага у том смислу, али ниједна није побегла том времену као што је то урадила Ђоли. Њен провокативан став и хаотичан стил учинили су је не само својом и јединственом већ и ванвременском и бесмртном. Комбинација опасности и лудила, перверзије и нечег религиозног што  изазива у мушкарцима ( Лесли Нилсен је то најбоље рекао: She was the kind of woman who made you want to drop to your knees and thank God you were a man! ), трајала је барем деценију и нико се ту није бунио: остале жене нису могле да кажу ама баш ништа, а пре пар година (или мало више) је једна анкета показала да је сваки пети мушакарац сања, а не знам који је замишља док има секс са неком својом безвезначном женом.

А онда се догодило оно очекивано, мазнула је Бред Пита, толико пута помињаног њеног "идеалног мужа", настао је најмоћнији Холивудски пар, он пропао и отупео, она  још више смршала, са дечурлијом и овом и оном, изузетно ружно стари и све више личи на вештицу, не добија више секс-улоге јер ту ни сва компјутерска моћ више не помаже (евентуално дублерка, препоручујем Бесиму Нешић са својих 250 кубика силокона у вел`ким грудима) и шта ће, као Амбасадорка УНИЦЕФ-а и утицајна жене, добија фантастичну прилику - да сними филм о женама Босна.

Није то ништа случајно или рандом, све је то детаљно испланирано и намерно патетично, читам овде Хрватице се жале да је филм "негледљив" због силног насиља које чак ни оне не разумеју и не могу баш са сигурношћу да тврде да је то било баш тако, али да су "брадати Ћетници гадни, јесу". Онда се јавља неки Босанац, помиње породицу која је страдала од Српске руке, и куне се да је Анђа снимила такву филмчину као да је и сама присуствовала (имате текст и на Индексу.хр) тим догађајима.. Био је и неки Зукорлић-like пајсер који малтене протествује јер филм не садржи сцену када "Ћетници бебе стављају у рерне и пеку их". То би по њему била заокружена целина и евентуални ДВД би ишао бесплатно уз Куран. Па онда она што ће направити илегалну пројекцију филма у РС, па се јавља Анђа, подржава је, чула се са продуцентима, доставиће јој материјал некако кроз блокирану РС (ето приче да може да сними и наставак..), каква дивна акција трте-мрте, дробе ли дробе, људи се наоружавају ружним речима и лајемо као кере Јакобсфелда једни на друге, измишља се неки Миша са Звездаре који јој је помутио разум па је она као остављена жена приблегла црној магији и жели да свим СрБендама као што је тај Миша затре семе, свој филм назива "уметничким", а силно силовање је вероватно метафора за разуздан, дивљачки секс којег се са носталгијом сећа поред досадног Бреда и клинчадије црнчади које гаји као што Кери Бредшо гаји ципеле и Гучи торбе... Gimmeabreak.

Јес` да волим да се инатим и контрирам, али сматрам да за репресивним мерама нема потребе - филм нека се да у биоскопе, Анђа нека дође, нека дођу и ти наши "глумци" који да не би поцркали од гласи снимају очигледно све и свашта и више ни рекламе за Јелен Пиво и Гранд кафу не помажу, њихове породице, медији, а обични људи, они нека остану код куће. Ето, зашто се тако не договоримо, направи се акција, вођа нека буде Пантела, ето, останемо код куће, гајимо породичне вредности, нека звекећу штикле полупразних, анорексичних Анђелининих ногу, стопала и ципела по мрачним, пустим улицама Београда. Али ја знам да када би се она случајно зезнула и дошла, то би био дочек и Ђоковњачу да направи љубоморним, и та топлина српског домаћинства би се прозвала за бренд, па би је трпали храном и пићем и, евентуално, неким петосатним тениским мечем доказујући јој да нисмо ми Срби дивљаци, да имамо сир, јогурт, вино, пршут, Ђоковића, његовог оца, Дачића "значи, брда, значи планине, значи Калемегдан", Лепог Тадића и шта ти ја знам, а сви ови најгласнији би били прваци у томе.. Зато ми је и драго што није дошла, да се не брукамо, да створимо илузију Хрватима да ипак имамо кичму, иако су разлози њеног изостанка оно што остаје са нама и у наредним деценијама. За илузију кичменог стуба нисам тако сигуран.

