Најбољи и Најгори.

Због свега што општи метеж празних људских душа око нас ради, чињеница је да се ових пар дана пред "најсрећнији дан у години" (лол!) некако урежу у памћење и сећање, па се рекапитулације и важне животне одлуке доносе управо у овим моментима. Добра јела, пића, филмова, игара, музика? Излазака, пијанства, ватања, секса, дрогирања, хапшења, рођења, смрти? Свега тога је било у протеклих 365 дана, али квантитет не значи квалитет, што је и добро и лоше. Такође је чињеница да ми је ова година прошла брже него иједна пре ње и да се квадрирање протока времена сурово наставља, и да ће 35 или 40 стићи много брже него што сам дочекао ове године од своје 12.-е. Читави животи и циклуси, приче и библиотеке у Прошлости, и очекивања и "нормативни успеси" у будућности. Заиста, ретки су они који се радују нечему што ће доћи и ономе што ће добити, јер све то неће заменити оно што смо били.. Губимо себе, секунд по секунд, део по део, а замене или надокнаде, наравно, нема...
2011. година је нова 2009, и ту нема изненађња, само што је била помало " ретроспективна".

Крајем године, коначно је и мени убрзан Интернет на сулудих 4Мбит/с. То значи да сада албум скидам за пет, а просечан филм за тридесет минута. Проблем простора, могућности и убијање времена потпуним будалаштинама. Најгори филм ове године? Доста сам пазио, и то баш-баш али сам појео барем два комада - "Bad Teacher" са Камерон Дијаз и "The Rebound" са Кетрин Зетом-Џонс. Први је сурова демонстрација ужасне скрипте и одсуства сваког смисла за хумор, а други има најгорег глумца у историји, горег и од чувеног Томија Визоуа из филма "The Room".
А најбољи.. Ове године? Баш не знам.. "Mulholland Dr.", "Paris,Texas", "The Lives Of Others", "Goodbye Lenin".. Брдо добрих филмова, наравно не и актуелних. Од Аватара не гледам нове филмове без неке посебно добре препоруке.
Књиге? Од проверених Ничеа и Шопенхауера које сам готово комплетирао, до Љосе којег сам ишчитао у једног даху летос на мору, уз узнемирене таласе (тај један дан је била баш велика олуја) који су рушили и последњи зид моје подсвесне одбране од сурових животних истина.. Прво, јер сам схватио да, иако је то превод, сам отишао много дубље, детаљније, лепше али и тужније од једног добитника Нобелове награде, друго, да ако не поступим као и он и све напишем плиће и једноставније тешко да ћу ишта урадити.. "Авантуре неваљале девојчице" је одлична књига са превише mass appeal-a и очигледности.. Нема ту никакве авантуре, чак ни поштене турбулентности у сећању читаоца што, рецимо, Коељо одлично ради, чак и када пише једну те исту причу већ 20 пута.. Решио сам да се продам, па то ти је.
Најгора је лако питање, невероватно self-glorifying аутобиографија Емира Кустурице, после које сам затупео таман довољно да одем са својим руским пријатељима да се напијем. Еквивалент Емиру по "дрнданим струнама" може бити само Новак Ђоковић, којег се добро пазим да не угледам на неком медију, и никада, ама баш никада не размишљам о њему, нити разговарам, желим му све најбоље, али искрено, мислим да је он обичан кретен који много добро игра тенис, изузетно глупаву игру. Тако је и Емир успео у само једног књизи да пљуне по много чему - од својег детињства које је представио као тешко (условно речено) до изненадног одласка у Праг на студирање (?!) где је део о дрогирању и напијању једноставно изрекао али и утихнуо да се домаћице не би разочарале након тако бајковитог почетка, а онда практично признао колико "ниско" вреднује сопствени живот, јер о својој кући може само да каже да је "тамо Џони Деп направио своје прво дете", а део када му умире мајка, све то је избледело када је дошао Неле Карлајић (како ли се већ зове).. Тек његов син, Стрибор који се туче по Канском фестивалу и Емир, који то покушава да схвати и објасни.. Режисер није исто што и сценариста, а квалитет "Андерграунда" је управо ту, не у посебној вештини и оку Кустурице. А одакле му буџет? И на то човек има одговор. То му свака част, али ја и даље нисам убеђен у искреност. Наиме, човек без пардона изјављује како је волео Слободана Милошевића и гласао за њега, дружио се с њим.. Јасно је и због чега, што га додатно претвара у љигу.. Игром случајева, био сам баш у Херцег-Новом, но онај његов музеј/биоскоп није у функцији, иначе бих налетео на фестивал и изнервирао се. Једноставно, човек је кретен, а и филмови су му срање, да му није било Душана Ковачевића и Бреге, ништа од свега тога, а све то уз помоћ Слободана Милошевића. То вам је и одговор зашто су сви филмови након Слобе срање, нема ко да даје паре.. Не верујте мени, прочитајте Кустурицу и сваком иоле нормалном ће бити јасно. Лаушевића ћу прочитати од Нове Године :)
Игре? Ништа посебно није изашло, но одиграо сам неке старије које нисам могао раније - BioShock, Prey, FEAR, Serious Sam 2... Prey и FEAR спадају у ону групу "најбоље свих времена" док су остале биле врло "млаке"..

И на крају, музика, онај најбитнији сегмент, поента свега, спајање времена и простора.. Разочарења и досаде колико оћеш, али и доста добре глазбе.
Могвај је доминирао са два фантастична издања, штета што нисам стигао да напишем коју реч о "Ultraspanku" и "Lo-Pro-u", "Ендо", "Мементо".. Најгори албум је врло лак ове године - "Lulu", сада већ чувени дебакл групе Металика која је наводно "експериментисала" док се мени чини да се неко играо са Металиком, па им придодао Лу Рида да практично "лупа глупости" док Џејмс и Кирк рифују у позадини, а Ларс Урлих "свира" бубањ.. Албум је чак "дупли" и вероватно је "омча" на врату бенда и "камен" који ће их коначно "укинути".. И не, није ми жао што их никада нисам гледао, јер и тада када су били, нису свирали нормалне песме него оне што "маса" воли..
Тако сам закључио да не волим ни Металику, али ни Iron Maiden и не сматрам их посебно квалитетним бендовима, заправо, јако су јадни. Од раније ту имам и Deep Purple, у групи легендарних али и лоших бендова и све то сада могу и јавно да кажем :)

До следеће године, видимо се,  хвала на скоро 700 читања, практично без икакве рекламе :))

ŽEN/All-female band/ZG/ u Pančevu na Badnje Veče.

Nazove mene moja Fejsbuk sestra Prca (dobro, pošalje mi poruku u inbox..), kaže, idemo uveče u grad, dobro, ali idemo prvo do Elektrike, tu se ja pobunim, dodaje, sviraju neke Slovenke, e pa tako kaži, ajde može, pa makar drndale distorzirani usisivač (okej, šovinista sam :) barem su žene, a ne neki lokalni pajdomani. Bez ikakve druge informacije osim ovih nebuloza, dođem ja tamo, kad ono - trio. Tri simpatične devojke, imaju neku vrstu tonske probe, mada kako mi je pojasnio prijatelj, one još od 21 čekaju makar pristojan broj ljudi da se okupi. Nikakav koncertni program, što je činjenično stanje već par godina i promocija preko Fejsbuka pretrpanog eventima i invite-ovima koje niko normalan ne čita, naravno, poseta nikakva, kao i obično.

Pošto sam muškarac, ocene o ženama donosim naravno isključivo vizuelnim putem, ali da pojasnim: ne gleda se samo lepota i njena visina, već i kako se ta lepota (svaka žena je lepa na svoj način, ne? Dobro ne, ali žene su lepa stvorenja) nosi, koristi, ističe, implicira, definiše kroz najobičnije gestove poput hoda, ili držanja ruku. Pomalo sam alergičan na all-female grupe koje uglavnom kroz taj šok uspevaju da stvore feedback i radoznalost publike, ali u suštini suštine, uglavnom im nedostaje ono što to muškarci imaju. Ili je to samo nenaviknuto uho i neutreniran sluh?

Kako bilo, Prca mi kaže da je devojke sviraju "math rock", očekuje da liči na "Foalse" (valjda?) i ako bude tako, biće super. Ja ne očekujem ništa. Kad ono...

Prva pesma je očigledno navežban početak u kome se bend oseća komforno i bezbedno, i sa kojom se taj prvi trenutak "sagori".. Naravno, ako tinjanje u klasičnom "Mogwai" stilu ipak budi neku vatru u vama, makar onu koju je Prvobitna iskra razbuktala još od početka Vašeg vremena a koja tvrdoglavo odbija da utihne i da se poplavi pod naletom svih Suza koje ste proplakali.. Nije Mogwai za svakog, ali za grupu ŽEN očigledno jeste.

No, pravo iznenađenje je bila sledeća numera koja je svoju inspiraciju očigledno pronašla u glazbi :) jednog od mojih omiljenih bendova, "Godspeedyou!Black Emperor-a", što je zaista neverovatno hrabar potez jer karakteristične melodijske linije lako stvore stravičnu alien-izaciju kod publike, jer je potreban vrlo karakterističan senzibilitet kako bi se ovakva muzika uopšte shvatila za ozbiljno. Zaista, nisam do sada našao bend koji više od Godspeedyou izaziva negativnu reakciju i to nikada nisam uspeo da shvatim..

Znači, ništa od math-rocka, devojke sviraju post-rock i to prema svim pravilima - delay, chorus efekti, bas gitara koja prosto "nosi" pesme od početka do kraja, a sve to "unatoč" uzorima zvuči poprilično originalno i "ženski" što je vrlo zanimljiv fenomen, kao odraz u ogledalu od uobičajenog post-rocka, muzika iz paralelnog univerzuma.. Teško je biti muškarac.

Međutim, već od treće pesme kreće pomalo "đuskanje" i ulazak i u neke druge žanrove, ali se osnovna "nota" ne gubi već se amplitudira kao diskoteka kada discoball počne da se vrti.. Dalje pesme menjaju temperament, ali ne i ćud i šteta što nisam mogao da ostanem do kraja, ali i ovih pet-šest pesama su bile sasvim dovoljne.

