Dez Farfara је један од оних истинских пратиоца трендова. Прво је са Coal Chamberom ископирао Корн, а са својим новим бендом свира " најбоље од свих ", поприлично другачије од оног што је некада радио, те је Ђавољи Возач нов бенд. Колико нов? Пет албума, између којих би требало да буде драстичних разлика, али овде се понавља прича као са Iron Maidenom, ма шта они урадили, њихова најснажнија карактеристика остаје и оно најупечатљиво код слушаоца, те су промене искључиво у детаљима и финесама.
Албум " Beast " је најављен као права " звер ", нешто што ће бити најснажније што је бенд до сада урадио. Ако не рачунамо помахнитале бубњеве у прве две нумере, остатак албума је " нормалан ", сличан и претходном, а и оном тамо (оном где је Clouds Over California ).
Снажни бубањ, дакле, чврсте али и мелодичне гитаре, квалитетан али не и енергичан Дезов вокал чине овај албум превише " фабричким " ( да не грешим душу, такви су данас трендови ), упегланим и припитомљеним без обзира на сво дивљаштво које се чује у први мах, квалитетна извођачка техника овај албум чине екстремним пре него неукроћеним, што је бенд покушао из све снаге, међутим поприлично трајање албума (70 минута) је нивелисало и потрошило можда ту чудовишну енергију на коју је бенд алудирао, вероватно понети критикама који је прошли албум добио (да није ништа ново нити посебно).
Треба одати бенду признање за квалитетну свирку, на моменте одличне соло деонице (којих има и превише) али сат времена динамички сличних нумера помало одвлачи пажњу и сакрива неке добре детаље којих итекако има.
" Beast " није уклопљена целина, већ је варијација два-три фазона који се провлаче већ пар албума. У " музичарство " нико не сумња већ дуже време, али није техника оно што овде није у реду. Пре ће бити да општа помама за сингловима, који се продају (за разлику од ЛП-а) дефинишу овакву пословну стратегију - чести албуми, са пар симпатичних синглова, а носталгичари ће куповати цео пакет, док не схвате да је будућност у дигиталном формату. Искрено, оваква ситуација не може да потраје и биће занимљиво шта ће се смислити. И да ли ће.
Био је то лењи летњи дан, пре пар година. Било ми је толико досадно, да сам сео да гледам телевизију. Ред глупости, реклама, смењују се и пролазе по Киркоховим законима. А онда сам налетео на њих, и од страха да им не заборавим име, записао сам Grant Lee Buffalo у меморију свог телефона. Био сам одуван у 15 секунди.
Да ли волите рат? Да ли подржавате рат? Или - да ли вам се свиђа Амерички Сан? Живот на кредит, љубав на рате итд..
Као и сваки деби албум, ово је албум који се пише целог живота и албум који представља рађање аутора, са свим " порођајним боловима ". Ово је албум који верује у идеале, и који има снагу које само нови почетак може да има. Али, за разлику од својих савременика, ово прича болно искрено.
Литерарни моментум је у првој половини `90-их био кључна ставка, а албум Fuzzy је сасвим сигурно, један од најбоље и највештије написаних. Текстови су толико комплексни, потпуно лудачке структуре, да могућност правилног тумачења (или уопште) доводи у питање, али баш та " игра " са слушаоцима је основни " selling point ".
Музички, ово је алтернативни рок упакован у традиционални " кантри ", што му даје прву боју. Саме песме, пак, додају мноштво других, али не оних очекиваних.
