Spotify/GoogleMusic

Добро дошли у Револуцију! Оно што следи је Миленијум Интернета, све док и последњи човек не буде дигитализован и " upload-ovan " у беспуће Вечног живота као прогарамерског кода...
Шалу на страну, али Интернет није само мрежа рачунара, већ све више и мрежа Човека и Машине, која у све већој мери мења начин живота и начин перцепције свог Креатора. Социјалне мреже, блогови, видео на захтев, торент-пакети, термини који су се успешно интегрисали чак и овако назадна друштва као што је Србија. Напомињем Србија.
И док људи код нас који практично не умеју да укључе рачунар уговарају кежуал-секс преко Фејса и Твитера, у Даааалеким Земљама и Правним Државама уводе се две фантастичне иновације које ће сигурно променити начин на који слушамо музику. Кренимо редом и представимо први од ова два фантастична сервиса..

Spotify!  са правом диже оволико буке.. Шведског порекла, земље у којој је Пиратска Партија у Парламенту, компанија је препознала тренутак и почела са радом.. О чему се ради?
Ако нисте упознати са термином Clouding, остатак текста може бити проблематичан за разумевање, а тачно, прецизно и концизно објашњење није лако написати... Све у свему, ради се о коришћењу дигиталног ресурса преко Интернета, а у случају Спотифаја, о слушању музике преко Интернета... Шта је ту занимљиво, рекли би ви?
Прво, дакле, сва музика се налази тамо, на неком серверу и нема потребе за набавком појединачних нумера.. Доступно је СВЕ што ће вам ИКАДА затребати, довољно је утипкати пар симбола на тастатури, и ето је.. Као да то није довољно, постоји апликација како за рачунар, тако и за мобилне уређаје, а Wi-Fi у јавном превозу (нпр.)  у Шведском метроу није никакво чудо.. Не чуди стога ни 1,5 милиона претплатника.. Е ту смо. Дакле, постоје два начина: бесплатно максимално до шест месеци, или за по 5 евра месечно (или колико већ). Наравно, с обзиром да компанија није званичкно доступна у Србији (нити ће) шест месеци налога ће бити мањи проблем од његове креације, међутим, VPN-Tunneling нити је нелагална нити је забрањена радња, тако да ће се свако иоле напреднији ово лако савладати.. Након регистрације, свеједно је где сте, чак и на Марсу.. Следи само ваше лично уживање у фантастичном окружењу које је креирао неко са великим искуством... Основни прозор је практично копија iTunes-a, што никако није мана..

Након што пронађете оно право, изненађење тек следи. 

Биографија може да заинтригира оне најмлађе, али за нас остале права опција је Related Artist.

А, тамо, Мека за сваког музик-холика, јер су предлози које ћете добити више него добри, са поприличним бројем непознатих аутора и извођача.

Права лепота се крије у техничкој изведби - једноставно, све ради инстант, а можете чак и слајдер да поставите где хоћете у току трајања песме, када ће се она у нано-секудни наставити. Врло лако се може догодити да само прво " тестирање " потраје пар сати...

Да не буде све идеално, ту су багови; понекад је решење поновно логовање, понекад рестарт, понекад реинсталација, што може да изнервира, али довољно је само сетити се шта се све добија, а то је: терабајтна колекција музике у одличном квалитету, бесплатна, брзо и лако доступна.. Заиста, сервис за 22. Век..

Други сервис који вам представљам долази од познатог и омиљеног Google!-a једноставно и ефектно назван Google!Music. Иако је тренутно у Бета стадијуму егзистенције, више је него употребљив. Служи такође за музику, али иде обрнутом логиком; Заправо, то је један мали прозор за Вашу музику коју путем најобичнијег uploada трајно шаљете на одретиште, у архиву.. Наравно, такви сервиси (за архивирање) постоје одавно, у чему је цака? Управо у томе што ју је онда могуће слушати кад год се улогујете, било где да сте.. На одмору, у превозу, код пријатеља, на кућној журци.. Овом сервису се може веровати више него вашем хардверу, тако да постоји и тај " разлог постојања ".. Сервис је графички дизајниран врло шмекерски, у духу новог који Гугл промовише у целој својој палети производа, чинећи интеракцију добро познатом.. Већ ова Бета стартује добро, лимитирајући количину на 20,000 нумера.. Рецимо, ја са својих 35`иљада сам мало преко, но, ништа страшно. И у овом случају, репродукција је фантастична, не толико добра, али одлична.. Сервис је наравно бесплатан, такође постоји апликација за мобилне уређаје (само Андроид платформа нажалост) чиме ова два сервиса нису конкуретна већ сасвим супротно, сарадничког карактера..