Zašto u Srbiji post-rock nije eksplodirao kao neki drugi žanrovi, to je pitanje za one koji su čekali i grandž svojevremeno pa ka nikada nisu dočekali. "Ana Never" i "Consecration" su sjajni bendovi, svaki sa svojom agendom, ali moram da priznam da mi je i 20-ak minuta sa devojkama iz Zagreba bilo prosto prirodnije i udobnije nego sa većinom novije post-rock glazbe. Doduše, za to je zaslužna i gitaristikinja Eva Badenjak, vrlo specifična žena fantastičnog imena i prezimena kojim spaja nešto Anđeosko i Demonsko u sebi i svojoj interpretaciji, svojoj egzekuciji i realizaciji na relaciji telo-instrument, kao da želi da se sakrije ali i da je neko otkrije i pronaće, uhvati.. Naravno, ovo je moj utisak, koji je možda i auto-sugestivan, ali Badnje je veče, teško mi ide razdvajanje žena od one čuvenije Eve i gesta Adama koje one ne razumeju, jer u svojoj suštini sadrži odricanje Večnosti i biranje Smrti, ali u njenom naručju. I ostale devojke su simpatične ali Eva je keva :)

http://www.myspace.com/zbuka
http://www.facebook.com/pages/%C5%BDen/355045627500

MySpace is all IN!

Пре две године, након првог реструктрирања некада гиганта у социјалним мрежама, нестли су и моји први литерарни покушаји које сам храбро објавио као блогове, а не као "булетине". Пре пола сата, схватио сам да су се они ВРАТИЛИ. Ето, лежали су негде у Суперсерверу, и да не беше Џастина Тимберлејка, ех... Енивеј, између осталог, пронашао сам (као да је читам први пут а ја је написао!) једну феноменалну песму, која је настала 2007, дал` у једном познатом ноћног клубу, или у превозу, сад нисам сигуран, али представља моју најнижу емотивну тачку, Мртво Море моје душе... Никад нисам волео клинце!


Болестан сам и нећу да се лечим, својих мисли нећу да се решим.
У овом животу лекари су одавно одустали, злим силама доброту су препустили.
И моје свевидеће око ослепело је од глупости, заиграо сам последњу игру лудости.
Хајде да играмо карте, сами, у двоје, дуг ће узети последнњи делић душе своје.

Путеви се броје, а нигде мог вође, да ми каже да све у трци прође.
Публика не аплаудира, и победника нигде нема, мој пораз је огроман, а већ
прошлост далека. (Београдска група, "Блок Аут" би имала елементе за тужбу :) )

Не сећам се када сам заборавио да постојим, да још увек болест није узела маха,
да не умем да молим.
Ах, нико ми није рекао да живот одавно живим, да постојим, да сам ту, да је
педерски од муке да вриштим.
Сакупићу остатке прошлости у кап која ће прелити чашу, као туга што је просула срећу нашу.
Живим или умирем, како кад, ако је смрт тренутак, болети неће, свако то зна.

И сада збогом моја младости, грешан сам према теби био, или сам био сувише
млад, или нисам знао кад, стих дупло дужи је, и све је још тужније, што живео
сам те, сваком речју и мисли, и сада те никада нећу заборавити.

Ривалдо Витор Борба Фереира

Као гром из ведра неба, у овој давно заборављеној и изгубљеној земљи, одјекнуло је као топовска канонада `45 када смо Швабу натерали преко Дунава обећање да ће у Партизан, на свој захтев, стићи један од најбољих фудбалера свих времена, Ривалдо. Тј, да господин Ривалдо жели да дође, да одигра једну сезону и заврши своју импозантну каријеру. Одговор неодговорих руководиоца клуба који је у јавном власништу је био више него снисходљив - бираним речима, Младен Крстајић је Ривалда назвао "дедом" а ФК Партизан као перспективан клуб највиших европских амбиција.

 

Све би то било у реду да се то није догодило БАШ САДА, када је ФК Партизан своју европску авантуру завршио у сезони купања од ирских пивопија и навијача Селтика, Шамрок Роверса. Скандалозна елиминација је прошла код навијача, који одавно од свог клуба не очекују ама баш ништа, евентуално да победе свог највећег ривала, Црвену Звезду која грца у дуговима и броји своје последње дане.

 

Али да вам кажем нешто о Ривалду. Ривалдо је Бразилац, један од многих који је своје детињство провео у безнађу фавела. Да је гладовао, то сведочи његова конституција која је формирана у страшној глади и лошој исхрани, због чега су му кости остале трајно деформисане услед недостатка есенцијалних витамина и минерала. Криве ноге и генерална "мршавост" је касније постала његов заштитни знак. Међутим, као и у случају Каке, сам Бог је погледао гладног дечака и даровао га изузетним талентом. Где год да је играо, Ривалдо је био више од само најбољег играч свог тима - он је најчешће, у свим утакмицама био за класу бољи од целокупног игралишта, што га је брзо довело до Барселоне, у којој је `99-е и добио ФИФА-ино признање НАЈБОЉЕГ ИГРАЧА НА СВЕТУ. Неговао је традиционалну бразилску "самба" школу фудбала, и никада, али баш никада није "одрађивао" свој "посао". За њега је свака утакмица била утакмица живота, и као рођени губитник чинио је све да изгуби до краја, борећи се до последњег даха и атома снаге, што га је одвело у победе које су одавно део лепше стране историје. Без обзира на свој статус, Ривалдо се никада није понашао као "суперзвезда", он је само желео да игра фудбал, пратећи свој дечачки сан за који су му први тренери због свог стања говорили да је недостижан и нестваран. Он то никада није заборавио, и где год да је играо након Барселоне, а играо је у Милану, Олимпијакосу и АЕК-у, изгледао је Божанствено, плесао је са лоптом као да је сам на неком пољу кафе у свом Бразилу, пркосећи наметнутој судбини. Навијачи су га обожавали, а он је на подршку одговарао головима и потезима који нису виђени никад пре. У својој 39-ој години заказује крај своје каријере за 2012, и њу, чудним сплетом судбине, жели да оконча у ФК Партизану из Београда. Сраман одговор челника мобилисао је све присталице и љубитеље фудбала, као популарне Гробаре, тако и Делије, јер је ово првокласна прилика да један од званично најбољих играча на свету, којих нема превише, дође у један Српски клуб и донесе сав престиж и тежину Ривалдовог имена. Преко 10.000 потписа је за сада, у пет сати изјутра, за мање од 24 часа, што довољно говори о давно заборављеним жељама публике да види једног правог аса на нашим теренима, свесни да нас од њих деле десетине милиона. Као да је Бог поново погледао на кратко ове суморне крајеве, и послао нам своје ремек дело, Ривалда, за вероватно мале паре, новац који ФК Партизан МОРА да има у каси, и које нису трошак, већ улагање, јер свако ће хтети Ривалдов дрес, колико коштао да коштао. Али, по свој прилици, ово се неће догодити.

 

 

Скандалозно стање у домаћем спорту који је постао не само бизнис, већ и криминал сада се коначно приказује у својем правом и стварном лику, у једном Сатанистичком ритуалу саопштења које практично говори нама, љубитељима спорта, да Бог не постоји и да је одувек био илузија. Одговор јавности је једногласан, јер смо ми Божијег изасланика Ривалда гледали кроз своје детињство, адолесценцију и сада, када стасавмо у људе, чули смо поруку, дошле су добре вести из далеког Бразила. И зато, господо Ђурићу, Крстајићу и Нађу, стара арапска пословица каже да "срамота траје дуже од живота". Радите шта хоћете, као и до сада, али ово вам, као и Доктора Мореиру, никада нећемо опростити и заборавити. Фуј. 

Париз, Тексас/1984

Већ неко време, од када си отишла.. Не, чек.. Или сам ја отишао? Дакле, већ неко време у омиљеном ми Фубару стоји језичак са новом плејлистом: " Париз, Тексас", који за сада чини само невероватни "Yawning Man" и ОСТ из филма о којом бих причао и да водим блог о аутоелектричарству. Јер, "Париз, Тексас", ако је икада постојала дефиниција филма, онда је тај филм управо то.

Курт Кобејн га је сматрао за највећи филм свих времена, добио је награду у Кану, али 30 година касније кинематографија није усвојила или освојила све highlights-e који просто севају од првог до два и по сата каснијег, последњег,  тренутка.

Осим у две сцене, овај филм је бесмртан и савршен. Прва је јасна сцена где се истичу ужасне помодне панталоне звонцарице (Боже, која глупост!), друга је у драјв-ин банци која је напросто, сувише наивна и сањива, а која је могла да се уради толико стварно да би нас епилог потпуно докосурио. Искрено, био сам бесан када сам увидео пропуштену прилику..

Но, није да нисам гледао раније овај филм, јесам, али само других сат времана, из неког разлога, никада нисам ухватио почетак, међутим сада након целокупног искуства уз прошлих 25 година петинга који нисам разумео, да.. Невероватно, заиста.

Филм говори о Тревису, човеку који је четири године раније избегао из цивилизације и за кога сви верују да је мртав. Многи су га већ прежалили и ожалили. Међутим, када се он појави у потпуно скандалозном стању у неком Текшашком селу, проналазе његову породицу и тада почиње класична road-story драма која касније метастазира у саму коштану срж Простора и Времена и дефинише људско постојање у све три доступне димензије.

Помало је вулгарно коментарисати перформанс глумаца или техничке аспекте овог филма. Вулгарно јер, реално, нико није баш толико стручан па да може уопште да има мишљење. Али, укратко, бриљира целокупна постава а Nastassja Kinski изгледа толико стварно нестварно лепо да је то просто невероватно (најгора реченица у историји реченичења али је истинита). Међутим, она је адут за висине - Хари Дин Стантон као сваки прави мушкарац овде зида кућу и чува је од одметника и Утвара у Ноћи. Његова полиритмичност и адаптација на другачије ситуације је изузетна и стиче се утисак да је у овој улози одживео неколико живота, сваки пут се изгубљен проналазио у пустињама бежећи од будућности, враћајући се стално у прошлост коју никако није могао да поднесе.. Ту је негде и једна од истинитијих љубавних изјава и признања која се због зидова који су је "снимили" амплификује као дисторзирано црнило Ђавоље душе..

