У месецу Септембру, појавило се сијасет сјајних нових албума неких група које су ми само симпатичне или их, заправо, и волим. Пуне две недеље сам уживао у њима, дискутовао о њима, што уживо, што преко Интернета, читао шта су други рекли о њима, како су их оценили и, генерално, имао сам јасну слику о музичкој сцени данас.
Али, онда се појавио онај тренутак вечности у само једном замрзнутом фрејму садашњице, реалног времена, стварности. По први пут у животу - остао сам у стању тоталног hype-a, жртва маркетинга и лепих речи о изузетности свога биће. Отприлике, као они фенсери који су ишчекивали iPhone 5, јер је то најскупљи телефон који се може купити и хиљаду евра је ван домашаја "конкуренције", тј. обичног плебса.
Чино Морено је човек фасцинатног порекла. Отац Шпанац, мајка Кинескиња. Иако није ретка комбинација, теорија о "мешању раса" добија сасвим ново значење када се укрсте заиста географски неспојиве комбинације. Only in America...
Но, док је целу своју каријеру градио на својем ватреном Хиспанском пореклу, сада, у зениту свог живота, коначно нам открива своју другу страну, и бенд назива надолазећи албум "Koi No Yokan".
У питању је стара јапанска терминолошка одредница и ми, Западни свет, напросто немамо ни реч нити две речи за тај круцијални догађај у нашем животу, иако тај рогобатни превод који губи доста у његово "распаковању" нам звучи толико блиско...
"Koi No Yokan" стоји за тренутак када сретнете/упознате неку особу и знате да ћете се (обоје) заљубити. Заљубити једно у друго, потпуно и без превелике борбе. Ако добро, добро размислите (а Бог ми је сведок, ја јесам!) такав магичан и величанствен тренутак из свих оних које ћете истргнути и из памћења, али и из заборава, нећете првом приликом (можда баш овом, док читате ове редове) подарити било коме. Заправо, пожелећете да га љубоморно чувате за себе и неку идеју из сржи свог бића, која је и идеал и разлог вашег постојања. Више него икада пре - суштина живота јесте Koi No Yokan, јер ће се у идеалном случају догодити само једанпут.
Дефтонс је бенд трагедије и он је отворено слави овог пута. Можда и никад пре, нисам чуо песму чијим непрестано пуштањем (више од 300 пута у месец дана!) нисам уништио њену чар. А не. Напротив. Песму као "Leathers", коју је бенд бесплатно дао својим фановима, није могуће потрошити, није могућати преслушати се (уобичајена појава "кечи" хитова који су заразни као ђаво, јер су и написане и испродуциране од стране научника у масмедијским секташким организацијама), са њом напросто није могуће ништа друго осим откривања хиљаду и једне приче. Написана у једном даху, са текстом "који пре представља слике него филм" (наслеђе "Diamond Eyes" филозофије, како је Чино објаснио), песма је одмах, али заиста одмах кандидат за нешто најбоље што је бенд икада написао, у рангу једне "Change", "Be Quiet and Drive", "My Own Summer", "Minerva" или неког друго мегахита.
Међутим, стваралачку зрелост није могуће заобићи. Као што гитариста Стефен Карпентер увек објашњава, његов специфични стил је резултат свирања једног те истог преко двадесет година. Свирачка техника, како каже, му никада није требала. И управо ту, у тој једноставности је суштина звука, али бенд тако ради већ низ година и ово мора бити њихов врхунац или ја њихов следећи албум буквално нећу моћи да поднесем.
За тих месец дана, песма је само на ЈуТјубу преслушана милион пута, а на "официјалном" аудио снимку (ово горе изнад није никакав "видео", само статична и ружна слика и песма) остављено је чак 1833 коментара, иако има "само" 360 806 прегледа, што је запањујућа статистика, а коментаре можете и сами прочитати, људи не штеде похвале, захвалнице, помиње се и Бог итд итд. Свако има своје.
Суштина ове невероватне нумере је то што бенд надилази и презилази све границе и баријере које напросто увек постоје у односу на звук-аудијенција. Слушање Чина Морена док помиње "заувечност" је толико болно да срце почне да вам прескаче.. "Heartache" у пуном смислу те речи. Док позива на давање свега што је остало да се да ("..Shedding Your Skin, Showing Your Texture. Time to Let Everything Inside Show), он истовремено представља и ту другу особу која уништава све за собом (You're Cutting All Ties, Now and Forever..), уз стравичан урлик, да би вам тако шокиране представљао концепт "Koi No Yokana" иако је изборити се са самим собом велики, огроман изазов у тим тренуцима.
Нумера "Leathers" је чиста, магична случајност. Ово је оно што је бенд одувек покушавао - да звуче као Slayer и Duran Duran истовремено. Паклене гитаре (продукција је божанствена!), бас је величанствен, што је морално и етичко питање на које одбијам да одговорим и једини проблем је што ће се албум појавити ТЕК 13. Новембра.
Више него ишта, овај албум КУПУЈЕМ. ЖЕЛИМ овај диск. Он ми је ПОТРЕБАН. И то искључиво због дизајна омота, који је радио неки геније који тако добро разуме овај бенд. Суштина су ове боје. Надам се да је добио велики чек. Ово је уметност и свака цена за ово је мала, а аутори све овога су платили и превише. Више него што пуко набрајање трагедија може да надокнади. Сажаљење, емпатија итд. Само купите проклети диск.
