Filantropica/2002/Romania

Одакле једном Румунском филму оцена од 8.2, висока позиција на много топ листи филмова за сва времена које праве обични људи а не плаћени "експерти" који жврљају по жутој штампи и хвале огавни "Монтевидео" које је од Србина сељака направио Србина "џезера"? Одакле? Одакле Румунима филм уопште? Глумци? Па зар они нису сви цигани, нижа врста, "трабант" ЕУ које је због неких геополитичких разлога постала чланица па онда нас зафркава, иако су нам до јуче били "браћа", једини народ са којим нисмо крваво ратовали кроз нашу поносну историју?

Још увек нисам схватио у чему је штос. Да ли је то што Румунима није требао грађански рат, па онда још и бомбардовање од стране сваке земље која има авион или макар петарду, па сто милиона долара којим ће да купи неуспеле изборе и онда паљење скупштине (тачније, изборног материјала).. Када сам бацио на папир и урадио математику, већ тај тренутак када је народ срушио Чаушескуа својом вољом `89-е доноси им знатну предност у односу на нашу "нулту".. А где је ту рат, "Лепа Села", где су ту Хрвати и Шиптари, Јасеновац, Проклетије, "Тамо Далеко"... Плус, болних десет година "демократије" које су оваплотиле "Монтевидео", филм који НИЈЕ снимио Здравко Шотра, али као да јесте, јер је он апсолутни "бестселер" (уз Мирјам!) и Велики Мајстор нове Српске сцене, Бард кинематографије, Алхемичар аналогно-дигиталне конверзије.. Очекујем ускоро да убаци и Новака Ђоковића, како би увољио бабама које се чешљају, иако Село гори.. Сећате се, "Лепа Села..."..

Енивеј, 10+10+10.. Декаде предности Румунске грађанске свести можда се не виде у просечном плебсу, који је исти мање-више свуда, али се јасно чује и види у уметности, у том очајничком крику индивидуалности да остави свој траг у камену и побегне од заборава. То је једино разумно објашњење порекла овог ремек дела којим цела Европа може да се подичи и стане на црту Холивуду. Румуни коња за трку имаду. И већ му је десет година. Као да бодем Глогов колац у филмаштво сопствене земље..

Шта је у овом филму толико добро? Укратко, све. Техникалије од које застаје дах, високобуџетни, високооктански, дијамантски квалитет слике урађен по блокбастер стандардима, савршен кастинг (аутори су у старту пуцали на високо), невиђена скрипта и апсолутно генијалано написани монолози/дијалози који убрзавају пулс филма константно без секунде паузе, и нацртани мотиви које би и Дејан Матић видео. Овај филм има и причу (и то још какву) али је њена бескрајна метафоричност и мозаичност више него интригантна и гледа право у вашу душу и злобно се церека.. Хумор црњи од Обале Слоноваче и Гане заједно, отровна циничност, мизантропија већа од Канаде - аутори се обрачунавају и на дневно-политичком али и личном плану са свим сенкама и аветима прошлости, не штедећи никога, терајући своје непријатеље да се смеју сопственим наказним портертима због којих више никада неће спавати на исти начин. Има толико детаља које ћете запамтити да филм траје и дуже од тих скоро два сата, јер овде нема "празног хода" или догађаја који не утичу на главну нит - сто милиона тона мотива је окачено о свилен конац и само се чека да он пукне и да се све остало напросто "здроби".. Ма колико карикатура, карикирања и харикирија филм почини, он је жив! Он је жив и стваран, а тај екран, он је истина, једина која ће вам икада затребати.

Ово је најбољи Румунски филм свих времена, и један од најбољих модерних Европских наслова. Он је за неколико дужина супериорнији од целе Југословенске школе. Испричајте својим родитељима ово. Кажите им да Румуни имају боље филмове од нас. "Немогуће", рећи ће они. "У Румунији се још увек гладује, ми смо за њих одувек били Европа" поентираће. Можда. Али ми, генерација одрасла `90-их нисмо. А-а. Ми смо само колатерална штета историјских прилика и пропуштених шанси. А ако након гледања овог "Моцарта" то не схватите, онда је знајте да је за вас лично све отишло дођавола.

