CLASSICS #2 - The Fountain/2006

О њему се најмање причало, а убедљиво је најбољи.Darren Aronfsky, сада познат као режисер фантастичног Black Swan-а, своје најснажније мотиве најуспешније је приказао у овом ремек-делу. Док је Реквијум пронашао свој публикум код погрешне стране гледалишта, Пи је просто, недовољно комерцијалан (а самим тим и конкретан), Фонтана је пун погодак. Од чисто филмских квалитета који толико недостају данашњим насловима, до читаве Атмосферчине и логичне повезаности - пажљиви гледалац ће увек знати где се налази, без обзира на три паралелне приче које се међусобно преплићу.
Прво, сама Слика одузима дах колоритом који се не да препричати нити описати, најсличније остварење које ми пада на памет је Dreams од Куросаве, али је толико ХД да просто, ненавикнутом оку смета.
Друго, ако су биле недоумице о мотивима и поруци које сваки филм оставља иза себе, овај то свакако не ради - једини предуслов је да сте мушкарац, овде жене немају шта да траже, нити ће видети ишта посебно ( стога оцена 7.4 на IMdb-u )  - жену која умире и њеног супруга у ( неочекивано квалитетном ) тумачењу Hugh " Wolverine " Jackman-a.
Филм дакле, условно речено, прати последње овоземаљске дане Изи, оболелој од тумора мозга. Смрт је неизбежна, објављена и очекивана - заправо, женска улога је потпуно споредна, али савршено уклопљена, и њена " завршница "  је нови и нежељен почетак пута у Вечност њеног супруга Томаса, који се као научник бори за њено Спасење, али заправо, тражи нешто сасвим друго..
Мотив Вечности је оно што ће гледаоц да доводи у контекст са сваким трагом који му филм понекад даје, јер прелазак из једне реалности у другу не дозвољава нагласак на једну специфично - док је једна прошлост, друга садашњост, трећа је будућност, али оваква класификација је поприлична симплификација знатно веће магнитуде која свака " стварност " носи са собом, а на крају се стиче утисак да је условно речено садашњост најмање битна, јер је она слика коју ми имамо у глави - прошлост је, заправо, прича из скрипти коју је сама Изи написала, оставивши је плански недовршено, а као свој лични тестамент, моли свог супруга Томаса да је заврши. Јасно је да треба да пише о Смрти. У небитној садашњости, Изи умире, али је Лутање Универзумом, као будућност оно што одузима дах - понављам, феноменалним колоритом приказују се оне праве мушке емоције које сам већ преприсао као сопствени синдром, али су оне такве какве јесу, само Дијагноза, објашњена у овој докторској дисертацији о Љубави спрам које је Вечност и Бесконачност Универзума само зрно песка у Пустињи Заборава.
Музику је, осим препознатљивог Clint Mansela радио и Mogwai, а када имате овако феномналан ОСТ, претпостављате, није га тешко уклопити у мајсторски одрађен филм.. Заправо, тек сам га јуче погледао и драго ми је што га нисам потрошио другачије. Све у своје време...

Хладно Пиво - Свијет Гламура

Својевремено, на " Егзиту 2009 ", ишао сам да слушам Korn и My Dying Bride. На маину, како може да буде на централној и највећој бини? На " металском " стејџу већ, од барем 2000 људи колико може да прими, било је максимално 200. Зашто? Зато што је истовремено свирало Хладно Пиво.

Бенд је до Шамара, а понегде и на њему, био одличан, препознатљив и порилично панк са веома ангажованим текстовима, који би понегде били и непријатни. Конкретно, никад разјашњена нумера " Пар Питања " где главни лик прича са Богом, али и наглашава " да није ратовао са њим ", већ са неким другим и да је зато то неправедно, јел... Ипак су они Хрвати.

Али чак и ова " незгода " је у реду, такве ситнице су бенду давале снагу и указивале додатно на проблеме које наша друштва имају. Ах, да, наша.

2007. Књига Жалбе је изнова изумео бенд, представљајући га у углачаном, комерцијалном издању са ненормално неморалним причама које свако иоле озбиљан схвата искључиво као увреду. Али, бенд је гађао " широки " аудиторијум, и то успео преко сваког очекивања, а наставио бих своју причу са тог Егзита.

Док је свирао највећи бенд doom metal-a на планети 200-ињак фанова, на Fusion стејџу хаос и анархија какву не изазива ни Аца Лукас. Кључне речи су биле : " Није све тако сиво кад имаш с ким отић на пиво ". Овај стих најбоље дочарава комуникацију бенда и публике - бенд пева потпуне глупости, а публика у екстази, права сплаварска идила, а бенд личи на све осим на панк. Битно је да неко пево о испијању пива, и да је супер пити пиво, а што да не, и слушати Хладно Пиво. Мени је, једноставно, то превише пива....

И ето, сада нам се враћају, у никад незгоднијем тренутку - Хрватска гори, надвијена је сенка Анте Павелића, поново се  (јавно) мрзе србо-ћетници, а бенд је таман написао пар класичних песама које као да не познају претходни и сву стечену славу...