" I propose a toast, to the memory of the horse who carried King Tut and his gold " - само благо додирује непце и прави му основу за праве укусе који следе - песме о истинском патриотизму, о стварним и јединим правим лажима који само велики љубавници могу да говоре једно другом, о бесмислености политике, лудилу које се тек назире - албум је отров који је некако исклизнуо и прошао кроз машину. Нумере попут " Stars`n`Stripes " данас не би прошле НИ У ЛУДИЛУ, јер се обожавана војска САД-а отворено назива " фашистима са свастикама ", а вређа Америчка застава, њихових 50 држава и целог концепта " сви смо ми Америка ". Не чуди стога, да иако познат, признат и утицајан бенд, није успео да опстане, те се три албума касније и распао ( поново се окупили 2010. ) а Ли Филипс, певач, гитариста и фронтмен и лице са насловне стране дебија, наставља касније соло каријеру (која није ни изблиза сјајна колико ова). Албум од народа за народ, којег, заправо слушам увек, а који ми је сада преко потребан, у данима када се суочавам са слепима и глувима, за које унапред знате да ће вас разочарати својим празним веровањима и шупљом филозофијом. Нико овде не вређа никога, само се корпоративизам означава правим именом - фашизам. Ово није албум за сваког, тежи је од неба, чак превише " амерички " , али сија и у мраку. Часна реч.
Мали и непознат бенд, мала и непозната земља, у овом случају деле порекло, али не и судбину. Бенд Kultur Shock из Сијетла је има, а земља у којој се та садница родила више нема. У светским превртањима које гледамо ових дана очима каквог расног Швабе, чак ни чувена " хуманитарна акција " САД-а не изазива реакцију, јел`да? Будимо искрени: свеједно нам је. Зашто? Ево одговора.
Након Интеграција бенд је требало да нестане: неинспиративна колекција млаких рок нумера, и пар љубавних жалопојки, права лимунада у невреме. Искрено, нисам ни очекивао нови албум, али он је стигао и и прилично упростио моју дневну плејлисту на пар дана...
Kultur Shock свира цигански панк-рок са елементима алтернативног метала. То је једина могућа дефиниција, и званична, али ово је према приказаном, више од свега, кафанска музика. Заправо, пошто поштених кафана више нема, албум је више од свега аутентично-имагинарна кафана. Разговори у њој су они који се и иначе воде у кафанама - све почне од чашице, али се заврши увек на причама о путевима који воде до тог, изгледа, крају свих путева.
Музичке теорија су досадне и напорне: хармонски молови који доминирају у " оријенталним " мелодијама су превише технички израз, али истинит; ипак бих радије музику упоредио са оригиналном фолк музиком, него са тим сувопоарним теоријским компарацијама; Ministry Of Kultur подјенако " воли " Sex Pistolse али и Синана Сакића. Ђино Банана, отац и мајка и Бог бенда, овог пута се не стиди своје прошлости и лаких нота, већ прилично огољено и храбро срљао је безглаво у могући понор, међутим настао је њихов најзрелији и најквалитетнији албум.
Албум је чврст ко стена, без слабости у структури; монолитан, компактан, али изнутра се, заправо, налази суштина. Чести су моменту да песма мора да се пева на три, па и више језика, а из неког разлога, разумећете сваку реч, било то Шпански, Италијански, па и Цигански.
Концептуалност се јасно уочава већ погледом на омот, који ће разумети само људи са ових простора, погодиће дубоко у суштину једноумља које нам се понавља, иако смо и овог пута " у праву ".
Већ прва ствар са снажним гитарама, брејковима, вишегласјем чини да све тако добро легне, а прича о " лековима " заиста делује уврељиво. У наставку, " Мује кује коња под месецем `мест под Сунцем, те га грди мајка ", па следи рат, дуга и врхунац свега, Тамни Вијалет ( причу прочитајте овде ) која буди помешана осећања, и тада албум мења тон - постаје знатно драматичнији и мрачни ( welcome brother and neighbor, in my house of labor, in my city of pain, country of the insane ), да би Шејтан био нож право у срце, и искреност боли у Ђиновом гласу нема премца, а да је на српском језику. Након овог тренутка, троделна " она ради у руднику " песма стиже прерано, и најбоље је тада прекинути са слушањем. Ја нисам, те сам тек из " друге " схватио о чему је овде реч:
Разговор у кафани је истинит, и све речено тамо је тачно, али свет изван кафане, о каквом се тамо говори, одавно не постоји. Е сад, да ли не постоји кафана и оно у њој, или свет, па и кафана у њему? Култур Шок :)
Макс Кавалера је српски зет, један од првих великих имена који је дошао у Србију ( 2003.) и од тада нам се редовно враћа, и овде је популарнији него што би, да је све сурово објективно, требало. Но, као и у оним деловима света који се препознају у његовој револуционарној реторици, омиљеност му нико не може оспорити.
