Једна од мојих жеља, више пута бурно одсањана, јесте драматична ноћна вожња кроз пустиње Аризоне или Неваде, крајем Августа, у неком класичном америчком muscle vehicle-у, у друштву жене сумњивог морала, која је слободна на све начине на које ја то нисам. Целокупна турнеја се обавезно завршава у напуштеној бензинској станици са првим јутарњим зрацима и празном флашом Џек Денијелса.. Цигарета у устима, кул наочаре, масна, прљава коса и једна тајна... Ујутру се осећам поприлично чудно и уморно, као да ми се све то догодило.
Међутим, оно што ми се стварно догодило, то је свакако најважније лично откриће ове године - фантастичан амерички бенд који је за целокупне моје снивајуће кулисе одавно написао одговарајући soundtrack.
Stoner-rock, desert-rock и слични жанрови одавно имају своје етаблиране представнике, а најпознатији бенд ове филозофије је свакако фантастични Queens Of The Stone Age. Но, с обзиром на озбиљност личне фантазије (и дубине) њихов повремени поп сензибилитет значајно руинира и деградира коофицијент личне агенде. За мене то не би била авантура године, већ авантура живота...
Тако некако сам и стигао пре пар месеци до бенда чије ме је име већ " купило ".. " Карма за сагоревање/сагорити ".. Ма да! Из чистог протеста према неподношљивости ауре самопрокламованог " зовемо се кул " бенда кликнух на линк и коначно је и мени кликнуло.. Негде у дубини душе.
" Карма " је озбиљан, мрачан и насилан бенд који свира онако како бисте очекивали од људи који верују да " its better to burn out than to fade away ", искрено, са превише жара, са целокупном драматиком једног класичног филмског дела, са тим да је филм апсолутно непотребан. Допустите пројекцији сопствености да вас понесе и однесе у забачен кутак неостварених снова.. Иако је искрено верујем да рокенрол треба да узнемирава ваше родитеље и полицију, нисам се надао да постоји музику која може да узнемири и мене и толико да ме " погоди ".. Прва слушања појединих нумера су била толико мучна, да је само чаша воде помагала. И контролисано дисање. Удахни. Издахни. Сачекај. Удахни. Издахни...
Дакле, када нас бенд води у ту пустињу, са женом сумњивог морала, он прича као изузетно прљава девојчица којој не бисте дали више од 16, са свом небеском тежином одабраности и прихваћања. Није овде секс на тапету, овде је онај дивљи, неконтролисани нагон без почетка и краја на репертоару, који се конзумира свим расположивим капацитетима и доводи до гушења.
Први албум, издат за познатоу кућу " Roadrunner " је заправо компромис и комерцијално самоубиство - издат 1997, написан на најбољи могући начин, али ипак остао жртва сопствене специфичности. Наиме, бенд није желео певача, нити икакве текстве нити икакве називе песама. Један од чланова болује од дислексије (по легенди, то би требао да буде бубњар, али да не будемо толико стереотипични), те су називи оригинално ишли редом : One, Two, Three.. И то редом по којом су писане, не редом на албумима, што ствара фаму за тим "изгубљеним песмама ". Зато на деби издању 70% песама имају текст и певача, и та срећна одлука издавача довела је до заиста малог ремек-дела. Албум и данас звучи као поменута девојчица, младо и свеже, а у то време тешко је и замислити.. Поезија. Сви текстови су толико поетични да својом трансцеденталношћу представљају невероватан изазов и истински енергент, нуклеарну фисију душе која ће вам итекако помоћи да прођете кроз дан.. Шта рећи за песму која почиње са :
" I love to ruin my tent, I love the romances ", па наставља са " ..they cast the shadows and the passing of the summer sky " и завршава са " ..too scared to see herself in a reflection of the devils eye ". Или: "Our lady of more, this saddened whore, how I adore her, when she`s on floor ". Први стихови су из нумере која се зове : " Twin Sisters and Half a Bottle of Bourbon " и препоручујем следећи видео, искључиво из ирационалног допадања француског изговора " Кахрма то Бухрн "
Следећи албум (1999.) је почетак нове ере за бенд, у којој коначно звучи како је то одувек и желео, без певача (и текстова, нажалост) са фантастично одговарајућим насловом : " Wild, Wonderful... Purgatory " и представља и коначно издање бенда, који након овог издања пише музику, нажалост, знатно слабијег квалитета, те ће већину песама снимити још пар пута. Албум без икакве самоконтроле, са једном од најбољих секвенци која је сама била довољно инспиративна да направим овај спот на који сам прилично поносан, без икаквог разлога. Приметићете да је Мена Сувари још лепша него иначе, али ако га заиста погледате схватићете читав суштински гениј овог америчког састава.