Matriarch/Revered Unto The Ages/2007

Естетике у "црном" или "мртвом" металу нема, нити је икада било, а опет, дискусије у тим водама се обично споре управо у тој особини, управо је та карактеристика која раздваја добре и најбоље. Потпуно другачије вредности практично идентично ружној музици је пре социолошки феномен него питање "доброг укуса", и много говори о дискутантима. Свако иоле упућен зна да је та музика намерно направљена тако, и да је феномен управо у згражавању а не у "уживању". Уосталом, ово не говорим ја, тако је рекао Варг Викернес.

Након његовог хапшења због убиства, паљења цркви и свега осталог што је овај човек урадио и одлежао чувену максималнну норвешку казну од 20 година (пуштен због примерног владања), неко је вероватно схватио да иако сигурно најопаснија музика свих времена, касније није еволуирала већ се вратила неколико корака уназад, поставши знатно конкретнија али без икакве филозофије или макар уверења, и није трајала дуже од пар година. "Cradle of Filth", "Dimmu Borgir" и слични кретени нису, заправо, занимали никога осим пар позера, међутим управо су они демонстрирали могућности, обележили су нове путеве на картама, па су новоносталаи жанрови узимала само елементе и име, алиа заправо нису имали никакве везе са славним прецима. Melodic death metal пре звучи као појачан Блек Сабат него, шта ја знам, неки безвезни бенд...

А онда је ту и "Matriarch", all-female extreme-metal бенд из, пази сад, ПОРТОРИКА! Нису прве али су зато најбоље, у сваком аспекту.

Не знам за вас, али мене Порторико асоцира на океан, плаже, кокос, ноћне клубове под палмама, и да се не лажемо, малтене легалну проституцију, узгред, јефтину. Међутим, и на класично лепе жене Латинске Америке, онако природно осунчане, тамне коже, заносних облина.

Е па, чланице овог бенда управо тако изгледају. Изгледале су оне и боље, али је један од гитарискиња отишла, но она боља и даље свира. Да, свира, и то седможичану "Џексон" гитару! Какав истанчан металски укус, јер иако су разлике сасвим мале, свако зна да су "Џексон" гитаре најбоље због најквалитетније израде у одређеном ценовном рангу, због које и сама компанија не зарађује довољно, али добар глас је остао. Него, Ванеса дакле  изгледа овако:

Између осталог на "Твитеру" јој стоји као занимања:" Уметник, музичар, модел (ја бих додао "супер"), продуцент итд, итд..". У свом матичном бенду, свира lead гитару и пева као, очигледно, изузетно школована оперска певачица. Ево, тек сад видим да као музички опис ова прелепа Латинка наводи Operatic Death Metal Core, што је жанр који сигурно не постоји.

И све би то било у реду, да њихов албум првенац (и јединац) није овоако квалитетан. Када прво проверите њихово извођење уживо, девојке у хаљинама за плажу са огромним гитарама очигледно свирају више него добро, заправо, изузетно добро.

Спреман сам да идем толико да, оно што сам ја макар чуо, сигурно су боље од свих бендова тог и сличних жанрова на нашим просторима. Феноменалне гитаре, опасни рифови, филигранске солаже, ултра-модеран бубањ, помало трибалан, и композиције какве сигурно нисте чули. Због свог женског сензибилитета, осмоминутне песме су потпуно хаотичне, од тоталне агресије до криптодепресије песимизма и туге, од најдубљег "growl" урлика до оперског вриска, свеједно, тежина океана је константа и осећа се на леђима. Атласове муке. Албум је бруталан, квалитетан и нормалном слушаоцу, изузетно некомерцијалан, мада у складу са уводом, претпостављам да је мелодика превише за " true" метал фанове, али ми остали можемо само да уживамо у овако егзотичној музици. Заиста делује невероватно и несхватљиво да се жене уопште баве овим, поготово жене супермодели. И поготово жене супермодели који имају и децу, а изгледају...

Fonic - Урбана Легенда

Fonic је био бенд из паралелне димензије, заглављен и остављен да пати са нама осталим смртницима у овој из које излаза нема, препуној глупих ограничења, скученој као затвор, као соба са четири зида, без врата и прозора. Не знамо ни како смо доспели овде, али знамо да никада нећемо изаћи.