Музички, Макс је човек од " фаза ", а од како је натерао Марка Ризоа да свира брзе солаже, чини се да је ова и коначна, те треба поштовати музички израз у који тако јако верује.
" Завера Кавалера " је бенд у којем поред Марка свира његов брат Игор, што је својеврсно " уједињење " браће металаца, толико жељено у претходној деценији, с обзиром да ни Sepultura ни Soulfly нису реално имали снаге колико " оригинална " ( класична ) постава легендарног бразилског бенда.. А у металском свету термин " браћа " се употребљава за много више од обичног крвног сродства..
Кад смо код крви, има ли је овде? Замало. Једноставно, пет албума у шест годинаје превише је за сваког, а поготово за музику какву ствара Макс - поента је бес, а не квалитет свирке, што је неко већ требало да му каже. " Dark Ages " тако остаје оригинал, све остало копије.. Квалитет песама је врло добар, али и даље остаје питање у чему је разлика између овог и Soulflya? Званично, Макс тврди да другачије пише када пише са братом, али акценат је и даље на Марку Ризоу, тј. његовим брзим солажама које су звучале невероватно пре шест година, али пет албума касније, искрено, не изазивају одушевљење, шта више, подсећају због чега су биле остављене као надгробни споменици глему `80-их... Једино се издваја невероватна " Killing Inside ", првенствено због основног рифа који у овој варијанти не памтим да смо чули раније, али је и певање урађено чудно, тј. некарактеристично за неког ко се зове Макс Кавалера.. Такође, ни минутажа не одушевљава, тек негде око 40 минута и то у специјалној едицији ( вероватно " ексклузивно " на iTunesu )
Макс је одавно поставио неке стандарде у овом специфичном жанру где постоје малтене само његови бендови, али радохоличарство у протеклој деценији полако узима данак, те некада продуктивна конкурентност самом себи сада представља највећу ману последњих пар радова.. Ако смо на ( такође, " маломинутни " ) последњи Soulfly помало и зажмурили, сада је већ Кавалера корпорација претерала, те потенцијал треба вратити и усмерити у двориште матичног бенда. А ни Сепултура није лоша, напротив...
Година је 1990. Peter Buck, гитариста групе Р.Е.М., у том тренутку бенда неизмерног потенцијала налази се пред великим искушењем - остати доследан себи или покушати ићи до краја, продати брдо плоча, постати рок-звезда, гитарски херој и све друго што иде као " додатна опрема " у свету шоу-бизниса... Албум " Green ", као њихов први за " мејџор " издавача прошао је одлично, златна, платинаста плоча... Како је сам Стајп касније рекао, када су му рекли да је албум постао " златан " он је питао : " Шта то значи? ". Сва је прилика да је Питер Бак то знао, стога одлучује да све то " промени ". Познат по свом изузетном свирачком умећу, а очигледно и композиторском таленту, Питер мења гитару мандолином! Р.Е.М., један од највећих андерграун бендова у Америци, хероји " колеџ-рока ", имао је на уму само стварне потребе, никада нису планирали да постану " то " што је њих усмерило у правцу " алтернативног рока ". Познато је да је ова сцена више од свега презирала тадашње величине који су се углавном држали " sex, drugs, rock`n`roll ", групама налик Motley Crue или Skid Row. Зато је бенд подржао Питера, и одлучно прионуо на писање песама. Питер није баш тачно знао како свирати мандолину, те је своје прве вежбе снимао на мали диктафон. Када их је преслушавао касније, све што је чуо је гомила покушаја њега да одсвира нешто смислено и оно што ће касније постати " Loosing My Religion " .
