У земљи Анђелине Џоли.

Анђелина Џоли, Анџелина Џоли, Ангелина Џоли, Анжелина Ђоли (тако је зову Босанци, сачувај ме Боже!)... Каква "Наташа-Дача" тек је ово била права ствар, прави пример немилосрдних услова у којима медији раде, и прави пример колико ће далеко отићи како би створили вест која се само делимично базира на истинитим догађајима.. "Анђа мрзи Србе", "Република Српска је геноцидна творевина", "Анђелина Џоли тврди: Никад нисам рекла да је РС геноцидна творевина", "АЏ: Не мрзим Србе" итд итд итд... Шта год би ова жена рекла, новинари би као чопор бесних паса загризли до коске и на основу наслова (који је изведен из контекста неке реченице или тврдње) креативно написали остатак текста осцилирајући закључцима као синусоида, све док проклети филм није стигао у Европу и кад је било сасвим јасно да је Анђа снимила филм по "документарним" репортажама CNN-a са Југословенских гаришта, уз помоћ "података" генерала Весли Кларка... Негде при путу за Европу се изгубио и онај податак о 300.000 мртвих Муслимана и 50.000 силованих Босанки. С обзиром на финансијске губитке које је створио овај филм, филмаџије су уложилe све напоре како би филм макар исплатио сам себе, а ако Србија каже историјско "НЕ", то се неће догодити. Замало и да Анђа лично дође, али одавно она није она Анђа због које смо гледали њене силне глупаве филмове..

Међутим, да ли је ово сада истина? Сваки кретен ће је сада у разговору назвати "анорексичном курвештином и дрогерашицом", и неки дубоки бес и презир ће варничити при сваком епитету и придеву који ће се без много смисла али флуидно надовезивати правећи спектакуларне реченичне конструкције због којих би и Ђура Даничић доживео фрас. Хилари Клинтон, Медлин Олбрајт, Анђелина Џоли.. Ето, то ће отићи у неписане књиге српске урбане историје, и сви ћемо бити Филипи Вишњићи и Вучеви Караџићи и поколењима ћемо говорити:" Шта ти је Америка, све дрогераши и педери!". Мало људи је упамтило да је она на додели Оскара рекла да је "заљубљена у свог брата" па су се медији наслађивали инцестуалним теоријама поремећене породице..

Е па ја у томе нећу учествовати. Нећу, из простог разлога што та Анђа има итекако квалитетне наслове и перформансе, а својевремено, док је била млада и једра, сигурно је била најлепша жена свих времена. Маните ви мене оних "старих Холивудских дива", све оне су оставиле трага у том смислу, али ниједна није побегла том времену као што је то урадила Ђоли. Њен провокативан став и хаотичан стил учинили су је не само својом и јединственом већ и ванвременском и бесмртном. Комбинација опасности и лудила, перверзије и нечег религиозног што  изазива у мушкарцима ( Лесли Нилсен је то најбоље рекао: She was the kind of woman who made you want to drop to your knees and thank God you were a man! ), трајала је барем деценију и нико се ту није бунио: остале жене нису могле да кажу ама баш ништа, а пре пар година (или мало више) је једна анкета показала да је сваки пети мушакарац сања, а не знам који је замишља док има секс са неком својом безвезначном женом.

А онда се догодило оно очекивано, мазнула је Бред Пита, толико пута помињаног њеног "идеалног мужа", настао је најмоћнији Холивудски пар, он пропао и отупео, она  још више смршала, са дечурлијом и овом и оном, изузетно ружно стари и све више личи на вештицу, не добија више секс-улоге јер ту ни сва компјутерска моћ више не помаже (евентуално дублерка, препоручујем Бесиму Нешић са својих 250 кубика силокона у вел`ким грудима) и шта ће, као Амбасадорка УНИЦЕФ-а и утицајна жене, добија фантастичну прилику - да сними филм о женама Босна.

Није то ништа случајно или рандом, све је то детаљно испланирано и намерно патетично, читам овде Хрватице се жале да је филм "негледљив" због силног насиља које чак ни оне не разумеју и не могу баш са сигурношћу да тврде да је то било баш тако, али да су "брадати Ћетници гадни, јесу". Онда се јавља неки Босанац, помиње породицу која је страдала од Српске руке, и куне се да је Анђа снимила такву филмчину као да је и сама присуствовала (имате текст и на Индексу.хр) тим догађајима.. Био је и неки Зукорлић-like пајсер који малтене протествује јер филм не садржи сцену када "Ћетници бебе стављају у рерне и пеку их". То би по њему била заокружена целина и евентуални ДВД би ишао бесплатно уз Куран. Па онда она што ће направити илегалну пројекцију филма у РС, па се јавља Анђа, подржава је, чула се са продуцентима, доставиће јој материјал некако кроз блокирану РС (ето приче да може да сними и наставак..), каква дивна акција трте-мрте, дробе ли дробе, људи се наоружавају ружним речима и лајемо као кере Јакобсфелда једни на друге, измишља се неки Миша са Звездаре који јој је помутио разум па је она као остављена жена приблегла црној магији и жели да свим СрБендама као што је тај Миша затре семе, свој филм назива "уметничким", а силно силовање је вероватно метафора за разуздан, дивљачки секс којег се са носталгијом сећа поред досадног Бреда и клинчадије црнчади које гаји као што Кери Бредшо гаји ципеле и Гучи торбе... Gimmeabreak.