ВЕСТ ГОДИНЕ!

Чи Ченг, басиста групе Дефтонс, након три и по године проведене у коми, почиње да се буди!

Након хиљаду дана борбе за његов живот, у којој је учествовала не само његова породица и бенд, већ и сви пријатељски састави и музичари, као и фанови самог бенда, коначно је стигла и та добра вест у ова зла времена, да нам се велики ЧИ ЧЕНГ ускоро враћа. Већ само буђење је омање чудо, а вера у његов потпуни опоравак сада је знатно снажнија него икада пре.

Хвала свим небеским силама, Богу, али и људима који су омогућили плаћање више милиона долара болничких трошкова током страшног пута преко читавог света мртвих. Надајмо се најбољем, а можда и завршетку албума који је бенд напустио из пијетета према Чиу (чувени Ерос, који из оног што смо могли да (на)чујемо је вероватно најбољи албум свих времена било ког бенда).. Мада, да не чује зло, нека напишу нови, ма, само да нам је жив и здрав! Напред Чи!

Short story of Twitter.

"Having crush on celebrity" је готово дијагностификован поремећај психо-емотивне равнотеже и фали му још двадесет година да стигне до уџбеника. HCC како ће га назвати амерички "шринкови" може да постане озбиљан проблем јер значајно криви већ искривљену криву реалности која зависи од начина перцепције перцепцента. То ће можда бити добро за бизнис и за role-playing али не и за онај мали трачак самоспознаје који се у суштини потискује моментално и рано изјутра.

Твитер је ништа друго него то - дигитална верзија комбија и бомбона која вас киднапује у свет од 160 карактера и равноправности са равноправнима, иако су неки помало "равноправнији" до осталих. Готово свако иоле познат одавно пише потпуне глупости, или чак упошљава неког ПР-а да куцка "скеџул" што се пропрати "ритвитовима" и вероватно се тиме мери неки укупни резултат.. На први поглед, делује нелогично, јер ко то још воли да буде обасут рекламама? Воли, воли, ако је та реклама - у правом тренутку. Теорија шест људи до свих на планети, уз дигиталну, Интернет реалност значајно мења социолошку структуру а поготово поимање исте.

Да, знам, звучим као један од оних што, за почетак пишу искључиво ћирилицом и упозорава на страховите соц-инжињеринг експерименте спроведене, наравно, од стране Америчке владе која у маниру Schutzstaffel-дивизије макро-економске мере спроводи на грбачи сопственог народа а истовремено треби Србе као мухе (дозволићете ми да парафразирам Тома Круза из Mission:Impossible 4, свог екс-омиљеног акционог серијала) јер спречава оваплот наталитета, и прља расу итд.. Well...

Ја имам тај HCC.. Поново и кад му време није. За све је крива једна Рускиња којој ни име не знам и са којом сам поделио пет секунди насугестивнијих погледа у свом животу. Полу-пијан, и са неком другом и за мој живот небитном, одшетао сам од нечег фантастичног у ноћ.. Мислио сам, имам још 15 дана, срешћемо се још једном, Судбина, Врлина итд. Ни сам не знам колико сам је тражио, зурећи у сваку кратко-косу плавушу са раздаљине од сто метара. Постоје људи које знам петнаест година и чије пуно име сам одавно заборавио. Постоје девојке које сам љубио а чији лик не умем да призовем, овако, из главе. А мистериозној Рускињи знам и број обуће, и контуре савршених ногу, у мини-сукњи и морнарској бело-жутој мајици. Само пет секунди. Но, оно што мени није јасно је зашто ме је тако погледала? Ја знам зашто сам се ја одважио на тако храбар потез као што је close-by пролазак уз захтев за пажњу у облику Бобана Рајовића, " у очи ме гледаш, опако а то ми прија, гледаш ме а не даш, то је провокација". Међутим, све моји изграђени светови су се срушили када сам схватио да и она гледа мене. Готово инстиктивно, успорио сам, почео са ротацијом ка левој страни када ме је небитна женска рука одвела даље..