20 година од албума " Out Of Time ", РЕМ су и даље међ`нама, и ових дана објавили су свој 15 албум. Иако се можда њихово име данас не спомиње толико по телевизијама, за 7 дана забележено је преко педесет хиљада слушања на LastFM-u, једном од најрелевантнијих извора овакве врсте информација, те прича о величини бенда постаје чаробна, чудесна судбина која је бенд просто прогурала, не обазирућу се на њихово готово самурајско понашање у младости, и сплетом каквих хоћете околности, једна песма катаклизмичног наслова постаје њихов печат до краја времена.
Једини проблем са којим се бенд сусреће (и успешно бори) је да су њихови први фанови остарили са њима. Преко 30 година свирања, сталних турнеја, сталних снимања, оваплотили су изузетан материјал, али који истински доживљавају људи који се колеџа једва и сећају. Ја сам, нпр. превише млад, а моји родитељи су превише матори, те је овај бенд код мене у тотално међугенерацијском статусу. Међутим... Визија " Мурмура " живи и даље.
Како покушати објашњење? " Kill `em All ", " The Number Of The Beast " и " Murmor " су изашли исте године. Оно што данас чујемо, али и протеклих 20 и кусур година више од свега, личи на РЕМ.
То би била и једина " критика " заиста рекордног 15 остварења. Цео материјал звучи као оригинални РЕМ, заиста квалитетно, без младалачких претензија ка доказивању било коме, бенд је остао доследан самом себи и направио од свега по мало - мало рокерскијих, мало споријих, тужнијих, срећнијих, све у свему, певљив албум, као створен за дочек ( коначни! ) пролећа које је пред нама. Помало ми је хитичнија од осталих " Mine Smells Like Honey ", али то је све, албум је сјајни колаж, проистекао из чисте моћи бенда да пише песме. Наводно, постоје спотови за свих 12 песама, те свакако треба потражити и то. Једно од неочекиваних згодних догађаја на умирућој музичкој сцени. Благо вама који волите Лејди Гагу..
Једини албум групе Pearl Jam од вредности за људску врсту је албум " Десет ". Невероватна штета коју је албум претрпео давне 1991. додавањем још те једне нумере (па их је било 11) је ништа у поређењу са оним што ће љубитељи заиста класичног гранџ албума претрпети овим, поново издатим и " осавремењеним " албумом..
Према речима самог бенда, " одувек их је занимало " како би звучале када би се урадиле.. другачије. О истинитости, нека свако да свој суд, али очигледно је да то није исти бенд као тај из 1991, који је под налетом популарности престао да снима спотове итд. А овај снимак, овако урађен, само говори у прилог тој тврдњи.
Гранџ је проста једначина.
Нирвана је била то " ГРррр ", Alice in Chains то " џџџ ", а П`рл Џем.. Они су били, само тада и никада више, то " анж ", нешто са стилом, нешто Француско, романтично, страсно. О колико добром албуму причамо, ево, навешћу синглове : Jeremy, Black, Garden, Once, Alive.
Ово је гранџ у свој својој слави, моћи, ово је начин на који је то постао. А онда су милиони фанова ( још увек их има! ) доживели издају..
Надовезујући се на подужу причу из прехтодних постова, о читавој Индустрији, и гранџу, као великој ствари, јасно је да ништа није свето, па тако и бенд који се изоловао од медија зарад " уметничког интегиртета " касапи немали део сопствене душе, дигитализује старе и прашњаве аналогне траке, како би их нека нова Фејс генерација доживела на начин на који она и иначе доживљава ствари. Стравичан пример је " Garden "; уместо неодређено " ривербоване " и широке гитаре какву памтите, сада добијате директну дисторзирану гитару, која као да је испала са неког од " класика " Дип Парпла! Крађа људи!
