Јуна 2001 отишао сам на пијацу и купио за 120 динара Chocolate St*rfish and the Hot Dog Flavored Water. Како бих сада причу направио драматичнијом, ево, управо га гледам, након ко зна колико година.. Ево, чак сам га и пустио, свира без грешке :) Невероватна ствар за десет година стар медиј, који је тотално преупотребљаван, насвиран, ношен, вучен, тучен... Али ствар са пијаце, и јефтиној фалш кутији која се топила на сунцу издржала је читаву деценију и по свему судећи, издржаће их још барем пет... Дођавола, можда ће чак и мене надживети! Јебени Лимп Бискит...
Дакле, осим што осећам тинејџерство које ме је тада чинило проклето несрећним, такође схватам колико је диск из горње приче био битан за мене.. Имао сам доста музике и пре тога, али овај је био први прави.. Не знам како бих објаснио то.
Сећам се дана и година свог живота пре тог судбоносног дана. Сећам се и удобног седишта у малом биоскопу док сам са другом и још десетак људи гледао " Немогућу Мисију 2 " где сам први пут чуо за тај бенд.. Био сам окружен школом и спортом, са људима који су тада уредно слушали " Seven Up " или слично... Ја сам увелико лудовао за Аеросмитом и Металиком, али то није била моја музика.. Сву конфузију сопственог постојања препознао сам у већ у првом тону бесне Весове гитаре, а да не помињем лудо Фредово драње и реповање... Када имате 14 година и збуњени сте сопственим идентитетом, у малој средини која то не прашта.. ОК, ово сада звучи као да дијагностификујем неки поремећај, па тражим оправдање за чињеницу да ми је тај бенд толико значио, али није то, заправо, након 10 година сигурнији сам у то да је управо то нормално, бити несрећни тинејџер, јер када данас видим где су ти који су тада били " нормални "...
Елем, након великог успеха " Чоколаде " бенд се спектакуларно распада, тј. одлази Вес, а са њим и последњи човек који је могао да стабилизује бенд који је нагло постао јако велик.. Фред се упушта у " шему " са Бритни Спирс ( није јасно да ли је то било на једно вече, или пар дана ) и потпуно губи здрав разум - заправо, цео следећи албум је посвећен њој! Невероватно! Иронично, на том албуму снимају обраду ( кад већ нису имали свог материјала ) " Behind Blue Eyes " и до дана даншњег то им је најуспешнији сингл. Помогло је и то што се у споту љуби са Хали Бери, свакако.. Уф, Хали...
Међутим, бенд од тада креће сигурном путањом на доле... Вес се враћа у бенд, снимају један чудан ЕП, и " Best Off " са пар нових песама, али недовољно је то било... Од средине 2005. бенд је практично био мртав.. До скоро.
Није да нису у праву када кажу да је данас музичка сцена јадна; али шта је мотив за поновно уједињење и снимање, осим новца, тешко је сада претпоставити.. Тек, " Златна Кобра " се снимала последњих годину дана, и иако је наводно све било спремно још зимус, појавиће се тек за пар дана.. Одакле онда свим овим људима нови албум?
Веровали или не, Фред Дурст је сам послао албум на Интернет! Чак је то ставио на Twitter! Да ли је то договор са издавачком кућом, продуцентима, менаџерима, не знам, али ово се још није догодило...
Шта паметно човек да напише о новом албуму таквих медиокритета као што су Limpbizkit? Годинама нисам слушао како неко " репује ", тако да ми је било изузетно чудно на прво слушање, никако да повежем зилион речи који се римују у поенту.. Ех, некада је то ишло брже :) али зато је гитара Веса Борланда, заиста... Невероватна! Одувек је био један од мојих омиљених гитариста чији сам стил свирања и компоновања покушавао да " скинем " али ако је судећи по ових 13 нумера на албуму, нисам му ништа ближе... Рифови су потпуно лудачки кул, звук гитаре је чврст као некада, цела продукција је остала " олд-скул " - ово је " ну-метал " у свој својој слави, само мало маторији... Да, веровали или не, овај албум одлично свира, иако сам му давао НУЛА посто шанси. Након оне бруке са Корном од прошле године, било је за очекивати нешто слично и од њихових другара.. Међутим, ово је стварно супер..