Јес` да волим да се инатим и контрирам, али сматрам да за репресивним мерама нема потребе - филм нека се да у биоскопе, Анђа нека дође, нека дођу и ти наши "глумци" који да не би поцркали од гласи снимају очигледно све и свашта и више ни рекламе за Јелен Пиво и Гранд кафу не помажу, њихове породице, медији, а обични људи, они нека остану код куће. Ето, зашто се тако не договоримо, направи се акција, вођа нека буде Пантела, ето, останемо код куће, гајимо породичне вредности, нека звекећу штикле полупразних, анорексичних Анђелининих ногу, стопала и ципела по мрачним, пустим улицама Београда. Али ја знам да када би се она случајно зезнула и дошла, то би био дочек и Ђоковњачу да направи љубоморним, и та топлина српског домаћинства би се прозвала за бренд, па би је трпали храном и пићем и, евентуално, неким петосатним тениским мечем доказујући јој да нисмо ми Срби дивљаци, да имамо сир, јогурт, вино, пршут, Ђоковића, његовог оца, Дачића "значи, брда, значи планине, значи Калемегдан", Лепог Тадића и шта ти ја знам, а сви ови најгласнији би били прваци у томе.. Зато ми је и драго што није дошла, да се не брукамо, да створимо илузију Хрватима да ипак имамо кичму, иако су разлози њеног изостанка оно што остаје са нама и у наредним деценијама. За илузију кичменог стуба нисам тако сигуран.

ВЕСТ ГОДИНЕ!

Чи Ченг, басиста групе Дефтонс, након три и по године проведене у коми, почиње да се буди!

Након хиљаду дана борбе за његов живот, у којој је учествовала не само његова породица и бенд, већ и сви пријатељски састави и музичари, као и фанови самог бенда, коначно је стигла и та добра вест у ова зла времена, да нам се велики ЧИ ЧЕНГ ускоро враћа. Већ само буђење је омање чудо, а вера у његов потпуни опоравак сада је знатно снажнија него икада пре.

Хвала свим небеским силама, Богу, али и људима који су омогућили плаћање више милиона долара болничких трошкова током страшног пута преко читавог света мртвих. Надајмо се најбољем, а можда и завршетку албума који је бенд напустио из пијетета према Чиу (чувени Ерос, који из оног што смо могли да (на)чујемо је вероватно најбољи албум свих времена било ког бенда).. Мада, да не чује зло, нека напишу нови, ма, само да нам је жив и здрав! Напред Чи!

Short story of Twitter.

"Having crush on celebrity" је готово дијагностификован поремећај психо-емотивне равнотеже и фали му још двадесет година да стигне до уџбеника. HCC како ће га назвати амерички "шринкови" може да постане озбиљан проблем јер значајно криви већ искривљену криву реалности која зависи од начина перцепције перцепцента. То ће можда бити добро за бизнис и за role-playing али не и за онај мали трачак самоспознаје који се у суштини потискује моментално и рано изјутра.

Твитер је ништа друго него то - дигитална верзија комбија и бомбона која вас киднапује у свет од 160 карактера и равноправности са равноправнима, иако су неки помало "равноправнији" до осталих. Готово свако иоле познат одавно пише потпуне глупости, или чак упошљава неког ПР-а да куцка "скеџул" што се пропрати "ритвитовима" и вероватно се тиме мери неки укупни резултат.. На први поглед, делује нелогично, јер ко то још воли да буде обасут рекламама? Воли, воли, ако је та реклама - у правом тренутку. Теорија шест људи до свих на планети, уз дигиталну, Интернет реалност значајно мења социолошку структуру а поготово поимање исте.

Да, знам, звучим као један од оних што, за почетак пишу искључиво ћирилицом и упозорава на страховите соц-инжињеринг експерименте спроведене, наравно, од стране Америчке владе која у маниру Schutzstaffel-дивизије макро-економске мере спроводи на грбачи сопственог народа а истовремено треби Србе као мухе (дозволићете ми да парафразирам Тома Круза из Mission:Impossible 4, свог екс-омиљеног акционог серијала) јер спречава оваплот наталитета, и прља расу итд.. Well...