Нису све песме баш толико драстично промењене, али ниједна не звучи као што је звучала раније - и искрено, иако су наравно песме добре, губе баш тај део душе, ту аутентичност једног времена, и још горе, буди сумње и квари сећања и успомене. Еди Ведер је био најгласнији од гласних који су се жалили на " славу и популарност "... Браво Еди, закаснио си 20 година, али научио си и ти нешто, а можда и схватио зашто те је Курт сматрао за позера.
Nü-metal треба посматрати као што бисмо посматрали дебело, размажено дете које жвађе трећи хамбургер. Не треба судити том детету тек тако, али.. Још занимљивије је - како то посматрају родитељи?
2003. је све било објашњено са " креативна криза ", али сви су знали да је крај. Редом, ужасан албум за албумом, сцена која је још увек била ослонац за друге се распадала по свим шавовима. Прилику су искористили Deftones, који су саопштили да, почевши од тог тренутка, они свирају све, осим ну-метала...
" It`s all on the record. We told motherfuckers not to lump us in with nu-metal, because when those bands go down, we aren`t going to be with them " - рекао је Чино Морено о албуму из 2003. и рекао оно што су сви знали - да је готово.
Настао је терминолошки проблем - ну-метал се проширио у свим могућим правцима, али су само поједини бендови заиста напредовали. У динамичном свету телевизије и осветљених позорница, пет година је читава једна ера, никако фаза. А све је трајало већ 10 година, што се осећало и називало - " замор " материјала.
2003. се догодила још једна занимљива ствар.
Machine Head, вечити таленат ( како се каже за неког ко је вечно у фази " само што није " ) и перспектива сцене је након четири ,стилски различита, албума готово одустао. Нису имали издавачку кућу, нису били популарни, иако је њихова тврдокорна фан-база остала уз њих и у тмурним ну-метал данима. Шта више, Machine Head јесте тренутно био " такав " бенд, и то један од бољих, али када 10.9.2001 издате сингл под називом " Crashing Around You ", и притом снимите спот у којем су облакодери у пламену - шта очекујете? Иако су имали сјајан материјал, одбачени су попут неке заразне болести, попут нечег злокобног, и то од стране бездушне индустрије којој је само профит на уму. Када менаџери постане сујеверан, онда је најбоље да одустанете.
И није да нису хтели, али када су већ урадили све што су могли, и нису успели бенд одлучује да без икога - без продуцента, менаџера и издавачке куће сниме за себе један албум какав желе, без притиска и очекивања - једино им је било важно да не изневере себе.
И тако настаје Imperium, прото-металкор албум, основа на коју ће се цела сцена изградити, која се урушава ових дана и оставља за собом нека питања.. А то је и тема овог записа, јел.. :)
Док су Амерички бели-репери са гитарама дакле лудовали, и у тренутку када су им се баш сви подсмевали ( најбољи део песме изнад : " My guitarist only plays on one string, and I have to rap because I cant sing, this is a part where I scream... ), а из неког разлога људи обожавали Линкин Парк, свима којима се та ситуација није свиђала морали су да се окрену негде другде. Америка није била опција, а поготово не Енглеска са њиховим верзијама истог (читај: Lostprophets). Истовремено креће клупско лудила са силним Strokes-има, тотална кезуалштина која је притом осуђена на " никад светски велика ". И тако су продуценти дошли до Шведске (чувени Хим је из Финске:) и њихове Гетеборшке сцене.
Која је разлика између Европе и Америке, музички гледано? Америка је атрактивна, ритмична, Европа је више техничка, мелодична и хладна. С обзиром да је прошло више од 15 година од било каквог метала у Америци, практично је последњи бастион био управо овде - у граду Гетеборгу. Десет година раније, мало познат (МТВ-у наравно) бенд At The Gates снима свој последњи албум под називом " Slaughter of The Soul " и назива то - мелодични death-метал ( " Швеђанија " у даљем тексту ). Одмах да се разумемо, ово је можда мелодично, али нема више од две додирне тачке са правим death металом.
