2000-те нису могле да буду лоше - зато што су имале `90-е (Курт Кобејна, да се не лажемо). И нису биле лоше. Што се не може рећи за ове "десете"... а врхунац констатације - какве ће тек бити "нове двадесете"? Једно је сигурно - ни тада Београд неће бити као што је представљен у "филму деценије", оном патетично-слаткасто-Шотрастом смећу, "Монтевидеу", у џез-фазону. Србија ће заувек бити земља сељака, помодара и неких других народа..
Искрено, када чујем мега-популарни даб-степ, па макар само његов сегмент који је инкорпиран у неке пете жанрове (хип-хоп или шта је то већ данас) постајем изразито насилан, као када чујем Чолу или Бијело Дугме. Не памтим када ме је планетарно доминантан тренд толико нервирао. Заиста, као да ми није довољно оних фолираната из ФК "Барселоне", морам да се "јежим" и при слушању најобичније поп музике.. Ники Минаж и сличне какофоничне егзибиција и ескападе почетак ове деценије пласирају на најнижу могућу тачку и мом културно богатом и узбудљивом животу.
Враћамо се у сада већ далеку 2004-у и у један врло посебан албум, који се може тумачити као конклузија и последња "тврда" корица деценије која је нас а посебно мене потпуно промашила. Моја једина шанса да истински будем "свој међу својима" је управо тада "истекла" - `94-2004, године "раних радова" данашање свакоденвице.. Интернет, а ја причам о времену ПРЕ Интернета и његов почетак. Чист ХТМЛ код. Без "флеша" који данас успорава моћне Пентиуме 4 на 1900 мегахерца. Ни ја нисам веровао. Но...
До 2004-е је већ било јасно да су промене неминовне. Прескупе рок звезде су постале нерентабилне, пиратерија је престала да прети и почела да дела - тиражи су опадали као снег у пролеће, то је био крај, сада и видимо, чујемо и знамо чега. И, иако сам причао о "срамним" моментима при распаду ну-метал сцене, постоје и они достојанствени, а омиљени нам "Орџи" је идеалан пример. И не баш, али...
Снимљен као завршни део трилогије бенда који је свирао "death-pop" са све призивом дискотеке, фанови су махом били разочарани јер је за један ултра-експериментални бенд тај трећи и завршни ударац превише..конвеционалан. Чисти инструменти, једва нешто електронике и превише ну-метала. Занимљивог, али већ осуђеног на смрт. Његова последња исповест је према томе, само за заљубљенике и носталгике..
..а постоји ли бољи тајминг за талас носталгије од ране Јесени? Никако! Управо је идеално време за слушање овако "бивше" музике од милион долара - касна поподнева, шетње, кока-кола.. Рај.
Ако сте живели у пећини и никада нисте чули за овај бенд - Orgy има педигре за који би она Пипача Мидлтон убила - Џеј Гордон, феноменалан вокал, и Рајан Шак, гитариста, који је између осталог свирао и са Џонатаном Дејвисом (из бенда Корн) у "Сексарт-у". Корн је све време и вукао овај "Орџи" кроз своје турнеје, компаније, промотере док се нису допали људима :) и са њиховим пробојем може се рећи да су сви актери те чудне Бакерсфилдске ноћи (брдо бендова је ту било као обична деца и посетиоци, многи нису ни почели са свирањем, Адема нпр, Чавез је Џеј-Дијев полу-брат итд итд) када су Munky и Head први пут угледали свог будућег певача и регрутовали га на лицу места, гитариста Рајан Шак је тада био на бини и "прашио" своју гитару.
У питању је савршен завршетак једне велике трагедије (албумом и доминирају песимистични закључци о свему, посебно о љубави), епилог који је написао бенд који је "угуран" у то друштво и који је одувек био свој, помало је дао "омаж" целом једном покрету, идеји и филозофији.
Ну-метал је "легализовао" резистет јасном полном поларитету и омогућио младићима да се смеју глупацима који иду у војску и то сматрају "доказом своје мушкости" или девојкама да се истргну из канџи идеја о сполним инфериорностима. А шта је урадила Ники Минаж данас?
