Признајмо, бенд оволико кул имена је просто осуђен на успех код оних који обожавају да " свлаче " идентитете, којима је потребна предигра, прича ради приче, почетак ради краја.. Well, ако нисте још увек пробали овај слатки отров, ово је савршена бочица, савршена таблета да се њоме поштено " урадите " ако цените нешто што се зове - уметност.
На страну филозофске обзервације да ли је рнр уметност, па и музика - онај ко стигне до овог текста је одавно разрешио све дилеме, а ако сте се , одушевљени квалитетом овог албума, упутили у беспуће Интернета трагајући са сличним мишљењима, не тражите даље.
За поједине албуме стварно се може написати филмска прича, било да ли они својим током стварају идеје, било да звуче као филм, било да је искуство слушања просто тако. Заједничко за сва три случаја је јединственост, што је реч која најбоље описује сулудо комплементирајући низ слика и прича које се заиста могу испричати само овако. Сурова демонстрација моћи заиста одаје утисак да су песме настале у тренутку, тј. у том најмањем зрну времена које нас као песак полако " укопава ", огрубљује и ствара...
Уврнути омог ( најапстрактнији до сада ) је поново урадио Conrad Keely, гитариста, певач, али и, наравно, бубњар самог бенда, што опет све ни из близа не приказује праву слику бенда. Очигледно високо мотивисани, овог пута као квартет, у потпуном рокенрол маниру, бенд просто уништава и понижава све излизане шаблоне који нам се овог дана сервирају као нешто ново.. Hell, чак и оно сутра што ћемо чути већ знамо и шта је, и да ли нам се свиђа. Са " Таом Мртвих " то није чак ни теорија, ово је једноставно неконтролисана вожња у непознатом правцу.
Да ли треба рећи - без повратка?
Албум је подељен на два дела ;
Први, који се састоји из 11 нумера које се надовезују једна на другу, и други, који чини само једна нумера, али изузетно компликоване струткуре, потпуно релативизује своје трајање ( око 16 минута ).
Време које овај мали монструм " једе " се примећује тек након добраних десетак слушања, који служе, у љубавној аналогији, тек толико да је " отпратите кући ". А много времена касније?
Није тачно да није све у сексу.
Све, заиста све препоруке...
На страну филозофске обзервације да ли је рнр уметност, па и музика - онај ко стигне до овог текста је одавно разрешио све дилеме, а ако сте се , одушевљени квалитетом овог албума, упутили у беспуће Интернета трагајући са сличним мишљењима, не тражите даље.
За поједине албуме стварно се може написати филмска прича, било да ли они својим током стварају идеје, било да звуче као филм, било да је искуство слушања просто тако. Заједничко за сва три случаја је јединственост, што је реч која најбоље описује сулудо комплементирајући низ слика и прича које се заиста могу испричати само овако. Сурова демонстрација моћи заиста одаје утисак да су песме настале у тренутку, тј. у том најмањем зрну времена које нас као песак полако " укопава ", огрубљује и ствара...
Уврнути омог ( најапстрактнији до сада ) је поново урадио Conrad Keely, гитариста, певач, али и, наравно, бубњар самог бенда, што опет све ни из близа не приказује праву слику бенда. Очигледно високо мотивисани, овог пута као квартет, у потпуном рокенрол маниру, бенд просто уништава и понижава све излизане шаблоне који нам се овог дана сервирају као нешто ново.. Hell, чак и оно сутра што ћемо чути већ знамо и шта је, и да ли нам се свиђа. Са " Таом Мртвих " то није чак ни теорија, ово је једноставно неконтролисана вожња у непознатом правцу.
Да ли треба рећи - без повратка?
Албум је подељен на два дела ;
Први, који се састоји из 11 нумера које се надовезују једна на другу, и други, који чини само једна нумера, али изузетно компликоване струткуре, потпуно релативизује своје трајање ( око 16 минута ).
Време које овај мали монструм " једе " се примећује тек након добраних десетак слушања, који служе, у љубавној аналогији, тек толико да је " отпратите кући ". А много времена касније?
Није тачно да није све у сексу.
Све, заиста све препоруке...