Ово је дефинитивно будућност доступна данас, а поглед на целу ствар из Србије је помало трагикомичан. Потпуно легално није могуће користи се ни са једним од ова два сервиса; каснија експлоатација функционише беспрекорно, али је питање да ли ће икада ово бити mainstream попут Социјалног Умрежавања. Додуше, довољно је три минута рандом сурфовања по профилима " наших " људи да чак и пожелите такву судбину укусном дигиталном добу које само није...

Mastodon/The Hunter/2011

Како постати заборављен? Оснујте метал бенд и назовите га " Мастодон ".. Забога.. Ако сам нешто желео да избегнем, то су онда ови момци. Ништа боља није ни прича о њима као о чудацима који снимају албум по причи о " Моби Дику ".. Кретенско име, досадан литерални предложак, метал подлога.. Рецепт за катастрофу, зар не?

Тога је и бенд постао свестан, када су направили " благи заокрет " пре свега у музичком изразу; звук су знатно припитомили, искомерцијализовали, практично урадили све што су могли. У неку руку, можда су требали и да промене име..

Расправа о овоме букти и на свим темама о њима, а нови албум је посебно дочекан на нож. Од некада " техничког дивљаштва " бенд је стигао до прве МТВ лиге хеви метала.. Знатно блажи него иједан пре њега, знатно мелодичнији, питкији, укуснији.. Можда и плићи, али као што сам рекао, њихове " литургије " смарају сваког осим најзагриженијег металхеда..

Дакле, помало чудан високо-комерцијалан продукт (доступан и преко Spotifya, тј. на главној, почетној страни) у мрачним електро-бип временима поставља бенд на главну позорницу, а он се труди. На крају, тај труд ће им се исплатити...

Зашто? Зато што бенд доказује свој смисао постојања кроз напредак, кроз борбу са мушичавношћу металштва, кроз борбу са самим собом. Промена је добра ствар, поготово ако се иде у овом правцу. Елеминисане су све нелогичности који неки називају и " тежином " али када је између њих контраст величине океана, онда.. Дакле, музика је нешто што би се назвало " прогресивни метал " али је акценат дат ефективности и егзекутабилности насупрот устаљеним нормама и техничким подацима. Једноставно, свака песма је професионално аранжирана и одсвирана од почетка до краја, чинећи искуство удобним и луксузним, профињеним.. Да ли је то продаја онда? Не бих стриктно одговарао ипак, јер нисам толики фан. Мени се свакако овај албум свиђа више од свих претходних, а поготово оних првих. Колика је разлика између њих као сведок-експерт нека послужи десета нумера, " Creature Lives " која комотно може на неку дечију компилацију Божићних песама. Колико је то само далеко од " раних радова ".. Као фаворит, издвојио бих  " Stargasm " , у суштини њихову класичну нумеру, њиховог стила који ме је и привукао бенду са овако глупим именом...