40 Watt Sun/The Inside Room/2011

Иако је у питању албум који се појавио пре шест месеци, и иако је питање његовог квалитета тамо и остало, права је штета не поменути га сада када имамо довољно времена, у претпразничној навали пластифицираних неискрених жеља за "свиме најбоље али горе него мени". Мада мене лично занима спот где Мараја Кери "напаствује" Џастина Бајбера.. Па то ни др. Моро не би смислио..
А шта су нам спремили момци из маловатног Сунца? Сијалица тек за малу стону лампу, тек мало светла, пригушеног, усамљеничког.. Well, то је и био циљ. Стазе модерног doom metala би требало овако "путарити", контраверзно се одрећи свега што би личило на "постулате".. Иконографија, тематика, текстови из средњег века, фантазије, барок, романсе, свега! Вала, било је доста. Свака част "Брајдима" и још по којем бенду, али премало је ту иновација... Зато је 40 Watt Sun поприлично занимљив.

У суштини, овде се ради о својеврсном pop-doom-metal-u са примесама алтернативне рок музике, што се највише чује у вокалима, неочекиваног стила, мада, како минути пролазе, увиђа се да то и јесте био циљ, и да ова "култна" промена никако не олакшава ствари - отежава их на неки свој начин. Ако бих поредио вокал са неким етаблираним извођачем, рекао бих Мајкл Стајп из Р.Е.М-а, и по перформансу и по сензибилитету, што у оваквој тешкој свирци заиста даје душу. А она, иако успорена, акордирана на моменте, хода између више димензија и тешко је укалупити је, али одредница "модеран проклети рок/метал" ми се чини највише тачном.. Урбана је, за разлику од свог далеког претка, прилагођена градским условима, транспортована кроз време и простор, и креирана да опонаша реалност уместо метафора, самим тим је директнија а доживљај сасвим нов. Међутим, често мамутско трајање нумера (~10 минута) помало "развуче" сензацију и помало хлади и дави, уз значајно понављање рифова и њихових конструкција.. Уколико икада сниме други албум, помало музикалнији и још модернији, биће овде свашта.

††† Crosses/EP/2011

Након куваног вина, и хладноће градских улица, сада, у пола четири праскозорја, пијем чај и пелинковац, и слушам само једну (прву!) строфу песме која ме дефинише и редефинише својом лепотом. Као што је Тин Ујевић говорио некада, "Noćas se moje čelo žari, noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari, umrijet ću noćas od ljepote" у свом ремек делу, "Notturno-u". Но, није само то проблем овде; кад год сам у артистичком нагону, па покушавам да "нагнем" електробит у својој глави који се дисчарџује у милион боја (све ово се ретко дешава, наравно) искрено, од свега на свету и свих људи, тада разумем само Чина Морена. Deftones, Team Sleep, you name it! И долази ту то одређеног оваплота, материјализује се тај набој, али буде некако незграпан, као слон у продавници огледала. Заправо је стаклара, али ми то сада изгледа ужасно сељачки.

Шта рећи? Коју послугу порати? Коме? Моја апокалиптична суицидалност, филтрирана кроз приче о Адаму и Еви, Авраму и Каину, стрипљиво ће сачекати 23. Децембар следеће године. Моје супермоћи и математика вероватноће, лоцира ме на једно сигурно место, док свет тресе лудило у предновогодишњем, чаробном и дозвољеном пороку. Ха, не би ми било први пут. Али шта сам хтео рећи? Баш то. Које су то речи? Која је то чаробна формула? Шта то значи у Универзуму?

И коме? Да ли постоји тај неко ко заслужује да то чује од мене лично? Још важније, зашто нисам никада некоме рекао било умишљај, назнаку или шта је већ то, што сам осећао? Тешим се тиме да ћу можда то тек рећи, и да ће се све то догодити, као што се иначе и догађало.. А онда чујем Чина и питам се, "зашто си то открио овом глувом, слепом и немом, Чудовишно хладном свету?"

Бог зна колико је могао да буде добар "Ерос", неиздат, али написан албум Дефтонса, који чека Бога да пробуди Чија и да га врати тамо где припада. До тада, Чино се посветио најновијем пројетку и, што није изненађење, урадио га је са својим пријатељем из детињства, што додаје тону тежине на целу немилу ситуацију. Чино Морено пати за својим пријатељем. И, на нашу срећу, написао је своје најбоље песме икада. Осим невероватног назива бенда, који инсистира на Распећу, и који наговештава релиогиозност али је не имплицира у директном контакту, тј. у песмама, ово мрачно искуство у пустим улицама постаје много више од тога.. Ако Бог постоји, он ће разумети.

Попут Team Sleepa, ††† Crosses је чудан електро-рок (можда и само техно, не знам) у којем Чино себи допушта оно што у свом матичном бенду, наравно не сме. Далеко од назнаке уобразиље, све ово овде је као први, прави албум, онај који се пише читав живот. Далеко испод радара модерне музичке индустрије, још један суперсонични "стелт" прелет, петосекундно заљубљивање, и вишегодишња патња. Уз ЕП Могваја, заиста... Него, која је то песма и строфа о којој сам причао? "Bermuda Locke†", већ у свом називу "отима" душе и оставља их негде далеко (чувени Бермудски троугао), на почетку Космичког времена, у унутрашњој Супернови Божије Душе. Уз ову песму, заплакао би и Исус Христ. У три реченице, ово је оно што мушкарци пре своје смрти, желе да кажу некоме ко је вредан тога.

I got to tell you something

I wanna view your dreams

I wanna pull out your crazy

Pour it over me

I might take you somewhere far across the seas

I need your faith, I need your everything

Ово ћу оценити. 10/10

Да ли сам рекао да је овај ЕП бесплатан?

Chino Moreno

Korn/The Path of Totality/2011

Ах! Ох! Ух! Као комад омиљене обуће, који се одавно обликовао и прилагодио јединственим отисцима, и који сваког пута постане једно са телом! Нови Корн ffs!

Дуго сам размишљао о прошлогодишњем албуму и тек сада имам јасну дефиницију и одредницу за њега - он је био мој метадон уместо хероина. Слушао сам га, али није ми се свидео. Само афера и ништа више. Али ево коначно нечега да се поштено "избодем"..

Десети албум вероватно последњег mainstream рок бенда (подложно дискусији, али 30+ милиона тиража је апсолутно недостижан број) је припреман практично одмах након завршене шараде са "провратком у корен суштине". С обзиром да онако никако није ишло, неко се ту сетио да карактеристичан звук Корна захтева модернизацију, у складу са природним ограчењима, наравно. А то је било можда и најлакше што су могли да ураде.

Немојте ми рећи да вас популарни dub-step нимало не подсећа на дивљачке деонице раних Корн радова? Наравно да је та глупа техно музика узела директну основу и изазвала хаос у жанровском поретку.. Сабрано 2+2, и ...

Корн сада свира ну-метал/даб-степ што је врло комфорна средина, и бенд се практично налази у имагинарном простору "своје куће" од које су одлутали јако давно... Још више радује да је дооообар део албума у некој врсти "телепатске" везе са напуштеним "Untitled" пројектом, који је можда и њихов најхрабрији албум након "Follow The Leadera " и "Unthouchablesa". У приличној мери тај албум је и изазвао својеврсну дефанзиву и опрезности наредних година, али ваљда су овог пута научили лекцију и сада се храбро враћају својим експериментима који се сигурно неће допасти већини неуротичних teen фанова..

Дакле, снажан поп сензибилитет, дигитализација практично свог расположивог музичког арсенала, свеопшта компјутеризација звука, "мегабајтовање" семплова, еонима далеко од снимања на аналогну траку, али овако бенд, практично, више личи на себе него када се баш труди да звучи као некада, а заправо су само још један у низу "tribute" циркузаната. Такође, ни на овом албуму се не примећује недостатак Брајана Велча и песме звуче целовито и комплетно.

Осим самог бенда, има ту брдо диџејева, али то није нешто што би натерало човека да оде на рејв журку и уради се са пар "ексера".. Много је битно што нам се вратио Корн са признањем да је грешан био, и са обећањем да више то неће радити.

"The Path of Totality" је високо експериментална плоча (причамо све време о Корну!) и неће имати превелику "километражу", собни фанови ће уживати без сувишних расправа и дебата. Није жвака за сељака, знате ту...

13.12.`11 - Karma2Burn in Belgrade!

Једна од мојих жеља, више пута бурно одсањана, јесте драматична ноћна вожња кроз пустиње Аризоне или Неваде, крајем Августа, у неком класичном америчком  muscle vehicle-у, у друштву жене сумњивог морала, која је слободна на све начине на које ја то нисам. Целокупна турнеја се обавезно завршава у напуштеној бензинској станици са првим јутарњим зрацима и празном флашом Џек Денијелса.. Цигарета у устима, кул наочаре, масна, прљава коса и једна тајна... Ујутру се осећам поприлично чудно и уморно, као да ми се све то догодило.

Међутим, оно што ми се стварно догодило, то је свакако најважније лично откриће ове године - фантастичан амерички бенд који је за целокупне моје снивајуће кулисе одавно написао одговарајући soundtrack.


Stoner-rock, desert-rock и слични жанрови одавно имају своје етаблиране представнике, а најпознатији бенд ове филозофије је свакако фантастични Queens Of The Stone Age. Но, с обзиром на озбиљност личне фантазије (и дубине) њихов повремени поп сензибилитет значајно руинира и деградира коофицијент личне агенде. За мене то не би била авантура године, већ авантура живота...

Тако некако сам и стигао пре пар месеци до бенда чије ме је име већ " купило ".. " Карма за сагоревање/сагорити ".. Ма да! Из чистог протеста према неподношљивости ауре самопрокламованог " зовемо се кул " бенда кликнух на линк и коначно је и мени кликнуло.. Негде у дубини душе.