Ово је она најкласичнија клише прича о судбинским сусретима који се нису догодили или остварили и из које се извлачи поука да не треба околисати већ се у такој ситуацији треба понети као мушкарац, зграбити је обема рукама и одвести, тамо где мушкарац ако је иоле способан и са одслуженом војском, води жене. Тако је, лешинари, одузмите и поделите остатке  нечег посебног и незаборавног и упакујте га полупаног у калуп за mainstream љубавнике..

Но, та омања траума са летовања ме је заскочила тек код куће, крај рачунара, Фејсбука (sic!), и класичне августовске усамљености, па сам почео да се бавим математиком. 2+2+2+2.. Па мајмуне! Па она је иста Мена Сувари! У појединим рекапиталуистичким моментима а и искрено, мислим да је и лепша јер се плот ове љубавне приче крије у узвраћеном погледу нечег од чега су ми се буквално пуцала колена.. Но, Јулија, Наташа, Катарина или ко год била сада је далеко, а Мена је, некако, ту.. Истина, одувек се она мени свиђала и била у топ-листи, али волео сам само Нели Фуртадо, онако узвишено, чисто, невино и савршено, без иједног разочарња, чак сам нашао и стварну девојку пре Loose-a из 2006, најгорег албума свих времена, због промене какву представља, из дневника хаотичне тинејџерке у пластичног, урбаног, зализаног ретарда са Бијонс-like глазбом..

Но, где је овде Твитер? Па овде је. Али, видите, твитови Мене (знам како се правилно изговара, али одбијам!) Сувари су знатно другачији. Прво, убеђен сам да их она сама куца, али и смишља. Мена, која се својих последњих пар филмова сигурно стиди и даље изгледа као да има 25, је у тишини сопственог рачунара/таблета/Motorola RAZR-a је крајем Октобра почела да пише... чудне твитове. Заиста чудне. Гледао сам ја раније како то иде - почне кукање, консталације (на жалост многих, не оне стеларне) и осврт на питања :"Где смо? Ко смо? Куда идемо?" да би онда детонирало и прешло и један ехо... Но, Мена је све то довела на један виши ниво.

Антиципација предстојећег догађаја девојке коју сам одабрао је свеједно деловала нестварно, али и помало трагично, што ме је изузетно изненадило. До сада сам навијао, међутим брод је стварно почео да тоне.. Ја, и пар десетина фанова присуствовали смо изузетном Твитер догађају - разводу Мене Сувари! Како је избацила Симонеа из куће, како је поднела папире, како се смеје а плакала би, како тражи самопоуздање јер је као и њена најпознатија улога, Анђела Хејс, страховито несигурна у себе и сопствене квалитете, све то преко "жице".. Но, када је моја прва рођеданска прочитана вест била да се "глумица Мена Сувари" разводи, све праћено њеним твитом који разбија камен;

" I'm so grateful for everything in my imperfect life. †♥☺ "

Заправо, тај мој рођедански је био само мистично " If I..." да би неколко сати касније имплодирао у хајлајт живота Мене Сувари који није испао онакав какав би ја рекао да жена таквих естетских квалитета и уметничких вештина заслужује. Тако је вишемесечни анонимни и интимни флерт добио епилог.. или пролог? Еуфорија је пробудила остатке "разума".. Или је то страх од могућности да се, не знам ни ја како и шта, сви путеви очисте од снега (тренутно актуелно), популарно названих "тачкица" на слици коју хвата катодни телевизор ваздушном антеном и ветар који ми је први пут показао Анђелу Хејс, давне, давне 2000/1/2..

Твитер. Тамо где су снови стварни.