Неочекивано, дакле, Србија ће бити домаћин овом бенду. Иако је то готово па " само што није ", никаква реклама је за сваку осуду, мада комцеријализам је нешто што могу да схватим. Заправо, потпуно случајно сам налетео на ову информацију. Након што је постало врло болно сазнање да су они већ свирали у Загребу, рек`о, да видим, можда су били у Београду, кад оно, те долазе. 13. Децембар 2011. 13.12.2011. 13.12.`11. Јесте, секвенцијално одбројавање. До чега? Можда до пустиње?
Међутим, оно што ми се стварно догодило, то је свакако најважније лично откриће ове године - фантастичан амерички бенд који је за целокупне моје снивајуће кулисе одавно написао одговарајући soundtrack.
Stoner-rock, desert-rock и слични жанрови одавно имају своје етаблиране представнике, а најпознатији бенд ове филозофије је свакако фантастични Queens Of The Stone Age. Но, с обзиром на озбиљност личне фантазије (и дубине) њихов повремени поп сензибилитет значајно руинира и деградира коофицијент личне агенде. За мене то не би била авантура године, већ авантура живота...
Тако некако сам и стигао пре пар месеци до бенда чије ме је име већ " купило ".. " Карма за сагоревање/сагорити ".. Ма да! Из чистог протеста према неподношљивости ауре самопрокламованог " зовемо се кул " бенда кликнух на линк и коначно је и мени кликнуло.. Негде у дубини душе.
" Карма " је озбиљан, мрачан и насилан бенд који свира онако како бисте очекивали од људи који верују да " its better to burn out than to fade away ", искрено, са превише жара, са целокупном драматиком једног класичног филмског дела, са тим да је филм апсолутно непотребан. Допустите пројекцији сопствености да вас понесе и однесе у забачен кутак неостварених снова.. Иако је искрено верујем да рокенрол треба да узнемирава ваше родитеље и полицију, нисам се надао да постоји музику која може да узнемири и мене и толико да ме " погоди ".. Прва слушања појединих нумера су била толико мучна, да је само чаша воде помагала. И контролисано дисање. Удахни. Издахни. Сачекај. Удахни. Издахни...
Дакле, када нас бенд води у ту пустињу, са женом сумњивог морала, он прича као изузетно прљава девојчица којој не бисте дали више од 16, са свом небеском тежином одабраности и прихваћања. Није овде секс на тапету, овде је онај дивљи, неконтролисани нагон без почетка и краја на репертоару, који се конзумира свим расположивим капацитетима и доводи до гушења.
Први албум, издат за познатоу кућу " Roadrunner " је заправо компромис и комерцијално самоубиство - издат 1997, написан на најбољи могући начин, али ипак остао жртва сопствене специфичности. Наиме, бенд није желео певача, нити икакве текстве нити икакве називе песама. Један од чланова болује од дислексије (по легенди, то би требао да буде бубњар, али да не будемо толико стереотипични), те су називи оригинално ишли редом : One, Two, Three.. И то редом по којом су писане, не редом на албумима, што ствара фаму за тим "изгубљеним песмама ". Зато на деби издању 70% песама имају текст и певача, и та срећна одлука издавача довела је до заиста малог ремек-дела. Албум и данас звучи као поменута девојчица, младо и свеже, а у то време тешко је и замислити.. Поезија. Сви текстови су толико поетични да својом трансцеденталношћу представљају невероватан изазов и истински енергент, нуклеарну фисију душе која ће вам итекако помоћи да прођете кроз дан.. Шта рећи за песму која почиње са :
" I love to ruin my tent, I love the romances ", па наставља са " ..they cast the shadows and the passing of the summer sky " и завршава са " ..too scared to see herself in a reflection of the devils eye ". Или: "Our lady of more, this saddened whore, how I adore her, when she`s on floor ". Први стихови су из нумере која се зове : " Twin Sisters and Half a Bottle of Bourbon " и препоручујем следећи видео, искључиво из ирационалног допадања француског изговора " Кахрма то Бухрн "
Следећи албум (1999.) је почетак нове ере за бенд, у којој коначно звучи како је то одувек и желео, без певача (и текстова, нажалост) са фантастично одговарајућим насловом : " Wild, Wonderful... Purgatory " и представља и коначно издање бенда, који након овог издања пише музику, нажалост, знатно слабијег квалитета, те ће већину песама снимити још пар пута. Албум без икакве самоконтроле, са једном од најбољих секвенци која је сама била довољно инспиративна да направим овај спот на који сам прилично поносан, без икаквог разлога. Приметићете да је Мена Сувари још лепша него иначе, али ако га заиста погледате схватићете читав суштински гениј овог америчког састава.
Неочекивано, дакле, Србија ће бити домаћин овом бенду. Иако је то готово па " само што није ", никаква реклама је за сваку осуду, мада комцеријализам је нешто што могу да схватим. Заправо, потпуно случајно сам налетео на ову информацију. Након што је постало врло болно сазнање да су они већ свирали у Загребу, рек`о, да видим, можда су били у Београду, кад оно, те долазе. 13. Децембар 2011. 13.12.2011. 13.12.`11. Јесте, секвенцијално одбројавање. До чега? Можда до пустиње?