Machine Head/Unto The Locust/2011

" У Америчком јавном животу не постоји други чин " - рекао је Скот Фицџералд и био у праву. Није потребно изводити сведоке, или представљати доказе - беспоштедна борба за својих пет минута славе одавно превазилази границе сваког моралног кодекса у Универзуму. Милиони оних који желе да буду славни, познати, богати, успешни сваког дана вероватно устају са новим надама само да бих увече истог дана поново сахранили. Холивудске приче су ретко када оне са " хепи-ендом ". Како онда треба посматрати Machine Head? Бенд који је Карма оставила на цедилу и да умре пре тачно 10 година је остао без издавача, и не само то - захваљујући свом новом синглу " Crashing Around You " у споту у којем горе зграде, пуштеном 11.09.2001 додата је нека врсте " ожиљка ".. Без рекламе, албум пропада, а сада озлоглашени отпадници којих су се и фанови због интеркурса са ну-металом одрекли ударају у зид. Како Роб Флин, певач и гитариста прича данас, материјал за нови албум није био проблем - издавач јесте. Били су одбијени од сваког Америчког издавача. Бенд који је продао милион и кусур дискова сада је у крајњој незавидној позицији. Из бенда одлази Ру Лустер, човек који је и донео тај комерцијалнији звук а тројка наставља даље. С обзиром да су избачени на обалу, бенд се одлучује са комерцијално самоубиство - на своју руку снимиће музику какву они желе, без упуства продуцената, менаџера, агената. Није више ни битно, а доживљавају и неке од најтежих тренутака у животу, када свирају испред свега 200 или 300 људи који отворено негодују. Међутим, све ће се то брзо променити.
Албум " Through The Ashes Of Empires " није само игра речи - 2003. умире ну-метал у прилично агоналном маниру, издавачи дефинитивно губе трку са временом, а Роб Флин снима прото-металкор плочу која ће дефинисати следећу декаду. Од првог такта, аутори се обраћају свом аудиторијуму претећим речима и чини се да желе и њих да увреде; чини се да желе да увреде сваког и сав свој бес снимају на траку која посредством Roadrunner International-a долази свуда, осим у Америци. Тек огроман успех ће омогућити издавање у сопственој земљи годину дана касније. Тако је бенд у истој години свирао у две дворане, прво испред 200 људи, други пут испред 50.000.
Шта рећи за " The Blackening "? Бенд који од хардкор-стрит-метала, преко ну-репкор фазе снима песме од 7 минута са дугим и брзим солажама правећи симфоније и опере уз задржавање свих елемената из прошлости - албум их лансира заиста високо...
... чиме почињу нови проблеми које нови албум " Unto The Locust " покушава да реши. И поред отвореног хвалоспева бенда чији сам велики фан ипак треба рећи истину да овде нема неке превелике филозофије - грувачке гитаре, бесни бубањ, дубок бас и одличан Робов вокал - ово је музика за " пржење " не за нешто више, попут Металике или Мејдена. Не кажем да то " јесте " више, то каже Човечанство и то каже публика, те бенд заузима крајње незгодан положај да са својим мање-више простачким текстовима прави гала-концерте. Флин говори онај прави Енглески, те се напредак у писању примећује, али је релевантност тешко пронаћи. Стил признајемо, но смисао је крајње недокучив. На новом албуму су ствари знатно горе.

И поред сјајних момената, од којих су неки врло меморабилни, тешко је држати пажњу нумерама од 7 минута истоветне архитектуре, што је де-факто проблем и поменутих " узора ", но они уживају извезне " кредите " о којима не бих сада... Све у свему, класичан албум солидних песама, ту и тамо буде занимљиво. Ово важи за стандардне нумере. Нажалост, бенд је одлучио да " напредује " па је снимио " омаж " хард-року. Заиста, на изразито бесном метал албуму убацити ову абоминацију од песме, па је чак оставити да и она свира свих 7 минута као њена" браћа " и " сестре ", страшно.. Понекад се примећују да су чланови остарили ( природан процес ) те " играју " на сигурно, а Роб, отац и супруг, полако се на чудан начин трансформише у тврдоглавог старца који неминовност промена, чији је и сам био део, одбацује, убацујући неки дечији хор у песми " Ово смо ми ", па ту сад прича како мора да се води рачуна о својим ближњима, комшијама, комшилуку.. Само фали онај део : " од вражијих Мексиканаца " и да све оде дођавола, но барем би добили нешто извесно политички некоректно, што би спасило ствар..

Предвиђања врсних аналитачара какав сам и сам су се нажалост, показала тачним; бенд је стигао на крај пута. Популарнији него икада, са сјајним инструменталима и либералним текстовима (на Амерички начин, наравно, са одласком у цркву!) проћи ће они добро, али само још овог пута.