" Карма " је озбиљан, мрачан и насилан бенд који свира онако како бисте очекивали од људи који верују да " its better to burn out than to fade away ", искрено, са превише жара, са целокупном драматиком једног класичног филмског дела, са тим да је филм апсолутно непотребан. Допустите пројекцији сопствености да вас понесе и однесе у забачен кутак неостварених снова.. Иако је искрено верујем да рокенрол треба да узнемирава ваше родитеље и полицију, нисам се надао да постоји музику која може да узнемири и мене и толико да ме " погоди ".. Прва слушања појединих нумера су била толико мучна, да је само чаша воде помагала. И контролисано дисање. Удахни. Издахни. Сачекај. Удахни. Издахни...

Дакле, када нас бенд води у ту пустињу, са женом сумњивог морала, он прича као изузетно прљава девојчица којој не бисте дали више од 16, са свом небеском тежином одабраности и прихваћања. Није овде секс на тапету, овде је онај дивљи, неконтролисани нагон без почетка и краја на репертоару, који се конзумира свим расположивим капацитетима и доводи до гушења.
Први албум, издат за познатоу кућу " Roadrunner " је заправо компромис и комерцијално самоубиство  - издат 1997, написан на најбољи могући начин, али ипак остао жртва сопствене специфичности. Наиме, бенд није желео певача, нити икакве текстве нити икакве називе песама. Један од чланова болује од дислексије (по легенди, то би требао да буде бубњар, али да не будемо толико стереотипични), те су називи оригинално ишли редом : One, Two, Three.. И то редом по којом су писане, не редом на албумима, што ствара фаму за тим "изгубљеним песмама ". Зато на деби издању 70% песама имају текст и певача, и та срећна одлука издавача довела је до заиста малог ремек-дела. Албум и данас звучи као поменута девојчица, младо и свеже, а у то време тешко је и замислити.. Поезија. Сви текстови су толико поетични да својом трансцеденталношћу представљају невероватан изазов и истински енергент, нуклеарну фисију душе која ће вам итекако помоћи да прођете кроз дан..  Шта рећи за песму која почиње са :
" I love to ruin my tent, I love the romances ", па наставља са " ..they cast the shadows and the passing of the summer sky " и завршава са " ..too scared to see herself in a reflection of the devils eye ".  Или: "Our lady of more, this saddened whore, how I adore her, when she`s on floor ". Први стихови су из нумере која се зове : " Twin Sisters and Half a Bottle of Bourbon " и препоручујем следећи видео, искључиво из ирационалног допадања француског изговора " Кахрма то Бухрн "

Следећи албум (1999.) је почетак нове ере за бенд, у којој коначно звучи како је то одувек и желео, без певача (и текстова, нажалост) са фантастично одговарајућим насловом : " Wild, Wonderful... Purgatory " и представља и коначно издање бенда, који након овог издања пише музику, нажалост, знатно слабијег квалитета, те ће већину песама снимити још пар пута. Албум без икакве самоконтроле, са једном од најбољих секвенци која је сама била довољно инспиративна да направим овај спот на који сам прилично поносан, без икаквог разлога. Приметићете да је Мена Сувари још лепша него иначе, али ако га заиста погледате схватићете читав суштински гениј овог америчког састава.

Неочекивано, дакле, Србија ће бити домаћин овом бенду. Иако је то готово па " само што није ", никаква реклама је за сваку осуду, мада комцеријализам је нешто што могу да схватим. Заправо, потпуно случајно сам налетео на ову информацију. Након што је постало врло болно сазнање да су они већ свирали у Загребу, рек`о, да видим, можда су били у Београду, кад оно, те долазе. 13. Децембар 2011. 13.12.2011. 13.12.`11. Јесте, секвенцијално одбројавање. До чега? Можда до пустиње?

Mulholland Drive /2001

Питање тријумфа човечанства у празном вакуму Универзума неће се поставити још барем неколико миленијума, и без обзира на стварну истину, испоставиће се да се такво предубеђење барем дупло дуже претпостављало. Тада, у Праскозорју Мултиверзног Праска, оваква тежина може да донесе Истину.

Није у питању само најбољи филм Дејвида Линча, већ и један од најбољих филмова у историји филма. Можда моја компетентост није довољна зарад потврде оваквог става, али све то пада у воду када критика изрази своје ставове и објави своје фаворите. Дакле, најбољи филм.

Дејвид Линч, лудак, уметник, промашај. И погодак. Сада, када сам одгледао баш све у шта је био умешан, након сати и сати између равнодушности и узнемирености, тренутак Mulholland Drive ће остати заувек у памћењу. Све остало дели несигурну будућност деменције и претварања у прах.

Како критиковати нешто далеко изнад вас? Јако тешко, те боље кренути званично и класично.
Технички, овај филм је ремек-дело. Боје, осветљење, предмети, архитектура, дизајн, глумци, одећа, фризура, ама баш сваки детаљ је стваран и аутентичан, готово документаран у складу са годином 2001. Снага појединих сцена је готово невероватно имерзивна, толико да ће се ваше тело понашати у складу са тренутним сценама. Топлота, врућина, благи поветарац, мирис ноћи... Потпуни шок, све снагом воље која је на потпуним стероидима.

Након што се време потпуно релитавизује, и након што вас прича потпуно поједе, тачније оглође попут бесног пса коску, следи један од најважнијих и најинтимнијих тренутака у вашем животу - тренутак избора. Наиме, као што можете видети на феноменалном сајту : http://www.mulholland-drive.net/home.htm :, постоји читав низ понуђених одговора на то шта се заправо догађало у том, за сваког од нас и вас, најважнијем тренутку у животу, и као што се може видети, одговориће свако за себе и тај одговор јесте суштина вашег карактера, суштина ваше прошлости, и укус надолазеће будућности. Нажалост, не могу написати ништа више, а да не уништим некоме прилику да спозна себе кроз болну катарзу. Прави филм за гледање са вашм вољеним бићем и схватањем свих разлика.. Али и сличности.

Spotify/GoogleMusic

Добро дошли у Револуцију! Оно што следи је Миленијум Интернета, све док и последњи човек не буде дигитализован и " upload-ovan " у беспуће Вечног живота као прогарамерског кода...
Шалу на страну, али Интернет није само мрежа рачунара, већ све више и мрежа Човека и Машине, која у све већој мери мења начин живота и начин перцепције свог Креатора. Социјалне мреже, блогови, видео на захтев, торент-пакети, термини који су се успешно интегрисали чак и овако назадна друштва као што је Србија. Напомињем Србија.
И док људи код нас који практично не умеју да укључе рачунар уговарају кежуал-секс преко Фејса и Твитера, у Даааалеким Земљама и Правним Државама уводе се две фантастичне иновације које ће сигурно променити начин на који слушамо музику. Кренимо редом и представимо први од ова два фантастична сервиса..

Spotify!  са правом диже оволико буке.. Шведског порекла, земље у којој је Пиратска Партија у Парламенту, компанија је препознала тренутак и почела са радом.. О чему се ради?
Ако нисте упознати са термином Clouding, остатак текста може бити проблематичан за разумевање, а тачно, прецизно и концизно објашњење није лако написати... Све у свему, ради се о коришћењу дигиталног ресурса преко Интернета, а у случају Спотифаја, о слушању музике преко Интернета... Шта је ту занимљиво, рекли би ви?
Прво, дакле, сва музика се налази тамо, на неком серверу и нема потребе за набавком појединачних нумера.. Доступно је СВЕ што ће вам ИКАДА затребати, довољно је утипкати пар симбола на тастатури, и ето је.. Као да то није довољно, постоји апликација како за рачунар, тако и за мобилне уређаје, а Wi-Fi у јавном превозу (нпр.)  у Шведском метроу није никакво чудо.. Не чуди стога ни 1,5 милиона претплатника.. Е ту смо. Дакле, постоје два начина: бесплатно максимално до шест месеци, или за по 5 евра месечно (или колико већ). Наравно, с обзиром да компанија није званичкно доступна у Србији (нити ће) шест месеци налога ће бити мањи проблем од његове креације, међутим, VPN-Tunneling нити је нелагална нити је забрањена радња, тако да ће се свако иоле напреднији ово лако савладати.. Након регистрације, свеједно је где сте, чак и на Марсу.. Следи само ваше лично уживање у фантастичном окружењу које је креирао неко са великим искуством... Основни прозор је практично копија iTunes-a, што никако није мана..

Након што пронађете оно право, изненађење тек следи. 

Биографија може да заинтригира оне најмлађе, али за нас остале права опција је Related Artist.

А, тамо, Мека за сваког музик-холика, јер су предлози које ћете добити више него добри, са поприличним бројем непознатих аутора и извођача.

Права лепота се крије у техничкој изведби - једноставно, све ради инстант, а можете чак и слајдер да поставите где хоћете у току трајања песме, када ће се она у нано-секудни наставити. Врло лако се може догодити да само прво " тестирање " потраје пар сати...

Да не буде све идеално, ту су багови; понекад је решење поновно логовање, понекад рестарт, понекад реинсталација, што може да изнервира, али довољно је само сетити се шта се све добија, а то је: терабајтна колекција музике у одличном квалитету, бесплатна, брзо и лако доступна.. Заиста, сервис за 22. Век..

Други сервис који вам представљам долази од познатог и омиљеног Google!-a једноставно и ефектно назван Google!Music. Иако је тренутно у Бета стадијуму егзистенције, више је него употребљив. Служи такође за музику, али иде обрнутом логиком; Заправо, то је један мали прозор за Вашу музику коју путем најобичнијег uploada трајно шаљете на одретиште, у архиву.. Наравно, такви сервиси (за архивирање) постоје одавно, у чему је цака? Управо у томе што ју је онда могуће слушати кад год се улогујете, било где да сте.. На одмору, у превозу, код пријатеља, на кућној журци.. Овом сервису се може веровати више него вашем хардверу, тако да постоји и тај " разлог постојања ".. Сервис је графички дизајниран врло шмекерски, у духу новог који Гугл промовише у целој својој палети производа, чинећи интеракцију добро познатом.. Већ ова Бета стартује добро, лимитирајући количину на 20,000 нумера.. Рецимо, ја са својих 35`иљада сам мало преко, но, ништа страшно. И у овом случају, репродукција је фантастична, не толико добра, али одлична.. Сервис је наравно бесплатан, такође постоји апликација за мобилне уређаје (само Андроид платформа нажалост) чиме ова два сервиса нису конкуретна већ сасвим супротно, сарадничког карактера..