На тој основи ( дакле, на једном албуму ) настају најпознатији шведски бендови данашњице - In Flames и Soilwork који настављају даље са разрадом задате теме. Комбиновање класичног хеви метала и мрачног death није ништа ново или чудно за Скандинавце - тек што је прошла ера Норвешког блек метала (панк/метал) у којој су паљене цркве, али и убијани људи (друга тема, додуше). Међутим, овог пута искорак ка екстремизму је водио ка општем бољитку.
Невероватно квалитетни снимци просто су будили идеје, а само се Американци могу тога сетити - помешати Шведски метал ( који је настао као малтене одговор не 15 година Америчких глупости) са ну-металом!
Machine Head је био први, али прави су постали Chimaira, потпуно небитан бенд да се нису представили као - NWOAHM (New Wave Of American Heavy Metal). Осим што су покрали поново Британце ( Iron Maiden, Judas Priest су оснивачи тзв. " NWOBHM ", схватате већ) и надмено себе представили као нешто "ново", бенд се помиње само када се наводи ко је то "први" рекао, а то јесу били они. Ипак, музички, Killswitch Engage је први прави.
Нумера под називом " My Last Serenade " већ својим именом открива " цаку " јер говоримо о екстремном шведском металу, комбинованим са изузетно агресивним ну-металом, али је све то " закувано " са нечим што ће бити " хит " друге половине 2000-их - ЕМО.
Нико не зна како се то тачно појавило, ни шта је то, али претпоставима да има везе са осећањима, а испада да се већина емотивнијих људи осећа пре тужно него срећно, стога је имиџ био одговарајући.
Ако је ну-метал био хит дана, металкор је онда хит-године. Металкоровци су постали сви - и металци, и коровци, и преостали ну-металци који су још увек тумарали сценом (чак и фамозни женски бенд Kittie не одустају - данас су емокор /боље да не знате).
Назив је постојао одавно и користио се за хардкор бендове попут Earth Crisis који су свирали хардкор, али мало боље, што их је аутоматски чинило " металцима ". Металкор је повратак " технике " у свирању - што је било " популарно " само у раним радовима Стив Ваија и Јингви Малмстеина половином `80-их. Гранџ је можда био и врхунац " несвирачке " филозофије, али ни ну-метал није био много бољи. Коначно, металкор је допуштао да се раскошни таленти " шрединга " употребе, да се песме пишу као некада, солаже.. Рај. С обзиром на 15 година неког облика гитарске музике као оне најпопуларније, број кућних гитариста је био мноооого већи него што се може и замислити.
А резултат? Катастрофа.
Када је Блек Сабат своју музику назвао металом, они су мислили на звукове који они производе, а који их подсећају на фабрику челика у којој су радили. Када је Toni Iommi повредио јагодице, и измислио нову технику свирања, настао је хеви метал. А када је настао Фејсбук, настао је металкор.
Нова друштвена правила, нов начин друштвеног понашања које је било апсолутно незамисливо у ери раног Friendstera/Myspace-a је директни кривац за неуспех Индустрије и поред свог њиховог труда - технологија је ослободила људе, али и оставила за собом многа питања о резултату.
И поред свега што се чинило на све могуће начина, продаја музике је драстично опадала. Данас најпродаванији извођач продаје између 3 и 4 милиона физичких медија. Можда и мање. Остатак иде као дигитална продаја, а највећи део није чак ни пиратерија. Наиме, људи радије слушају музику на Youtube-u него што ће купити диск, пронаћи је на торенту, или музику на сајту - није потребно физичко поседовање, довољно је то виртуелно.
