Зашто сам овај блог назвао " анти-поп " ? Користим први пост да то одмах разјасним, како би свака даља елаборација на ту тему била обесмишљена.
Сетио сам се назива када сам схватио да ће први пост бити баш овај бенд. На једном другом сајту, поп оријентације, бенд трпи неосноване критике већ дуже време, истовремено, не штедећи хвалоспеве за неке друге, тотално погрешне музике...
Могвај је пост-рок бенд. Као такав, комуникацију са Универзумом врши на један другачији начин, чак, можемо га назвати једносмерним. Наслов албума и фотографија су ту, испред нас, али иако је то, рецимо, прозор ( овог пута и личи на то! ), ипак ће добити функцију пре огледала. Овде ће свако видети оно што жели, а у крајњој инстанци - сопствену рефлексију.
Можда је контраверзна тврдња да бенд оставља поруке већ овде, али дугогодишње искуство аутора овог текста ипак охрабрује да гласно каже - ништа није случајно или " тек тако ".
Након овог седмог издања, са сигурношћу могу да тврдим још једну ствар - Могвај је бенд еволуције којем револуција није потребна. Њихов звук који је сада толико њихов да је немогуће разазнати где почиње креативност а где се завршава Физика. Толика јединственост и јасноћа печата сопствености данас је реткост међу актуелним уметницима.
Према томе, " Hardcore Will Never Die, But You Will " је еволуција претходника, " The Hawk Is Howling ", који је наследник " Mr. Beast-а ". Пример еволуције је најбоље показати на овом примеру - оно што је радило на " Mr. Beast-u ", пренето је на " The Hawk Is Howling " и усмерило га је, и као ланчана реакција, ето га у овим хладним јануарским данима, урадак из наслова..
Ако је прошли, " пред-светско-кризовски " најавио да ће " орао јаукати ", онда овај најављује да ћемо " умрети " .
Слика некаквог мегалополиса, позив на ундерграунд ( hardcore ) и једина суштинска истина, слика суштинске неслободе човека у свом једином животу - смрт.
Смрт, али не као раздвајање душе и теле - начин једног погрешног живота је оно што овде умире, на слици једног идиличног, модерног, урбаног, чистог, индустријско дизајниране утопије - наводне слике из свемира.
Да ли ће ово бити пророчанство? Пре три године, зајаукали смо, заједно са краљевима неба, да ли ћемо данас сви умрети за суштину? Укус Апокалипсе је у устима већ од самог почетка.
Наравно, не такав укус, Амерички и филмски, већ Апокалипсе са стилом, коју је бенд дозивао протекле три године. Можда и мало дуже.
Фантастична продукција је тачка број један. Албум звучи савршено, и то се да приметити већ од прве нумере, " White Noise " , која звучи очаравајуће оптимистично, нарочито након суморне приче око artwork-a, и генералног предубеђења о овом бенду. Али, ако се сетимо да креатор потајно и жели Супернову, добија се други утисак, а име не оставља ни траг сумње - бела бука, шум, а онда тишина.
Тачка преокрета на прошлом албуму је свакако " Scotland Shame " , једна од најбољих нумера бенда икада одређује правац новог албума - песме " Mexican Grand Prix ", и поготово,
" Rano Pano ", звуче као да долазе из исте породице. Млађи чланови.
Од свих досадашњих нумера, " Rano Pano " оставља утисак одличне композиције са најсавршенијим именом, поготово ако се има у виду да нема никаквог текста у њој. Сам назив делује нестварно, али је музика баш таква - рано-пано. Бриљантно!
Баш тада, након треће песме, албум добија обрисе - дисторзије више него икада, храбро одсвиране гитарске деонице, динамика пре неког модерног металкора а не оснивача жанра - Mogwai је поново млад, на ужасавање " старих " фанова, који једноставно игноришу бенд већ пет или више година. Сличне ствари су се дешавале и другим великим бендовима, али реч " великим " је оно што је заједничко.
" George Square Thatcher Death Party " је такође нова ствар за бенд - право певање којег се не стиде! На страну политичка конотација која нас не занима, овде има певања, мелодије и осећаја свеједности више него било где у 53 минута које су нам припремили момци уз Глазгова.
" You're Lionel Richie " затвара албум, са правим сензибилитетом, закључним и садржи све елементе који су карактеристични за бенд, права, правцата Могвајштина, која као да прича почетак следећег дела саге о нама...
Заиста, утисак комуникације бенда са публиком је невероватан, и своди ствар на заједништво, на преживљавање истих ствари, на свим меридијанима.. Албум је заиста сјајан, лак, озбиљан, модеран до тачке пуцања, актуелан, са озбиљном причом иза себе, чврсте и добре структуре, без превише лутања, креативно испуњен, завршен на правом месту, једноставно, Могвај је поново јак, и он ће преживети и заживети.
Али ти нећеш.