У поређењу са прва три албума, уочљива је једна битна разлика - Фред.
Шта рећи о њему? Мала сподоба са качкетом окренутим наопачке, као врхунац своје глупости, на грудима код срца има истетовиран портрет - КУРТ КОБЕЈНА! Нешто слично као када би Исус имао истетовираног Хитлера...:)
Гласовне способности му нису ништа боље, али чини се да више није главна тачка, те да се боље уклопио у музици свог оркестра, да је пронашао оно фино место и да је сада бенд у балансу.. Јесте, он је био велики део бенда и његови испади јесу правили харизму деструкције, па сада све испада мање амбициозно, али за један до јуче мртав бенд, остављају фин утисак..
Поново имају трипозни Интро ( нешто што је редовно на свим њиховим издањима ) а када крене вожња са " Bring It Back " као да се протеклих десет година нису ни догодиле.. Логичан наставак њихове приче, барем код њиховог фана.. Трећа и насловна нумера " Златна Кобра " можда и најбоље дефинише нови звук - нема претеране агресивне и истраживања лимита, нико се не дере превише, јасно је утабана стаза, али то је стаза којом данас мало ко хода.. Просто очекујете неки " спектакл ", али он се не догађа, већ песма дише и прича онако како то она хоће.. Наредних неколико песама су ОК, али " Shotgun ", која је најављена већ као сингл је екстремно промашена.. Нервирајућа, једнолична, монолитна, досадна.. " Autotunage ", по мени, иде раме уз раме са најбољим лимп-бискит моментима.. Wah-wah гитарска вожња, класична LP бас деоница, и Фред када се труди да пева - много тога је ту технички лоше, али овај бенд то ради у свом стилу.
На сајтовима, заправо, бенд купи све саме похвале, али нисам сигуран у искуство и упућеност данашњих " интернет критичара " какав сам и сам. Када је бенд био актуелан, оспоравали су их сви, сада одједном влада носталгија па се често чују похвалне речи.. Као фан фановима, ово је права ствар.. Чињеница је такође да од тих 25 милиона продатих плоча, можда 10 посто је завршило тамо где треба.. Они ће и обратити пажњу на овај фини летњи албум са великом животном причом иза себе.
Дакле, осим што осећам тинејџерство које ме је тада чинило проклето несрећним, такође схватам колико је диск из горње приче био битан за мене.. Имао сам доста музике и пре тога, али овај је био први прави.. Не знам како бих објаснио то.
Сећам се дана и година свог живота пре тог судбоносног дана. Сећам се и удобног седишта у малом биоскопу док сам са другом и још десетак људи гледао " Немогућу Мисију 2 " где сам први пут чуо за тај бенд.. Био сам окружен школом и спортом, са људима који су тада уредно слушали " Seven Up " или слично... Ја сам увелико лудовао за Аеросмитом и Металиком, али то није била моја музика.. Сву конфузију сопственог постојања препознао сам у већ у првом тону бесне Весове гитаре, а да не помињем лудо Фредово драње и реповање... Када имате 14 година и збуњени сте сопственим идентитетом, у малој средини која то не прашта.. ОК, ово сада звучи као да дијагностификујем неки поремећај, па тражим оправдање за чињеницу да ми је тај бенд толико значио, али није то, заправо, након 10 година сигурнији сам у то да је управо то нормално, бити несрећни тинејџер, јер када данас видим где су ти који су тада били " нормални "...
Елем, након великог успеха " Чоколаде " бенд се спектакуларно распада, тј. одлази Вес, а са њим и последњи човек који је могао да стабилизује бенд који је нагло постао јако велик.. Фред се упушта у " шему " са Бритни Спирс ( није јасно да ли је то било на једно вече, или пар дана ) и потпуно губи здрав разум - заправо, цео следећи албум је посвећен њој! Невероватно! Иронично, на том албуму снимају обраду ( кад већ нису имали свог материјала ) " Behind Blue Eyes " и до дана даншњег то им је најуспешнији сингл. Помогло је и то што се у споту љуби са Хали Бери, свакако.. Уф, Хали...