Mogwai/Earth Division EP/2011

Култура " синглова ", толико важна на Западном тржишту, никада није стварно заживела у Источној Европи. Приче о Билбордовој листи, МТВ шемама, према томе, су код нас помало фолирање и позирање, јер, знамо по себи, уопште продати и цело паковање ( чувена " лонгплејка " ) је успех, све остало је плус. Или минус.

У теорији, ово издање Могваја је " сингл ". Сингл чега? Четири нове и непознате песме, чак ни стилски " немају везе " са прошлим албумом, више све делује као " трејлер ". Или боље рећи, " тизер ( teaser ) ".

Све у свему, још једна терапија или тортура интроспекције је главно јело на шареном и богатом менију, али се поставља питање " глади ". Хех, прича подсећа на ону " Тамни Вилајет ", када је резултат истоветан - слушали ви ово или не, остаћете и гладни и жедни.

Ванконтекстуално врело инспирације, са пригодним омотом, помало надобудног назива ( " Земаљска Дивизија " ) причу о космополитизму проширује на читаву Галаксију, а нуди само четири нумере које делују као компилација четири различита бенда;
Get To France, минималистичка, драматична клавирска композиција која за своју основу поставља тако императивну мисао коју ћете након свега једино добро проспаваном ноћи успети да избаците из главе - отићи у Француску! Психоактивна ствар.

Таман када вас ухвати лагана Јесења сета, диск почиње са дозивањем Зиме и Чаробне Колибе, ватре, гитаре и усне хармонике. Тренутно и не желим да знам о чему се заиста пева у " Hound Of Winter  ".  Атипична нумера укуса топлог вина.

...што је баш згодно, јер се следећа зове " Drunk & Crazy ", која својим електробитовима звучи попут прославе Нове Године, где смо (сте)  сви старији и ружнији - зато и пијанији. И таман када почнете да постављате питања - Does This Always Happen? - ће у традиционалном маниру да постави питање које ће остати да лебди у антиципацији следећег издања шкотских суперстарова који би се врло вероватно увредили на тај придер, а њихове мајке добрано најсмејале. Али заиста су тренутно врло, врло високо...

blink182/Neighborhoods

Најбоље је заборавити протеклих десет година, и сећати се са сетом " оне тамо " деценије - ако сте то у могућности, једноставно - матори сте. Из тог угла, како објаснити некоме шта је то Блинк-182 некада био? Тада свеж, актуелан, тренди поп-панк звук препун оптимизма, кукања за девојкама у стилу најпатетичнијег штребера у разреду који је узалуд заљубљен у будућу краљицу матуре, која је притом и главна навијачица, плава је и забавља се са глупавим капитеном рагби тима - чувени Амерички мит који је Блинк кроз пет албума фантастично сликао и мазао, све док се није догодио " онај " из 2003, изузетно мрачан, романтичан и визионарски - све што данашњи јадни МТВ тинејџ бендови имају да понуде је само искра неутрона са овог феноменалног албума. А онда су се распали.

Каснији пројекти, +44 и АвА су сасвим коректни, километрима удаљени од чаробне формуле оригинала, али није лоше понекад жену заменити флашом, зар не? У сваком случају, много успешнија AvA је то у толикој мери да и поред сензационалног уједињења оригиналног бенда, она и даље ради, снима и свира. Заправо..

...заправо, овај толико бајковито и митомански удељено назив " Комшилук " који је требао да оваплоти у музику све оне сцене из " Досона " и компаније успешно фејлује у свему. Нема ама баш никакве разлике између АвЕ и овог тзв. " Блинка ". Том Делонг пева у 95% одсто досадних песама, а Марк у оној јединој доброј. Чувени вокални дуели и дуети не постоје, али нису то једине лоше вести. Приче које је бенд причао кроз сваку нит свог постојања сада су апстрактне набацане реченице које су можда метафоре, хиперболе, можда теологија, можда економија, ко то зна.. Не, нисам разочаран, резултат је очекиван, а сви они који не могу да памте две деценије свог постојања, њима се можда ово и свиди. Али ја кажем, ако вам је срце " блинковало " уз раније радове нашег омиљеног бенда, поштедите га и заборавите на изневерена надања и снове. Блинк је отишао и неће се никада вратити.