пс. изашло је брдо врхунских ствари - Circa Survive, Minus The Bear, Black Light Burns, све у седам дана. Лудница.
Искрено, када чујем мега-популарни даб-степ, па макар само његов сегмент који је инкорпиран у неке пете жанрове (хип-хоп или шта је то већ данас) постајем изразито насилан, као када чујем Чолу или Бијело Дугме. Не памтим када ме је планетарно доминантан тренд толико нервирао. Заиста, као да ми није довољно оних фолираната из ФК "Барселоне", морам да се "јежим" и при слушању најобичније поп музике.. Ники Минаж и сличне какофоничне егзибиција и ескападе почетак ове деценије пласирају на најнижу могућу тачку и мом културно богатом и узбудљивом животу.
Враћамо се у сада већ далеку 2004-у и у један врло посебан албум, који се може тумачити као конклузија и последња "тврда" корица деценије која је нас а посебно мене потпуно промашила. Моја једина шанса да истински будем "свој међу својима" је управо тада "истекла" - `94-2004, године "раних радова" данашање свакоденвице.. Интернет, а ја причам о времену ПРЕ Интернета и његов почетак. Чист ХТМЛ код. Без "флеша" који данас успорава моћне Пентиуме 4 на 1900 мегахерца. Ни ја нисам веровао. Но...
До 2004-е је већ било јасно да су промене неминовне. Прескупе рок звезде су постале нерентабилне, пиратерија је престала да прети и почела да дела - тиражи су опадали као снег у пролеће, то је био крај, сада и видимо, чујемо и знамо чега. И, иако сам причао о "срамним" моментима при распаду ну-метал сцене, постоје и они достојанствени, а омиљени нам "Орџи" је идеалан пример. И не баш, али...
Снимљен као завршни део трилогије бенда који је свирао "death-pop" са све призивом дискотеке, фанови су махом били разочарани јер је за један ултра-експериментални бенд тај трећи и завршни ударац превише..конвеционалан. Чисти инструменти, једва нешто електронике и превише ну-метала. Занимљивог, али већ осуђеног на смрт. Његова последња исповест је према томе, само за заљубљенике и носталгике..
..а постоји ли бољи тајминг за талас носталгије од ране Јесени? Никако! Управо је идеално време за слушање овако "бивше" музике од милион долара - касна поподнева, шетње, кока-кола.. Рај.
Ако сте живели у пећини и никада нисте чули за овај бенд - Orgy има педигре за који би она Пипача Мидлтон убила - Џеј Гордон, феноменалан вокал, и Рајан Шак, гитариста, који је између осталог свирао и са Џонатаном Дејвисом (из бенда Корн) у "Сексарт-у". Корн је све време и вукао овај "Орџи" кроз своје турнеје, компаније, промотере док се нису допали људима :) и са њиховим пробојем може се рећи да су сви актери те чудне Бакерсфилдске ноћи (брдо бендова је ту било као обична деца и посетиоци, многи нису ни почели са свирањем, Адема нпр, Чавез је Џеј-Дијев полу-брат итд итд) када су Munky и Head први пут угледали свог будућег певача и регрутовали га на лицу места, гитариста Рајан Шак је тада био на бини и "прашио" своју гитару.
У питању је савршен завршетак једне велике трагедије (албумом и доминирају песимистични закључци о свему, посебно о љубави), епилог који је написао бенд који је "угуран" у то друштво и који је одувек био свој, помало је дао "омаж" целом једном покрету, идеји и филозофији.
Ну-метал је "легализовао" резистет јасном полном поларитету и омогућио младићима да се смеју глупацима који иду у војску и то сматрају "доказом своје мушкости" или девојкама да се истргну из канџи идеја о сполним инфериорностима. А шта је урадила Ники Минаж данас?
пс. изашло је брдо врхунских ствари - Circa Survive, Minus The Bear, Black Light Burns, све у седам дана. Лудница.