Пре пар година, разменио сам пар порука са Миланом Кордулупом, који ми је скренуо пажњу да свира у том и том бенду. Фоник. Е сад, ко је Милан? Вероватно га знате као бившег гитаристу бенда "Rapid Force" ? Добро, не знате га тако. А и бенд је бљак. Али, сигурно га знате као гитаристу "Амадеус Бенда". Јесте, они "дође ми да окренем те, када заспиш...", бенд који у генези домаће естраде представљају ударну снагу Другог налета фенсера, мало пријатнијег од првог, али и даље са снажним печатом пијаце у свом звуку. Али свако иоле компетентан мора да се сложи да они итекако знају да свирају,а моја радозналост је открила и пар сасвим пристојних нумера, уз пар изузетно забавних које се супер сналазе током прослава или журки када треба мало "унеозбиљити" атмосферу, раскомотити госте, поскидати девојке итд...

Е, "Фоник" је био сасвим озбиљан бенд овог познатог музичара, прави ако се тако може рећи. Режеће и сасвим довољно техничке гитаре, звук који никада није заживео у нас Срба, алтернативни рок/метал, по мало гранџи, али и текстови на енглеском, што је врло битно. Постоји проблем са извођењем музике на српском језику, јер модерни жанрови нису толико флексибилни напросто и гранџ/ну-метал звучи једноставно смешно, у најмању руку најмањег рукава. Било је и таквих покушаја, али батали ти то.. Рецимо и то да је Велики Презир показао како извести брит-поп на српском и добити сасвим нови жанр. ВП је феноменалан бенд.

Енивеј-енихау, Фоник је тако постојао и прошле су године. Онда је најављена промоција албума (нисам пратио бенд све време!) а онда се, недељу дана пре те промоције, бенд распао. Тачније, остао је само певач, који је окупио нови бенд. Приличну чудно, написати цео албум, снимити и онда отићи недељу дана пред промоцију. А онда сам набавио и албум.

..и нисам се изненадио. На домаћој сцени постоје нека одела, сиве еминенције СФРЈ и анти-глобализације који форсирају тезу да "домаћи бендови морају певати на српском". То је пуцање у колено сваком бенду. Рецимо да постоје амбициозни људи који желе само да изађу из ове земље јер је у њој врло непрофитабилно бавити се рокенролом, оним правим.. Овде могу да успеју само абортуси попут "Дубиозе Колектива", Ван Гога" и сличних креатура.. "Хладно Пиво" и шта се већ овде слуша од бендова.. И сви певају на српском. Чак, читао сам интервју Данила из бенда "Consecration" који је поновио причу;ако хоћеш овим да се бавиш, мораш на српском, али баш та чињеница ће те закопати овде. Као онај виц о Српском казану у паклу. Питам се, зашто Мађари (нпр) немају таквих ограничења? А њихови модерни бендови су итекако познати и свакако толико квалитетнији од наших да је то срамотно и поредити.. Еј, Мађари којима је то `90-е било забрањено и да се смеју, сада Мађари имају модерне хардкор/металкор бендове који су апсолутно на светском нивоу, ништа гори од Америчких! Мени су чак и бољи. Уосталом, погледајте овај феноменалан, анимиран спот групе "Blind Myself":

Тако некако, Фоник је прешао не српски... И то звучи, једном речју - УЖАСНО. Све је урађено како треба, супер је снимак, пристојна продукција, аранжмани, идеје, музички више него пристојан албум, али певач... Прво, одлично пева. Друго, текстови су испод сваког нивоа и прате устаљен, лузерски клише рок поезије 2000-их са речима попут "немир", "несклад".. Лако је замислити коме се он обраћа. То је једна жена налик на некој јунакињи серије "Лисице": има 30+ година, ради неки грозан посао, нема никакав укус, па ни музички, политички је коректна, образована је али не и класично па јој та ограничења не допуштају турбо-фолк али ни потребну "дубину" да слуша, рецимо, Deftones или Mogwai, и тако седи у неком клубу, а свира Фоник.. Певач јој својим упорним шапутањем речи "немир" милује чуло слуха, она губи самоконтролу, наручује трећу чашу вина и пада у загрљај тих пријатних соничних вибрација.. Што је најгоре, све ово заправо јако личи на Ван Гог, али је у компарацији са овим мастодоном "ономатопеје" заиста добрих бендова чак и знатно гори у том вредносном систему. Још један "Радио 202" бенд који неће слушати нико. Немир... Каква педерска реч.