Ово је дефинитивно будућност доступна данас, а поглед на целу ствар из Србије је помало трагикомичан. Потпуно легално није могуће користи се ни са једним од ова два сервиса; каснија експлоатација функционише беспрекорно, али је питање да ли ће икада ово бити mainstream попут Социјалног Умрежавања. Додуше, довољно је три минута рандом сурфовања по профилима " наших " људи да чак и пожелите такву судбину укусном дигиталном добу које само није...

Mastodon/The Hunter/2011

Како постати заборављен? Оснујте метал бенд и назовите га " Мастодон ".. Забога.. Ако сам нешто желео да избегнем, то су онда ови момци. Ништа боља није ни прича о њима као о чудацима који снимају албум по причи о " Моби Дику ".. Кретенско име, досадан литерални предложак, метал подлога.. Рецепт за катастрофу, зар не?

Тога је и бенд постао свестан, када су направили " благи заокрет " пре свега у музичком изразу; звук су знатно припитомили, искомерцијализовали, практично урадили све што су могли. У неку руку, можда су требали и да промене име..

Расправа о овоме букти и на свим темама о њима, а нови албум је посебно дочекан на нож. Од некада " техничког дивљаштва " бенд је стигао до прве МТВ лиге хеви метала.. Знатно блажи него иједан пре њега, знатно мелодичнији, питкији, укуснији.. Можда и плићи, али као што сам рекао, њихове " литургије " смарају сваког осим најзагриженијег металхеда..

Дакле, помало чудан високо-комерцијалан продукт (доступан и преко Spotifya, тј. на главној, почетној страни) у мрачним електро-бип временима поставља бенд на главну позорницу, а он се труди. На крају, тај труд ће им се исплатити...

Зашто? Зато што бенд доказује свој смисао постојања кроз напредак, кроз борбу са мушичавношћу металштва, кроз борбу са самим собом. Промена је добра ствар, поготово ако се иде у овом правцу. Елеминисане су све нелогичности који неки називају и " тежином " али када је између њих контраст величине океана, онда.. Дакле, музика је нешто што би се назвало " прогресивни метал " али је акценат дат ефективности и егзекутабилности насупрот устаљеним нормама и техничким подацима. Једноставно, свака песма је професионално аранжирана и одсвирана од почетка до краја, чинећи искуство удобним и луксузним, профињеним.. Да ли је то продаја онда? Не бих стриктно одговарао ипак, јер нисам толики фан. Мени се свакако овај албум свиђа више од свих претходних, а поготово оних првих. Колика је разлика између њих као сведок-експерт нека послужи десета нумера, " Creature Lives " која комотно може на неку дечију компилацију Божићних песама. Колико је то само далеко од " раних радова ".. Као фаворит, издвојио бих  " Stargasm " , у суштини њихову класичну нумеру, њиховог стила који ме је и привукао бенду са овако глупим именом...

Machine Head/Unto The Locust/2011

" У Америчком јавном животу не постоји други чин " - рекао је Скот Фицџералд и био у праву. Није потребно изводити сведоке, или представљати доказе - беспоштедна борба за својих пет минута славе одавно превазилази границе сваког моралног кодекса у Универзуму. Милиони оних који желе да буду славни, познати, богати, успешни сваког дана вероватно устају са новим надама само да бих увече истог дана поново сахранили. Холивудске приче су ретко када оне са " хепи-ендом ". Како онда треба посматрати Machine Head? Бенд који је Карма оставила на цедилу и да умре пре тачно 10 година је остао без издавача, и не само то - захваљујући свом новом синглу " Crashing Around You " у споту у којем горе зграде, пуштеном 11.09.2001 додата је нека врсте " ожиљка ".. Без рекламе, албум пропада, а сада озлоглашени отпадници којих су се и фанови због интеркурса са ну-металом одрекли ударају у зид. Како Роб Флин, певач и гитариста прича данас, материјал за нови албум није био проблем - издавач јесте. Били су одбијени од сваког Америчког издавача. Бенд који је продао милион и кусур дискова сада је у крајњој незавидној позицији. Из бенда одлази Ру Лустер, човек који је и донео тај комерцијалнији звук а тројка наставља даље. С обзиром да су избачени на обалу, бенд се одлучује са комерцијално самоубиство - на своју руку снимиће музику какву они желе, без упуства продуцената, менаџера, агената. Није више ни битно, а доживљавају и неке од најтежих тренутака у животу, када свирају испред свега 200 или 300 људи који отворено негодују. Међутим, све ће се то брзо променити.
Албум " Through The Ashes Of Empires " није само игра речи - 2003. умире ну-метал у прилично агоналном маниру, издавачи дефинитивно губе трку са временом, а Роб Флин снима прото-металкор плочу која ће дефинисати следећу декаду. Од првог такта, аутори се обраћају свом аудиторијуму претећим речима и чини се да желе и њих да увреде; чини се да желе да увреде сваког и сав свој бес снимају на траку која посредством Roadrunner International-a долази свуда, осим у Америци. Тек огроман успех ће омогућити издавање у сопственој земљи годину дана касније. Тако је бенд у истој години свирао у две дворане, прво испред 200 људи, други пут испред 50.000.
Шта рећи за " The Blackening "? Бенд који од хардкор-стрит-метала, преко ну-репкор фазе снима песме од 7 минута са дугим и брзим солажама правећи симфоније и опере уз задржавање свих елемената из прошлости - албум их лансира заиста високо...
... чиме почињу нови проблеми које нови албум " Unto The Locust " покушава да реши. И поред отвореног хвалоспева бенда чији сам велики фан ипак треба рећи истину да овде нема неке превелике филозофије - грувачке гитаре, бесни бубањ, дубок бас и одличан Робов вокал - ово је музика за " пржење " не за нешто више, попут Металике или Мејдена. Не кажем да то " јесте " више, то каже Човечанство и то каже публика, те бенд заузима крајње незгодан положај да са својим мање-више простачким текстовима прави гала-концерте. Флин говори онај прави Енглески, те се напредак у писању примећује, али је релевантност тешко пронаћи. Стил признајемо, но смисао је крајње недокучив. На новом албуму су ствари знатно горе.

И поред сјајних момената, од којих су неки врло меморабилни, тешко је држати пажњу нумерама од 7 минута истоветне архитектуре, што је де-факто проблем и поменутих " узора ", но они уживају извезне " кредите " о којима не бих сада... Све у свему, класичан албум солидних песама, ту и тамо буде занимљиво. Ово важи за стандардне нумере. Нажалост, бенд је одлучио да " напредује " па је снимио " омаж " хард-року. Заиста, на изразито бесном метал албуму убацити ову абоминацију од песме, па је чак оставити да и она свира свих 7 минута као њена" браћа " и " сестре ", страшно.. Понекад се примећују да су чланови остарили ( природан процес ) те " играју " на сигурно, а Роб, отац и супруг, полако се на чудан начин трансформише у тврдоглавог старца који неминовност промена, чији је и сам био део, одбацује, убацујући неки дечији хор у песми " Ово смо ми ", па ту сад прича како мора да се води рачуна о својим ближњима, комшијама, комшилуку.. Само фали онај део : " од вражијих Мексиканаца " и да све оде дођавола, но барем би добили нешто извесно политички некоректно, што би спасило ствар..

Предвиђања врсних аналитачара какав сам и сам су се нажалост, показала тачним; бенд је стигао на крај пута. Популарнији него икада, са сјајним инструменталима и либералним текстовима (на Амерички начин, наравно, са одласком у цркву!) проћи ће они добро, али само још овог пута.

Mogwai/Earth Division EP/2011

Култура " синглова ", толико важна на Западном тржишту, никада није стварно заживела у Источној Европи. Приче о Билбордовој листи, МТВ шемама, према томе, су код нас помало фолирање и позирање, јер, знамо по себи, уопште продати и цело паковање ( чувена " лонгплејка " ) је успех, све остало је плус. Или минус.

У теорији, ово издање Могваја је " сингл ". Сингл чега? Четири нове и непознате песме, чак ни стилски " немају везе " са прошлим албумом, више све делује као " трејлер ". Или боље рећи, " тизер ( teaser ) ".

Све у свему, још једна терапија или тортура интроспекције је главно јело на шареном и богатом менију, али се поставља питање " глади ". Хех, прича подсећа на ону " Тамни Вилајет ", када је резултат истоветан - слушали ви ово или не, остаћете и гладни и жедни.

Ванконтекстуално врело инспирације, са пригодним омотом, помало надобудног назива ( " Земаљска Дивизија " ) причу о космополитизму проширује на читаву Галаксију, а нуди само четири нумере које делују као компилација четири различита бенда;
Get To France, минималистичка, драматична клавирска композиција која за своју основу поставља тако императивну мисао коју ћете након свега једино добро проспаваном ноћи успети да избаците из главе - отићи у Француску! Психоактивна ствар.

Таман када вас ухвати лагана Јесења сета, диск почиње са дозивањем Зиме и Чаробне Колибе, ватре, гитаре и усне хармонике. Тренутно и не желим да знам о чему се заиста пева у " Hound Of Winter  ".  Атипична нумера укуса топлог вина.

...што је баш згодно, јер се следећа зове " Drunk & Crazy ", која својим електробитовима звучи попут прославе Нове Године, где смо (сте)  сви старији и ружнији - зато и пијанији. И таман када почнете да постављате питања - Does This Always Happen? - ће у традиционалном маниру да постави питање које ће остати да лебди у антиципацији следећег издања шкотских суперстарова који би се врло вероватно увредили на тај придер, а њихове мајке добрано најсмејале. Али заиста су тренутно врло, врло високо...

blink182/Neighborhoods

Најбоље је заборавити протеклих десет година, и сећати се са сетом " оне тамо " деценије - ако сте то у могућности, једноставно - матори сте. Из тог угла, како објаснити некоме шта је то Блинк-182 некада био? Тада свеж, актуелан, тренди поп-панк звук препун оптимизма, кукања за девојкама у стилу најпатетичнијег штребера у разреду који је узалуд заљубљен у будућу краљицу матуре, која је притом и главна навијачица, плава је и забавља се са глупавим капитеном рагби тима - чувени Амерички мит који је Блинк кроз пет албума фантастично сликао и мазао, све док се није догодио " онај " из 2003, изузетно мрачан, романтичан и визионарски - све што данашњи јадни МТВ тинејџ бендови имају да понуде је само искра неутрона са овог феноменалног албума. А онда су се распали.