Међутим, бенд од тада креће сигурном путањом на доле... Вес се враћа у бенд, снимају један чудан ЕП, и " Best Off " са пар нових песама, али недовољно је то било... Од средине 2005. бенд је практично био мртав.. До скоро.
Није да нису у праву када кажу да је данас музичка сцена јадна; али шта је мотив за поновно уједињење и снимање, осим новца, тешко је сада претпоставити.. Тек, " Златна Кобра " се снимала последњих годину дана, и иако је наводно све било спремно још зимус, појавиће се тек за пар дана.. Одакле онда свим овим људима нови албум?
Веровали или не, Фред Дурст је сам послао албум на Интернет! Чак је то ставио на Twitter! Да ли је то договор са издавачком кућом, продуцентима, менаџерима, не знам, али ово се још није догодило...
Шта паметно човек да напише о новом албуму таквих медиокритета као што су Limpbizkit? Годинама нисам слушао како неко " репује ", тако да ми је било изузетно чудно на прво слушање, никако да повежем зилион речи који се римују у поенту.. Ех, некада је то ишло брже :) али зато је гитара Веса Борланда, заиста... Невероватна! Одувек је био један од мојих омиљених гитариста чији сам стил свирања и компоновања покушавао да " скинем " али ако је судећи по ових 13 нумера на албуму, нисам му ништа ближе... Рифови су потпуно лудачки кул, звук гитаре је чврст као некада, цела продукција је остала " олд-скул " - ово је " ну-метал " у свој својој слави, само мало маторији... Да, веровали или не, овај албум одлично свира, иако сам му давао НУЛА посто шанси. Након оне бруке са Корном од прошле године, било је за очекивати нешто слично и од њихових другара.. Међутим, ово је стварно супер..
У поређењу са прва три албума, уочљива је једна битна разлика - Фред.
Шта рећи о њему? Мала сподоба са качкетом окренутим наопачке, као врхунац своје глупости, на грудима код срца има истетовиран портрет - КУРТ КОБЕЈНА! Нешто слично као када би Исус имао истетовираног Хитлера...:)
Гласовне способности му нису ништа боље, али чини се да више није главна тачка, те да се боље уклопио у музици свог оркестра, да је пронашао оно фино место и да је сада бенд у балансу.. Јесте, он је био велики део бенда и његови испади јесу правили харизму деструкције, па сада све испада мање амбициозно, али за један до јуче мртав бенд, остављају фин утисак..
Поново имају трипозни Интро ( нешто што је редовно на свим њиховим издањима ) а када крене вожња са " Bring It Back " као да се протеклих десет година нису ни догодиле.. Логичан наставак њихове приче, барем код њиховог фана.. Трећа и насловна нумера " Златна Кобра " можда и најбоље дефинише нови звук - нема претеране агресивне и истраживања лимита, нико се не дере превише, јасно је утабана стаза, али то је стаза којом данас мало ко хода.. Просто очекујете неки " спектакл ", али он се не догађа, већ песма дише и прича онако како то она хоће.. Наредних неколико песама су ОК, али " Shotgun ", која је најављена већ као сингл је екстремно промашена.. Нервирајућа, једнолична, монолитна, досадна.. " Autotunage ", по мени, иде раме уз раме са најбољим лимп-бискит моментима.. Wah-wah гитарска вожња, класична LP бас деоница, и Фред када се труди да пева - много тога је ту технички лоше, али овај бенд то ради у свом стилу.
На сајтовима, заправо, бенд купи све саме похвале, али нисам сигуран у искуство и упућеност данашњих " интернет критичара " какав сам и сам. Када је бенд био актуелан, оспоравали су их сви, сада одједном влада носталгија па се често чују похвалне речи.. Као фан фановима, ово је права ствар.. Чињеница је такође да од тих 25 милиона продатих плоча, можда 10 посто је завршило тамо где треба.. Они ће и обратити пажњу на овај фини летњи албум са великом животном причом иза себе.