Албум деценије (2010-2020.) сасвим сигурно. Једини бенд који је преживео `90-е. ONE LOVE FOR CHI
пс. купите овај албум. Ако не себи, онда некоме. Можда некоме који је за вас "Koi No Yokan".
Али, онда се појавио онај тренутак вечности у само једном замрзнутом фрејму садашњице, реалног времена, стварности. По први пут у животу - остао сам у стању тоталног hype-a, жртва маркетинга и лепих речи о изузетности свога биће. Отприлике, као они фенсери који су ишчекивали iPhone 5, јер је то најскупљи телефон који се може купити и хиљаду евра је ван домашаја "конкуренције", тј. обичног плебса.
Чино Морено је човек фасцинатног порекла. Отац Шпанац, мајка Кинескиња. Иако није ретка комбинација, теорија о "мешању раса" добија сасвим ново значење када се укрсте заиста географски неспојиве комбинације. Only in America...
Но, док је целу своју каријеру градио на својем ватреном Хиспанском пореклу, сада, у зениту свог живота, коначно нам открива своју другу страну, и бенд назива надолазећи албум "Koi No Yokan".
У питању је стара јапанска терминолошка одредница и ми, Западни свет, напросто немамо ни реч нити две речи за тај круцијални догађај у нашем животу, иако тај рогобатни превод који губи доста у његово "распаковању" нам звучи толико блиско...
"Koi No Yokan" стоји за тренутак када сретнете/упознате неку особу и знате да ћете се (обоје) заљубити. Заљубити једно у друго, потпуно и без превелике борбе. Ако добро, добро размислите (а Бог ми је сведок, ја јесам!) такав магичан и величанствен тренутак из свих оних које ћете истргнути и из памћења, али и из заборава, нећете првом приликом (можда баш овом, док читате ове редове) подарити било коме. Заправо, пожелећете да га љубоморно чувате за себе и неку идеју из сржи свог бића, која је и идеал и разлог вашег постојања. Више него икада пре - суштина живота јесте Koi No Yokan, јер ће се у идеалном случају догодити само једанпут.
Дефтонс је бенд трагедије и он је отворено слави овог пута. Можда и никад пре, нисам чуо песму чијим непрестано пуштањем (више од 300 пута у месец дана!) нисам уништио њену чар. А не. Напротив. Песму као "Leathers", коју је бенд бесплатно дао својим фановима, није могуће потрошити, није могућати преслушати се (уобичајена појава "кечи" хитова који су заразни као ђаво, јер су и написане и испродуциране од стране научника у масмедијским секташким организацијама), са њом напросто није могуће ништа друго осим откривања хиљаду и једне приче. Написана у једном даху, са текстом "који пре представља слике него филм" (наслеђе "Diamond Eyes" филозофије, како је Чино објаснио), песма је одмах, али заиста одмах кандидат за нешто најбоље што је бенд икада написао, у рангу једне "Change", "Be Quiet and Drive", "My Own Summer", "Minerva" или неког друго мегахита.
Међутим, стваралачку зрелост није могуће заобићи. Као што гитариста Стефен Карпентер увек објашњава, његов специфични стил је резултат свирања једног те истог преко двадесет година. Свирачка техника, како каже, му никада није требала. И управо ту, у тој једноставности је суштина звука, али бенд тако ради већ низ година и ово мора бити њихов врхунац или ја њихов следећи албум буквално нећу моћи да поднесем.
За тих месец дана, песма је само на ЈуТјубу преслушана милион пута, а на "официјалном" аудио снимку (ово горе изнад није никакав "видео", само статична и ружна слика и песма) остављено је чак 1833 коментара, иако има "само" 360 806 прегледа, што је запањујућа статистика, а коментаре можете и сами прочитати, људи не штеде похвале, захвалнице, помиње се и Бог итд итд. Свако има своје.
Суштина ове невероватне нумере је то што бенд надилази и презилази све границе и баријере које напросто увек постоје у односу на звук-аудијенција. Слушање Чина Морена док помиње "заувечност" је толико болно да срце почне да вам прескаче.. "Heartache" у пуном смислу те речи. Док позива на давање свега што је остало да се да ("..Shedding Your Skin, Showing Your Texture. Time to Let Everything Inside Show), он истовремено представља и ту другу особу која уништава све за собом (You're Cutting All Ties, Now and Forever..), уз стравичан урлик, да би вам тако шокиране представљао концепт "Koi No Yokana" иако је изборити се са самим собом велики, огроман изазов у тим тренуцима.
Нумера "Leathers" је чиста, магична случајност. Ово је оно што је бенд одувек покушавао - да звуче као Slayer и Duran Duran истовремено. Паклене гитаре (продукција је божанствена!), бас је величанствен, што је морално и етичко питање на које одбијам да одговорим и једини проблем је што ће се албум појавити ТЕК 13. Новембра.
Више него ишта, овај албум КУПУЈЕМ. ЖЕЛИМ овај диск. Он ми је ПОТРЕБАН. И то искључиво због дизајна омота, који је радио неки геније који тако добро разуме овај бенд. Суштина су ове боје. Надам се да је добио велики чек. Ово је уметност и свака цена за ово је мала, а аутори све овога су платили и превише. Више него што пуко набрајање трагедија може да надокнади. Сажаљење, емпатија итд. Само купите проклети диск.
Албум деценије (2010-2020.) сасвим сигурно. Једини бенд који је преживео `90-е. ONE LOVE FOR CHI
пс. купите овај албум. Ако не себи, онда некоме. Можда некоме који је за вас "Koi No Yokan".