Каснији пројекти, +44 и АвА су сасвим коректни, километрима удаљени од чаробне формуле оригинала, али није лоше понекад жену заменити флашом, зар не? У сваком случају, много успешнија AvA је то у толикој мери да и поред сензационалног уједињења оригиналног бенда, она и даље ради, снима и свира. Заправо..

...заправо, овај толико бајковито и митомански удељено назив " Комшилук " који је требао да оваплоти у музику све оне сцене из " Досона " и компаније успешно фејлује у свему. Нема ама баш никакве разлике између АвЕ и овог тзв. " Блинка ". Том Делонг пева у 95% одсто досадних песама, а Марк у оној јединој доброј. Чувени вокални дуели и дуети не постоје, али нису то једине лоше вести. Приче које је бенд причао кроз сваку нит свог постојања сада су апстрактне набацане реченице које су можда метафоре, хиперболе, можда теологија, можда економија, ко то зна.. Не, нисам разочаран, резултат је очекиван, а сви они који не могу да памте две деценије свог постојања, њима се можда ово и свиди. Али ја кажем, ако вам је срце " блинковало " уз раније радове нашег омиљеног бенда, поштедите га и заборавите на изневерена надања и снове. Блинк је отишао и неће се никада вратити.

Sepultura - Kairos

Да ли постоји живот након смрти? Дубока филозофска зачкољица, јер сама Смрт негира могућност живота, али наговештава трећу опцију, трећи Облик, а религиозни би то назвали - Трећи Живот.
Колико пута је Сепултура умирала? Да ли је то било када је Макс отишао? Или када је било јасно да Дерик " Предатор " Грин није Макс? Или је то сада, када снимају албуме, не знају ни зашто, ни како.
Заиста, бенд који је напуштен од свих својих пријатеља и непријатеља, и остављен у офспрингу некадашње величине и славе, тамо у прошлости, тако, технички гледано, више не постоји него што постоји. Наиме, бенд постоји дуже без Макса него што је трајао са њим! Даље, то значи да више од половине своје егзистенције траје поновно доказивање и упорно чекање на " то ". У години 2011. сасвим је извесно да тај велики " повратак " бенд неће доживети.
С обзиром да је и Игор Кавалера отишао, и да је ово већ други албум без њега, поставља се питање идентитета. Наиме, у металу је " позерство " нешто најнормалније, и ако ништа друго, Сепултура је савршен доказ тога, група која никако није заслужила тако грубу судбину. Са Игором у бенду макар су имали углед ( металска крв није вода! ) а са његовим одласком, у бенду остаје... Остаје само Андреас Кисер.. Величанствени Андреас.
" Kairos " је тако само албум из Бразила, осуђен на чисто критичарско мастурбирање и прерверзно само-обљубљвање, јер тешко да ће икога заинтригирати нешто тако passe. Али за све оне који праве овај бенд несмањеном жестином и тада и сада, ово је сасвим логичан " следећи корак " у њиховој дискографији; Без иједне капи Кавалере, и Паулом, који никада није био закерало, Андреас је коначно могао да сними своју верзију Сепултуре. Отишао је и даље, рекавши да је ово албум " о прошлости " на начин на који они данас јесу. И не, не мисли на " Макса ".
Као што знате, Андреас је потписани " артиста " Фендер корпорације, постоји само његов модел " Стратокастер " гитаре која се непрестано модификује и чини се, на сваком новом албуму, постоји барем једна секвенца за који можете да се закунете да је чиста демонстрација силе. Овде је то отишло толико далеко, да се речима не може описати звук. Андреас је мајстор заната, али осим рифова, овде има много више солирања, чак, највише што је икада то радио а не можете, а да се не дивите његовом умећу. Једном речју - виртуоз.
Песме су одличне, једнини проблем, има их много, уз потпуно непотребну обраду Firestarter групе The Prodigy. Песме одликује вишеслојност, хардкор ритмови, тек понекад мало " трибалних " зачина, чисто због традиције коју је бенд испоштовао као и увек. Крајње некомерцијална, неконвенционална " плоча " која у ово доба " осеке " класичног метала изузетно прија. Сјајан потез Сепултуре, дефинитивно корак напред, међутим..

..нажалост, бенд се технички сматра мртвим. " Сепултура је мртва ", илити " Мртав у гробу ". Можда је то њихова судбина? До следећег албума, уживајмо у олд-скул аналогном метал чудовишту.

limpbizkit - Gold Cobra

Јуна 2001 отишао сам на пијацу и купио за 120 динара Chocolate St*rfish and the Hot Dog Flavored Water. Како бих сада причу направио драматичнијом, ево, управо га гледам, након ко зна колико година.. Ево, чак сам га и пустио, свира без грешке :) Невероватна ствар за десет година стар медиј, који је тотално преупотребљаван, насвиран, ношен, вучен, тучен... Али ствар са пијаце, и јефтиној фалш кутији која се топила на сунцу издржала је читаву деценију и по свему судећи, издржаће их још барем пет... Дођавола, можда ће чак и мене надживети! Јебени Лимп Бискит...
Дакле, осим што осећам тинејџерство које ме је тада чинило проклето несрећним, такође схватам колико је диск из горње приче био битан за мене.. Имао сам доста музике и пре тога, али овај је био први прави.. Не знам како бих објаснио то.
Сећам се дана и година свог живота пре тог судбоносног дана. Сећам се и удобног седишта у малом биоскопу док сам са другом и још десетак људи гледао " Немогућу Мисију 2 " где сам први пут чуо за тај бенд.. Био сам окружен школом и спортом, са људима који су тада уредно слушали " Seven Up " или слично... Ја сам увелико лудовао за Аеросмитом и Металиком, али то није била моја музика.. Сву конфузију сопственог постојања препознао сам у већ у првом тону бесне Весове гитаре, а да не помињем лудо Фредово драње и реповање... Када имате 14 година и збуњени сте сопственим идентитетом, у малој средини која то не прашта.. ОК, ово сада звучи као да дијагностификујем неки поремећај, па тражим оправдање за чињеницу да ми је тај бенд толико значио, али није то, заправо, након 10 година сигурнији сам у то да је управо то нормално, бити несрећни тинејџер, јер када данас видим где су ти који су тада били " нормални "...
Елем, након великог успеха " Чоколаде " бенд се спектакуларно распада, тј. одлази Вес, а са њим и последњи човек који је могао да стабилизује  бенд који је нагло постао јако велик.. Фред се упушта у " шему " са Бритни Спирс ( није јасно да ли је то било на једно вече, или пар дана ) и потпуно губи здрав разум - заправо, цео следећи албум је посвећен њој! Невероватно! Иронично, на том албуму снимају обраду ( кад већ нису имали свог материјала ) " Behind Blue Eyes " и до дана даншњег то им је најуспешнији сингл. Помогло је и то што се у споту љуби са Хали Бери, свакако.. Уф, Хали...
Међутим, бенд од тада креће сигурном путањом на доле... Вес се враћа у бенд, снимају један чудан ЕП, и " Best Off " са пар нових песама, али недовољно је то било... Од средине 2005. бенд је практично био мртав.. До скоро.
Није да нису у праву када кажу да је данас музичка сцена јадна; али шта  је мотив за поновно уједињење и снимање, осим новца, тешко је сада претпоставити.. Тек, " Златна Кобра " се снимала последњих годину дана, и иако је наводно све било спремно још зимус, појавиће се тек за пар дана.. Одакле онда свим овим људима нови албум?
Веровали или не, Фред Дурст је сам послао албум на Интернет! Чак је то ставио на Twitter! Да ли је то договор са издавачком кућом, продуцентима, менаџерима, не знам, али ово се још није догодило...

Шта паметно човек да напише о новом албуму таквих медиокритета као што су Limpbizkit? Годинама нисам слушао како неко " репује ", тако да ми је било изузетно чудно на прво слушање, никако да повежем зилион речи који се римују у поенту.. Ех, некада је то ишло брже :) али зато је гитара Веса Борланда, заиста... Невероватна! Одувек је био један од мојих омиљених гитариста чији сам стил свирања и компоновања покушавао да " скинем " али ако је судећи по ових 13 нумера на албуму, нисам му ништа ближе... Рифови су потпуно лудачки кул, звук гитаре је чврст као некада, цела продукција је остала " олд-скул " - ово је " ну-метал " у свој својој слави, само мало маторији... Да, веровали или не, овај албум одлично свира, иако сам му давао НУЛА посто шанси. Након оне бруке са Корном од прошле године, било је за очекивати нешто слично и од њихових другара.. Међутим, ово је стварно супер..
У поређењу са прва три албума, уочљива је једна битна разлика - Фред.
Шта рећи о њему? Мала сподоба са качкетом окренутим наопачке, као врхунац своје глупости, на грудима код срца има истетовиран портрет - КУРТ КОБЕЈНА! Нешто слично као када би Исус имао истетовираног Хитлера...:)
Гласовне способности му нису ништа боље, али чини се да више није главна тачка, те да се боље уклопио у музици свог оркестра, да је пронашао оно фино место и да је сада бенд у балансу.. Јесте, он је био велики део бенда и његови испади јесу правили харизму деструкције, па сада све испада мање амбициозно, али за један до јуче мртав бенд, остављају фин утисак..
Поново имају трипозни Интро ( нешто што је редовно на свим њиховим издањима ) а када крене вожња са " Bring It Back " као да се протеклих десет година нису ни догодиле.. Логичан наставак њихове приче, барем код њиховог фана.. Трећа и насловна нумера " Златна Кобра " можда и најбоље дефинише нови звук - нема претеране агресивне и истраживања лимита, нико се не дере превише, јасно је утабана стаза, али то је стаза којом данас мало ко хода.. Просто очекујете неки " спектакл ", али он се не догађа, већ песма дише и прича онако како то она хоће.. Наредних неколико песама су ОК, али " Shotgun ", која је најављена већ као сингл је екстремно промашена.. Нервирајућа, једнолична, монолитна, досадна.. " Autotunage ", по мени, иде раме уз раме са најбољим лимп-бискит моментима.. Wah-wah гитарска вожња, класична LP бас деоница, и Фред када се труди да пева - много тога је ту технички лоше, али овај бенд то ради у свом стилу.
На сајтовима, заправо, бенд купи све саме похвале, али нисам сигуран у искуство и упућеност данашњих " интернет критичара " какав сам и сам. Када је бенд био актуелан, оспоравали су их сви, сада одједном влада носталгија па се често чују похвалне речи.. Као фан фановима, ово је права ствар.. Чињеница је такође да од тих 25 милиона продатих плоча, можда 10 посто је завршило тамо где треба.. Они ће и обратити пажњу на овај фини летњи албум са великом животном причом иза себе.