Ја имам тај HCC.. Поново и кад му време није. За све је крива једна Рускиња којој ни име не знам и са којом сам поделио пет секунди насугестивнијих погледа у свом животу. Полу-пијан, и са неком другом и за мој живот небитном, одшетао сам од нечег фантастичног у ноћ.. Мислио сам, имам још 15 дана, срешћемо се још једном, Судбина, Врлина итд. Ни сам не знам колико сам је тражио, зурећи у сваку кратко-косу плавушу са раздаљине од сто метара. Постоје људи које знам петнаест година и чије пуно име сам одавно заборавио. Постоје девојке које сам љубио а чији лик не умем да призовем, овако, из главе. А мистериозној Рускињи знам и број обуће, и контуре савршених ногу, у мини-сукњи и морнарској бело-жутој мајици. Само пет секунди. Но, оно што мени није јасно је зашто ме је тако погледала? Ја знам зашто сам се ја одважио на тако храбар потез као што је close-by пролазак уз захтев за пажњу у облику Бобана Рајовића, " у очи ме гледаш, опако а то ми прија, гледаш ме а не даш, то је провокација". Међутим, све моји изграђени светови су се срушили када сам схватио да и она гледа мене. Готово инстиктивно, успорио сам, почео са ротацијом ка левој страни када ме је небитна женска рука одвела даље..

Ово је она најкласичнија клише прича о судбинским сусретима који се нису догодили или остварили и из које се извлачи поука да не треба околисати већ се у такој ситуацији треба понети као мушкарац, зграбити је обема рукама и одвести, тамо где мушкарац ако је иоле способан и са одслуженом војском, води жене. Тако је, лешинари, одузмите и поделите остатке  нечег посебног и незаборавног и упакујте га полупаног у калуп за mainstream љубавнике..

Но, та омања траума са летовања ме је заскочила тек код куће, крај рачунара, Фејсбука (sic!), и класичне августовске усамљености, па сам почео да се бавим математиком. 2+2+2+2.. Па мајмуне! Па она је иста Мена Сувари! У појединим рекапиталуистичким моментима а и искрено, мислим да је и лепша јер се плот ове љубавне приче крије у узвраћеном погледу нечег од чега су ми се буквално пуцала колена.. Но, Јулија, Наташа, Катарина или ко год била сада је далеко, а Мена је, некако, ту.. Истина, одувек се она мени свиђала и била у топ-листи, али волео сам само Нели Фуртадо, онако узвишено, чисто, невино и савршено, без иједног разочарња, чак сам нашао и стварну девојку пре Loose-a из 2006, најгорег албума свих времена, због промене какву представља, из дневника хаотичне тинејџерке у пластичног, урбаног, зализаног ретарда са Бијонс-like глазбом..

Но, где је овде Твитер? Па овде је. Али, видите, твитови Мене (знам како се правилно изговара, али одбијам!) Сувари су знатно другачији. Прво, убеђен сам да их она сама куца, али и смишља. Мена, која се својих последњих пар филмова сигурно стиди и даље изгледа као да има 25, је у тишини сопственог рачунара/таблета/Motorola RAZR-a је крајем Октобра почела да пише... чудне твитове. Заиста чудне. Гледао сам ја раније како то иде - почне кукање, консталације (на жалост многих, не оне стеларне) и осврт на питања :"Где смо? Ко смо? Куда идемо?" да би онда детонирало и прешло и један ехо... Но, Мена је све то довела на један виши ниво.

Антиципација предстојећег догађаја девојке коју сам одабрао је свеједно деловала нестварно, али и помало трагично, што ме је изузетно изненадило. До сада сам навијао, међутим брод је стварно почео да тоне.. Ја, и пар десетина фанова присуствовали смо изузетном Твитер догађају - разводу Мене Сувари! Како је избацила Симонеа из куће, како је поднела папире, како се смеје а плакала би, како тражи самопоуздање јер је као и њена најпознатија улога, Анђела Хејс, страховито несигурна у себе и сопствене квалитете, све то преко "жице".. Но, када је моја прва рођеданска прочитана вест била да се "глумица Мена Сувари" разводи, све праћено њеним твитом који разбија камен;

" I'm so grateful for everything in my imperfect life. †♥☺ "

Заправо, тај мој рођедански је био само мистично " If I..." да би неколко сати касније имплодирао у хајлајт живота Мене Сувари који није испао онакав какав би ја рекао да жена таквих естетских квалитета и уметничких вештина заслужује. Тако је вишемесечни анонимни и интимни флерт добио епилог.. или пролог? Еуфорија је пробудила остатке "разума".. Или је то страх од могућности да се, не знам ни ја како и шта, сви путеви очисте од снега (тренутно актуелно), популарно названих "тачкица" на слици коју хвата катодни телевизор ваздушном антеном и ветар који ми је први пут показао Анђелу Хејс, давне, давне 2000/1/2..

Твитер. Тамо где су снови стварни.