Бенд је поново прави. Балкански панк-рок не треба да иде даље од овога, певљиве нумере, оштри текстови ( преоштри за просечног Хрвата ) и фантатично свирање, што су они додуше одувек добро и радили. Много, заиста много инструмената, вишегласја, све ово звучи као знатно озбиљнији Green Day и који као да циља своју оригиналну публуку који су остарили са бендом и којима ружичасте приче ХРТ-а и " Јована Јосиповића " нису потребне - бенд је пионир оштрих критика новонасталог Хрватског друштва и државе, и на искрености им се нема шта замерити.

Носећа нумера, " Свијет Гламура " је класичан хит, изузетно милозвучна рок нумера која прозива ,јел...свет гламура :)  и у себи инкорпира оне најгласније елементе, а извесно је да ће и " Право Ја " постати хит. Сингл за који су снимили спот, " Еротерија ", која говори о надолазећој " технократији " ми и није нешто, искрено.. " Сличи " ми превише на све оне " писме " које не волим :)) Ето и једне " мађарске " нумере, Кирбај и Котловина, која прозива све оне који воле и Северину али и Хладну Пиву.. Хм, таквих је највише, али то ми се и свиђа. Можеш ти изаћи из панка, али неће панк из тебе :)

Panic! At the Disco - Vices & Virtues

ОК, мени је најтеже овде, gimmeabreak... Ултра-иритантан, новоталасни поп-панк дечаци ( некада били ) након неочекиваног и нејасног успеха, распадају се, постају дуо и добијају смисао - ко овде кога зеза? Они нас, изгледа.
Дакле, фанови уживају, а остали које је прожимало непријатно " јежење " и на помен генеричког малог и бедног бенда, сада мењају своје исказе.. Алубм је одличан, поприлично комерцијалан али коначно у правом " рок " фазону, са рефренима, разноврсних аранжмана, хиљаду звукова, прави рафал модерне продукције, свих предности и " за " разлога.. Јасно, овде је ангажован и овај и онај, коштало је шта је коштало, али резлултат је видљив и " уху мио ". Од поприлично мрачне " Let`s Kill Tonight " до шансонске фламенко ствари " Sarah Smiles ", бенд све време свира и електронику али и као да појачава дисторзију и хода по ивици два света, добро, понекад мало скрене, али ако је ово данас једна од комерцијалних музика, супер! Али стварно.
Постоји само једна " квака " - све траје 35 минута! Но, с обзиром да нико више не воли концерте од 3+ сати, то је!
Албум о имати 25 - 30 година, коначно!

Travis Barker - Give the Drummer Some

МТВ звезда, човек који је преживео пад авиона, богат као Либија, један од најталентованијих бубњара, пијаниста, члан Blink182-a и његов соло албум. ОК, колико лоше може да буде?
Пааааааааа.. Без обзира на оно што човек и поред управо испричаног CV-a може да помисли, шта то Тревис овде ради није познато.. С обзиром да је у питању " расни " хип-хоп албум, ако је " компоновао " матрице на клавиру, онда је то радио ногама, а " бубњеве " на албуму не бих коментарисао.. Дакле, остају саме нумере.. Брдо репера плус Corey Taylor из Slipknota, певају о.. О свачему. У једној од нумера слушамо језиву исповест једног од зилион црнаца у притвору који се суочава са свом тежином живота у гету, и то што је он гангстер, то је, јел, начин живота. И док размишља он о томе, његов, судски додељен, адвокат апдејтује статус на Twitteru! О томе је цела јебена песма! Ја сам знао да је реп изгубио сваки смисао, али ово, забога... Ово је текст за оне који су се обрадовали соло албуму Тревиса Баркера у праскозорје новог Трептаја 182 који нам момци спремају, а негде сам прочитао да јунак овог текста не смета другарима, те да ће бубњеве снимити преко Интернета! Дај Боже...

Foo Fighters - Wasting Light

Април, вести, Курт Кобејн, Нирвана, линк ка причи о том бенду, име Дејва Грола, његов нови бенд, нови албум, ето, то вам је сва " логика ", али и једина могућа " пословна стратегија ". Ама баш нико не може да ме убеди да албум није намерно издат у offspring-u комеморација које сваке године добијају на значају и емоцијама.. Мач са две оштрице.

Није то све. На албуму као пуноправни члан сада је ( поново ) чувени Pat Smear, а негде у прикрајку, свира и Крист Новоселић, продуцент је угледни Butch Vig, чије име одлично говори шта је Курт мислио о његовом раду на албуму " Nevermind ", једином којег никада није преслушао. Јебени рокстар. Нема Courtney Love, наравно али она би свакако била пожељна у овом 42 минута дугом албуму, седмом по реду,  из много разлога.

Укратко - бољи од Echoesa, доста лошији од One By One, квалификација за све фанове овог фантастичног бенда. Уопште нећу да кријем чињеницу да сам велики фан тачно четири и по студијска рада, и зато ми је помало жао. Нема овде упирања прстом у ово или оно, Rope је савршена сингл нумера, која је зналачки састављена од најбољих " Foo " момента, али неамбициозност остатка оставља тужан утисак некада " пржачког " бенда. Аналогно снимање, тзв " топао " звук је потпуно погрешна одлука - прошло је 20 година, било је супер, лепа сећања, волимо Нирвану без обзира на оно што данас Дејв ради. Али - да ли волимо Дејва без обзира на Нирвану?

" Nomen est Omen ". " Wasting light ".  Ех...