Guano Apes - Bel Air

Пре три године, да сам се играо игре " 100 најсекси жена на планети ", нисам уопште сигуран редоследа, али у једном тренутку, сетио бих се Сандре Насић и уврстио је тамо. Наравно, не зато што је лепа ( јер није ) већ зато што пева у једном ултракул бенду и макар изговара ултракул ствари, на први поглед, бави се типично женскастим љубавним заврзламама, али ту је негде и социологија, филозофија, ратне теме... Жене овог типа су крајња утопија.
Међтим, једна је младост и брзо се живи, те, 15 година касније, Сандра и екипа нам сервирају " повратнички " албум који је идејно звучао узбудљиво.. Ако нису имали више места током музички богатих `90-их, ево сада одличне прилике да се освоје позиције које је бенд заслужио..
Мнех.. Not gonna happen.
Sunday Lover је баш симпатична ствар, занимљиве гитарске архитектуре, уз снажну ритам секцију која је и жестока али и некако dancy. Добро, уводна песма, није лоше, емоције повратка вољеног бенда се мешају са утиском, и тако четири минута. Онда ће уследити друга, па и трећа, да би се очекивања зауставила на She`s a Killer, својеврсном одом Нели Фуртадо и њеној нервирајућој " Maneater " . Чак им је и музика слична.
Размишао сам шта је то овде пошло дођавола, зашто бенд не личи на себе.. Можда величина неког бенда има везе и са временом трајања? Можда је теже него што смо то мислили бити " Metallica " ?
Слушао сам Сандру како се поставља као зрела жена која искоришћава мушкарце.. Наравно, не говори она то директно, али то вам је између редова.. Трагична прича о ружним девојкама које морају да смисле шта ће са собом да ураде, јер секс бомбе неће бити никада, нити ће доживети оно што лепе жене доживљавају у својим празним животима, али да се вратим.. Замислите да вас у некој дискотеци у неком селу ( с обзиром да је продукција катастрофично-вриштећа ) уз песме Секе Алексић заводи дебела габорка? Ето, то вам је нови албум Guano Apes-a, одвратно фенси, денси, полукомерцијална  збирка неинспиративних уздаха....
пс. Омот није могао бити гори.

Kari Wuhrer - Shiny/1999

На LastFM-u сам 218 слушаоц овог албума, који је изашао пре 12 година! Можда је и то одговор, старији је пар година од популарног сајта, но овако мали број људи са својом копијом је заиста...

Ко је Кари Вурер? Њен фан-сајт је најбољи и најдетаљнији фан-сајт на свету, можда нас, њених фанова, нема превише али смо хардкор. А зашто смо такви? У питању није обожавање њеног лика, стаса и гласа, кад се вратим тих десетак година уназад, схватам да сам можда своје сексуално опредељење одредио по чудној сензацији коју ми је она приређивала својом нестварном појавом сексуалног објекта који тражи сатисфакцију и пожуду у мени. Ако је нека жена будила неконтролисану жељу, онда је то она, а са овим ставом, нисам ни усамљен ни једини, и има нас сигурно више од 218...

Када је овај албум сниман, Кари је у ( вероватно ) ватреној везици са Хенри Ролинсом, те је и музика одговарајућа, што је додатно загробарило овај пројекат, али му и дало шмека, у зависности да ли сте " један од нас ".

Дакле, једна од најпознатијих америчких Б глумица која се у сваком филму скида до голе коже пева о сексу уз пратњу оркестра који свира нешто између рока и попа са краја `90-их.. Печат једног времена, дефинитивно. Нажалост, иако сам овај албум тражио десетак година и тек га пре неки дан набавио, морма да признам да је иако забавно слушати њен глас који се губи и вртлогу " давања ", ово је баш лоше. Од десетак песама, две или три су ОК, али највећи део је тотално бзвз. Док је " рок " још и иде, али када Кари оде у баладу, губи се тај " sex drive " који просто напаја пажњу код њених фанова.. Нико не жели да њу гледа као неку тамо обичну жену, Кари је жена са којом се у камионету бежи у пустиње Аризоне, стаје код напуштене бензинске пумпе и умире од глади. Али, филм је филм, а живот нешто сасвим друго. Осећам се трезним и патим.

CLASSICS #2 - The Fountain/2006

О њему се најмање причало, а убедљиво је најбољи.Darren Aronfsky, сада познат као режисер фантастичног Black Swan-а, своје најснажније мотиве најуспешније је приказао у овом ремек-делу. Док је Реквијум пронашао свој публикум код погрешне стране гледалишта, Пи је просто, недовољно комерцијалан (а самим тим и конкретан), Фонтана је пун погодак. Од чисто филмских квалитета који толико недостају данашњим насловима, до читаве Атмосферчине и логичне повезаности - пажљиви гледалац ће увек знати где се налази, без обзира на три паралелне приче које се међусобно преплићу.
Прво, сама Слика одузима дах колоритом који се не да препричати нити описати, најсличније остварење које ми пада на памет је Dreams од Куросаве, али је толико ХД да просто, ненавикнутом оку смета.
Друго, ако су биле недоумице о мотивима и поруци које сваки филм оставља иза себе, овај то свакако не ради - једини предуслов је да сте мушкарац, овде жене немају шта да траже, нити ће видети ишта посебно ( стога оцена 7.4 на IMdb-u )  - жену која умире и њеног супруга у ( неочекивано квалитетном ) тумачењу Hugh " Wolverine " Jackman-a.
Филм дакле, условно речено, прати последње овоземаљске дане Изи, оболелој од тумора мозга. Смрт је неизбежна, објављена и очекивана - заправо, женска улога је потпуно споредна, али савршено уклопљена, и њена " завршница "  је нови и нежељен почетак пута у Вечност њеног супруга Томаса, који се као научник бори за њено Спасење, али заправо, тражи нешто сасвим друго..
Мотив Вечности је оно што ће гледаоц да доводи у контекст са сваким трагом који му филм понекад даје, јер прелазак из једне реалности у другу не дозвољава нагласак на једну специфично - док је једна прошлост, друга садашњост, трећа је будућност, али оваква класификација је поприлична симплификација знатно веће магнитуде која свака " стварност " носи са собом, а на крају се стиче утисак да је условно речено садашњост најмање битна, јер је она слика коју ми имамо у глави - прошлост је, заправо, прича из скрипти коју је сама Изи написала, оставивши је плански недовршено, а као свој лични тестамент, моли свог супруга Томаса да је заврши. Јасно је да треба да пише о Смрти. У небитној садашњости, Изи умире, али је Лутање Универзумом, као будућност оно што одузима дах - понављам, феноменалним колоритом приказују се оне праве мушке емоције које сам већ преприсао као сопствени синдром, али су оне такве какве јесу, само Дијагноза, објашњена у овој докторској дисертацији о Љубави спрам које је Вечност и Бесконачност Универзума само зрно песка у Пустињи Заборава.
Музику је, осим препознатљивог Clint Mansela радио и Mogwai, а када имате овако феномналан ОСТ, претпостављате, није га тешко уклопити у мајсторски одрађен филм.. Заправо, тек сам га јуче погледао и драго ми је што га нисам потрошио другачије. Све у своје време...

Хладно Пиво - Свијет Гламура

Својевремено, на " Егзиту 2009 ", ишао сам да слушам Korn и My Dying Bride. На маину, како може да буде на централној и највећој бини? На " металском " стејџу већ, од барем 2000 људи колико може да прими, било је максимално 200. Зашто? Зато што је истовремено свирало Хладно Пиво.

Бенд је до Шамара, а понегде и на њему, био одличан, препознатљив и порилично панк са веома ангажованим текстовима, који би понегде били и непријатни. Конкретно, никад разјашњена нумера " Пар Питања " где главни лик прича са Богом, али и наглашава " да није ратовао са њим ", већ са неким другим и да је зато то неправедно, јел... Ипак су они Хрвати.

Али чак и ова " незгода " је у реду, такве ситнице су бенду давале снагу и указивале додатно на проблеме које наша друштва имају. Ах, да, наша.

2007. Књига Жалбе је изнова изумео бенд, представљајући га у углачаном, комерцијалном издању са ненормално неморалним причама које свако иоле озбиљан схвата искључиво као увреду. Али, бенд је гађао " широки " аудиторијум, и то успео преко сваког очекивања, а наставио бих своју причу са тог Егзита.

Док је свирао највећи бенд doom metal-a на планети 200-ињак фанова, на Fusion стејџу хаос и анархија какву не изазива ни Аца Лукас. Кључне речи су биле : " Није све тако сиво кад имаш с ким отић на пиво ". Овај стих најбоље дочарава комуникацију бенда и публике - бенд пева потпуне глупости, а публика у екстази, права сплаварска идила, а бенд личи на све осим на панк. Битно је да неко пево о испијању пива, и да је супер пити пиво, а што да не, и слушати Хладно Пиво. Мени је, једноставно, то превише пива....

И ето, сада нам се враћају, у никад незгоднијем тренутку - Хрватска гори, надвијена је сенка Анте Павелића, поново се  (јавно) мрзе србо-ћетници, а бенд је таман написао пар класичних песама које као да не познају претходни и сву стечену славу...