Interview/2007

http://www.imdb.com/title/tt0480269/

Нису Алхемичари бадава вековим кували гвожће и сапун, покушвајући да направе злато. Њихов "Сизифов" посао је данас метафора за надреалне напоре и узвишене циљеве, уз дозу мистицизма, тек толико да Чаробњаштво не постане шарлатанство.
Објаснити зашто је овај филм толико добар, чини ми се, захтева нешто од Забрањених знања, а омогућити том "објашњењу" лагодан живот и простор у низу реченица је већ научна фантастика. Јер треба толико тога процесирати, схватити, закључити и поготово опростити. Ту, пре свега, мислим на Сијену Милер, девојку коју сам дисквалификовао пре готово десет година, разводачицу, растурачицу бракова и једну од оних која се узалуд даје погрешним људима, па нам још више иде на нерве. Заправо, та њена тужна прича се чини као заслужена казна, али то није сада толико битно. Оно што је битно је њена конкретна појава;сад, ја сам неколико пута гледао њене филмове али сам је апсолутно игнорисао а и њене улоге нису толико запажене (The Mysteries of Pittsburgh, Stardust) и не бих ја ни обратио пажњу да није толико ... феноменална у "Factory Girl-u". На страну њен перформанс трауматизоване, несигурне девојке, на страну њена појава високе естетске вредности - најлепше на њој (и у њој) је њен глас. У потпуној сам неверици појачавао звучнике, стављао слушалице само да је слушам како се дере, смеје или плаче. Заправо, кад год она повиси свој вокал нешто се догађа у њеном резонатору и глас јој "задисторзира" остајући женски али некако диваљ и опасан, комплетирајући пакет Сијене Милер који сам одбијао да отворим десет година. Још од Мене Сувари нисам срео тако .. плаву девојку која не асоцира на шупљину стабла и Памелу Андерсон (Наташу Беквалац, ако се зове "Јелена" или "Сабина") већ има очигледан карактер и нимало досадан темперамент. Но, пошто је филм у суштини дневник трагичног ескапизма, све то је био само потенцијал, који се успешно оваплотио у филму који стоји у линку - Интервју.

Now, у питању је римејк оригинално Холандског филма који је написао Теодор Ван Гог, чукун-унук оног познатијег Ван Гога, а ствар са Америчкким "ревитализацијама" помало изазива тикове сваком иоле нормалном. Има и примера када је то урађено на добар начин, али и много када је то урађено на апсолутно ужасан. Е, ово је најбољи Амерички римејк свих времена.

Прво, филм је минималан у смислу запремине фотографије - ресторан, улица и један велики Њујоршки стан, то су вам све локације у овом делу, а у том стану ће двоје људи провести 95% времена.  Сами.

Стив је стандардно добар, и ту нема изненађења и грешке, међутим Сијена је више него невероватна и озбиљно ће вас изненадити ако је не схватите озбиљно. Страшна идеја узети њу за нимало лаку улогу и тај неко је очигледно увидео њен потенцијал који ће остати мање-више потрошен или неискоришћен у неким другим радовима. Овде је он под ударом бинске расвете (пригушеног лумена) и живи под слојем прашине некомерцијалности и уметничког дела. Апсолутно не претерује (over-acting) већ само плеше валцер или танго, била то сцена сипања пића, наскакања на шанк, изувања чизама или страственог ватања (микросеквенце). Технички савршен филм, за оне којима нису потребни не-знам-какви кадрови и специјални ефекти и очигледно велики буџет да би гледали филм. 90% људи јесте "блокбастер/бест оф"

Но душа филма је сукоб који траје од Почетка времена и који ће нас уништити Једног Дана између два пола Човечанства - мушкараца и жена. У овом магновењу приказане су апсолутно све особине и могућности интеракције, опције које су нам нуђене и које смо некоме нудили и све то приказује на конкретан, физички опипљив начин, стварајући драму, трилер и емотивни хорор. Са микроскопским повременим форсирањем, динамичност и величина изговорених речи овде стварају сцене за памћење, чак и без епилога. Фантастична ствар.