Емо/метал/кор генерација не користи музику као нешто што ће их груписати, или издвојити - њихово царство је Интернет, а музика тек пропратни елемент.
Нирвана је била врисак, Корн је био урлик, а металкор је..
Величина сцене је проузроковала и поприличан број различитих идеологија, од које су две највеће - техника и Хришћанство. Немали број пост-хардкор бендова се такође " прешалтовао " у нове воде, са собом доносећи преко потребно освежење од уморних прича о још уморнијим рок-звездама и терету славе због којих срљају у дроге.
The Devil Wears Prada је један од, заправо, успешнијих и светлијих примера сцене, поготово од како су се ратосиљали ионако бзвз фризура.. Уносећи свакојаке елементе у своју музику, плус клавијатуре, бенд је заиста коначно одвео нешто негде, и заиста има снаге да уплаши човека, што се није догодило и превише дуго.
Али када се једном уврнути микс идеологија Матрикса, Борилачког Клуба и Амбиса појавио као нешто " мејџор ", бескрајна мултипликација је у потпуности анулирала удар. Сцена је остала прво без пропагандне машине, а онда постала уобичајена, свакодневна, доступна, огољена до сржи, коју су клинци као бесни изгладнели пси изглодали. Колико далеко је то отишло?
Једно име - Guitar Hero.
Када индустрија забаве пронађе одговарајући макроекономски систем, који тражи огромно улагање, али и још већу зараду, и то базира на разузданом свирању електричне гитаре, и када то успе, онда ту није потребно превише коментара... Али неко то ипак мора рећи.
Глупа пластична даска, са четири или пет тастера, велики телевизор, друштво, ниво буке " до пања " - модерне и урбане кућне журке, неоптерећене буџетом, изгледају управо овако. Додавани су временом и бубњеви, клавијтуре, микрофон, нешто попут караока, али много горе. Јапанци су свој " џеј-поп " малтене и направили зарад караоке-машина, док су Американци суштину бесног рокенрола довели у дневну собу, препуну одмерених младих људи, која се смеје и забавља " свирајући " хеви метал! Јасно, у питању је парадок пангалактичких размера - Металика сасвим сигурно не пева о женама, сексу и дроги, али је врхунац игре, последњи ниво (чувени мод експерт, живео Кирк Хамет!). Тако настаје права слика те неукротљиве звери која служи као сезонска шега гомили помодних јапића.
То је и највећи успех металкор дружине - донели су свирке у дневну собу, људи се сада забављају уз њихове песме и супер се проводе, иако њихова музика говори нешто сасвим супротно. Well, ако вам је требао јасан разлог пропадања екстремне музике, сада га сасвим извесно - имате.
Историчари рок културе ( што није никакво спектакуларно звање, да се одмах разумемо ) често у својим анализама, готово сетно, упоређују данас и јуче - то јуче је некада удаљено и 20 година. По правилу, углавном тужно констатују да данашње поимање рнр осим шаблонских асоцијалних испада, уметници тог и овог времена немају ништа заједничко. " Мотиви стварања " су оно што раздваја неколико генерација музичара... Хипици су били против Вијетнама, глем-рокери за жене и дрогу, металци су их све надгласили, што изражено у децибелима, што тематски, јер су покрили буквално све могуће теме... У тој пропасти идеје се крије разлог астрономског успеха Мајкла Џексона `80-их.. Без обзира на све утиске, он ЈЕСТЕ краљ тог времена..
А онда се догодила Нирвана. И буквално.
Проблем корпоративног размишљања је утемељен у саму суштину те плитке филозофије - крај није нешто што се избегава, већ се само пролонгира. Облик поп музике, какав је био у `80-им је био краткорочан и исплатив пројекат - ужасни снимци (читај - јефтини), много извођача и аутора ( добро, Мајкл јесте био посебан, тј. посебнији), публика која просто гута све са ТВ-а, све је то функционисало док се није појавило нешто што је људима заиста потребно - гранџ.