Бенд је поново прави. Балкански панк-рок не треба да иде даље од овога, певљиве нумере, оштри текстови ( преоштри за просечног Хрвата ) и фантатично свирање, што су они додуше одувек добро и радили. Много, заиста много инструмената, вишегласја, све ово звучи као знатно озбиљнији Green Day и који као да циља своју оригиналну публуку који су остарили са бендом и којима ружичасте приче ХРТ-а и " Јована Јосиповића " нису потребне - бенд је пионир оштрих критика новонасталог Хрватског друштва и државе, и на искрености им се нема шта замерити.

Носећа нумера, " Свијет Гламура " је класичан хит, изузетно милозвучна рок нумера која прозива ,јел...свет гламура :)  и у себи инкорпира оне најгласније елементе, а извесно је да ће и " Право Ја " постати хит. Сингл за који су снимили спот, " Еротерија ", која говори о надолазећој " технократији " ми и није нешто, искрено.. " Сличи " ми превише на све оне " писме " које не волим :)) Ето и једне " мађарске " нумере, Кирбај и Котловина, која прозива све оне који воле и Северину али и Хладну Пиву.. Хм, таквих је највише, али то ми се и свиђа. Можеш ти изаћи из панка, али неће панк из тебе :)

Panic! At the Disco - Vices & Virtues

ОК, мени је најтеже овде, gimmeabreak... Ултра-иритантан, новоталасни поп-панк дечаци ( некада били ) након неочекиваног и нејасног успеха, распадају се, постају дуо и добијају смисао - ко овде кога зеза? Они нас, изгледа.
Дакле, фанови уживају, а остали које је прожимало непријатно " јежење " и на помен генеричког малог и бедног бенда, сада мењају своје исказе.. Алубм је одличан, поприлично комерцијалан али коначно у правом " рок " фазону, са рефренима, разноврсних аранжмана, хиљаду звукова, прави рафал модерне продукције, свих предности и " за " разлога.. Јасно, овде је ангажован и овај и онај, коштало је шта је коштало, али резлултат је видљив и " уху мио ". Од поприлично мрачне " Let`s Kill Tonight " до шансонске фламенко ствари " Sarah Smiles ", бенд све време свира и електронику али и као да појачава дисторзију и хода по ивици два света, добро, понекад мало скрене, али ако је ово данас једна од комерцијалних музика, супер! Али стварно.
Постоји само једна " квака " - све траје 35 минута! Но, с обзиром да нико више не воли концерте од 3+ сати, то је!
Албум о имати 25 - 30 година, коначно!

Travis Barker - Give the Drummer Some

МТВ звезда, човек који је преживео пад авиона, богат као Либија, један од најталентованијих бубњара, пијаниста, члан Blink182-a и његов соло албум. ОК, колико лоше може да буде?
Пааааааааа.. Без обзира на оно што човек и поред управо испричаног CV-a може да помисли, шта то Тревис овде ради није познато.. С обзиром да је у питању " расни " хип-хоп албум, ако је " компоновао " матрице на клавиру, онда је то радио ногама, а " бубњеве " на албуму не бих коментарисао.. Дакле, остају саме нумере.. Брдо репера плус Corey Taylor из Slipknota, певају о.. О свачему. У једној од нумера слушамо језиву исповест једног од зилион црнаца у притвору који се суочава са свом тежином живота у гету, и то што је он гангстер, то је, јел, начин живота. И док размишља он о томе, његов, судски додељен, адвокат апдејтује статус на Twitteru! О томе је цела јебена песма! Ја сам знао да је реп изгубио сваки смисао, али ово, забога... Ово је текст за оне који су се обрадовали соло албуму Тревиса Баркера у праскозорје новог Трептаја 182 који нам момци спремају, а негде сам прочитао да јунак овог текста не смета другарима, те да ће бубњеве снимити преко Интернета! Дај Боже...

Foo Fighters - Wasting Light

Април, вести, Курт Кобејн, Нирвана, линк ка причи о том бенду, име Дејва Грола, његов нови бенд, нови албум, ето, то вам је сва " логика ", али и једина могућа " пословна стратегија ". Ама баш нико не може да ме убеди да албум није намерно издат у offspring-u комеморација које сваке године добијају на значају и емоцијама.. Мач са две оштрице.

Није то све. На албуму као пуноправни члан сада је ( поново ) чувени Pat Smear, а негде у прикрајку, свира и Крист Новоселић, продуцент је угледни Butch Vig, чије име одлично говори шта је Курт мислио о његовом раду на албуму " Nevermind ", једином којег никада није преслушао. Јебени рокстар. Нема Courtney Love, наравно али она би свакако била пожељна у овом 42 минута дугом албуму, седмом по реду,  из много разлога.

Укратко - бољи од Echoesa, доста лошији од One By One, квалификација за све фанове овог фантастичног бенда. Уопште нећу да кријем чињеницу да сам велики фан тачно четири и по студијска рада, и зато ми је помало жао. Нема овде упирања прстом у ово или оно, Rope је савршена сингл нумера, која је зналачки састављена од најбољих " Foo " момента, али неамбициозност остатка оставља тужан утисак некада " пржачког " бенда. Аналогно снимање, тзв " топао " звук је потпуно погрешна одлука - прошло је 20 година, било је супер, лепа сећања, волимо Нирвану без обзира на оно што данас Дејв ради. Али - да ли волимо Дејва без обзира на Нирвану?

" Nomen est Omen ". " Wasting light ".  Ех...

Devildriver/Beast

Dez Farfara је један од оних истинских пратиоца трендова. Прво је са Coal Chamberom ископирао Корн, а са својим новим бендом свира " најбоље од свих ", поприлично другачије од  оног што је некада радио, те је Ђавољи Возач нов бенд. Колико нов? Пет албума, између којих би требало да буде драстичних разлика, али овде се понавља прича као са Iron Maidenom, ма шта они урадили, њихова најснажнија карактеристика остаје и оно најупечатљиво код слушаоца, те су промене искључиво у детаљима и финесама.
Албум " Beast " је најављен као права " звер ", нешто што ће бити најснажније што је бенд до сада урадио. Ако не рачунамо помахнитале бубњеве у прве две нумере, остатак албума је " нормалан ", сличан и претходном, а и оном тамо (оном где је Clouds Over California ).

Снажни бубањ, дакле, чврсте али и мелодичне гитаре, квалитетан али не и енергичан Дезов вокал чине овај албум превише " фабричким " ( да не грешим душу, такви су данас трендови ), упегланим и припитомљеним без обзира на сво дивљаштво које се чује у први мах, квалитетна извођачка техника овај албум чине екстремним пре него неукроћеним, што је бенд покушао из све снаге, међутим поприлично трајање албума (70 минута) је нивелисало и потрошило можда ту чудовишну енергију на коју је бенд алудирао, вероватно понети критикама који је прошли албум добио (да није ништа ново нити посебно).

Треба одати бенду признање за квалитетну свирку, на моменте одличне соло деонице (којих има и превише) али сат времена динамички сличних нумера помало одвлачи пажњу и сакрива неке добре детаље којих итекако има.

" Beast " није уклопљена целина, већ је варијација два-три фазона који се провлаче већ пар албума. У " музичарство " нико не сумња већ дуже време, али није техника оно што овде није у реду. Пре ће бити да општа помама за сингловима, који се продају (за разлику од ЛП-а) дефинишу овакву пословну стратегију - чести албуми, са пар симпатичних синглова, а носталгичари ће куповати цео пакет, док не схвате да је будућност у дигиталном формату. Искрено, оваква ситуација не може да потраје и биће занимљиво шта ће се смислити. И да ли ће.

CLASSICS #1 - Grant Lee Buffalo/Fuzzy ( 1993. )

Био је то лењи летњи дан, пре пар година. Било ми је толико досадно, да сам сео да гледам телевизију. Ред глупости, реклама, смењују се и пролазе по Киркоховим законима. А онда сам налетео на њих, и од страха да им не заборавим име, записао сам Grant Lee Buffalo у меморију свог телефона. Био сам одуван у 15 секунди.

Да ли волите рат? Да ли подржавате рат? Или -  да ли вам се свиђа Амерички Сан? Живот на кредит, љубав на рате итд..

Као и сваки деби албум, ово је албум који се пише целог живота и албум који представља рађање аутора, са свим " порођајним боловима ". Ово је албум који верује у идеале, и који има снагу које само нови почетак може да има. Али, за разлику од својих савременика, ово прича болно искрено.

Литерарни моментум је у првој половини `90-их био кључна ставка, а албум Fuzzy је сасвим сигурно, један од најбоље и највештије написаних. Текстови су толико комплексни, потпуно лудачке структуре, да могућност правилног тумачења (или уопште) доводи у питање, али баш та " игра " са слушаоцима је основни " selling point ".
Музички, ово је алтернативни рок упакован у традиционални " кантри ", што му даје прву боју. Саме песме, пак, додају мноштво других, али не оних очекиваних.

" I propose a toast, to the memory of  the horse who carried King Tut and his gold "  - само благо додирује непце и прави му основу за праве укусе који следе - песме о истинском патриотизму, о стварним и јединим правим лажима који само велики љубавници могу да говоре једно другом, о бесмислености политике, лудилу које се тек назире - албум је отров који је некако исклизнуо и прошао кроз машину. Нумере попут " Stars`n`Stripes " данас не би прошле НИ У ЛУДИЛУ, јер се обожавана војска САД-а отворено назива " фашистима са свастикама ", а вређа Америчка застава, њихових 50 држава и целог концепта " сви смо ми Америка ". Не чуди стога, да иако познат, признат и утицајан бенд, није успео да опстане, те се три албума касније и распао ( поново се окупили 2010. ) а Ли Филипс, певач, гитариста и фронтмен и лице са насловне стране дебија, наставља касније соло каријеру (која није ни изблиза сјајна колико ова). Албум од народа за народ, којег, заправо слушам увек, а који ми је сада преко потребан, у данима када се суочавам са слепима и глувима, за које унапред знате да ће вас разочарати својим празним веровањима и шупљом филозофијом. Нико овде не вређа никога, само се корпоративизам означава правим именом - фашизам. Ово није албум за сваког, тежи је од неба, чак превише " амерички " , али сија и у мраку. Часна реч.