Занимљив је данашњи (романтичан) поглед на један од највећих потреса у људској култури - данас, 20 година касније, тек примећујемо престанак утицаја најнеконвеционалнијег облика стваралаштва - за народ од народа.
Курт Кобејн, према многима, последња права суперзвезда био је само један од талентованих стваралаца, али је имао оно што други нису - живео је истински живот, на врху таласа глобалног незадовољства. Он је разумео младе, мало старије и оне најстарије - а они су тражили истину.
А у том смислу, нико није живео живот о каквом је било речи у популарним радијским песмама - то се поготово односи на највећи бенд тог времена Guns`n`Roses.
Нирвана је једним, јединим албумом (тачније, једином песмом) окренула наглавачке читаву корпоративну културу - Nevermind је био културолошки шок, и без обзира на све јадне покушаје менаџерске незасите машинерије и ових дана ( Леди Гагача и Џастин Биберче ), никада нису успели ни близу да у тој мери преузму контролу. `92-е нико није бринуо о copyright-u, Нирванино ремек-дело је била у рангу основне људске потребе.
Поготово из данашње перспективе ( која се мења у тренутку док ово пишем ), да највећи, најпознатији, најпризнатији бенд буде нешто као Нирвана је потпуно ван ума.
Идентитет Нирване је изузетно комплексан, јер у суштини, потиче из природно ниског положаја - другачиност није ништа друго него признање да је овај свет превише неприлагођен и упозорење да се отишло предалеко. Свака Нирванина песма је широм планете, а вероватно и као одјек у Универзуму, била један облик декомпресије, попут оне коју пролазе рониоци. Читава једна генерација је живела у свету у којем нису желели да живе, и самодеструкција је био одговор на наводне неумтине захтеве кравата и одела. Ко је победио?
Можда колекција јесен-зима `92/`93, где је и један Армани правио кариране (али и даље скупе) кошуље - Нирвана је једноставно, непредвиђена околност која је променила правила и искористила једину рупу у систему - издаваштво је било толико гломазно да је могло готово тренутно да пренесе музику са једног краја света на други. У праскозорје Интернета ( тада се користио BBS ( Bulletin Board System)) и почетног стадијума уједначења, ефекат Нирвана је у тим деловима света био исти - било је кул живети на улици, носити једну исту одећу јер је то једина коју имате, или ако ништа друго, макар тако изгледати. Зато је цела економија одједном букнула, а трома корпоративна логика налаже прађење тренда. Међтим, управо из тог разлога, Курт Кобејн побеђује машину која га је и створила последњи пут - извршава самоубиство остављајући поруку са речима - бити познат? То је последње што сам желео да постанем.
Због чега људи говоре о Курту као о последњој рок звезди? Ако ништа друго, зато што се ни након 20 година није појавио неко сличан. Неко ко схвата шта је то људима потребно, и неко ко ће знати како то постићи. Врло је могуће да људи, просто, траже на погрешном месту.
`90-е јесу право златно доба правог рокенрола - био је брз, запаљив и трајао је пропорционално кратко - гранџ је трајао много краће него првобитни панк, а био је немерљиво утицајнији у сваком могућем облику утицајности , ништа, заправо не може да победи две године комплетног лудила. Зашто?
Зато што је, више него било шта друго, гранџ био mainstream.
У јесен 1994 фабрика идентитета погодних за преузимање, тј. МТВ, Sony, Warner итд започели су са експериментом, који се као и свака математичка нелогичност завршила страховитим поразом. Име тог највећег промашаја је Nü-metal.
LAPD, pre-Korn band. From left - David Silvera
James Shaffer, Fieldy, and now unknown singer.
Summer of Love се понегде води и као коначан пораз, јер се испоставило да већина уметника више воли новац као награду, него признање људи у малим клубовима, због чега је Индустрија толико и нарасла, у свим облицима. Менаџмент неког од гиганта је, због тога, тражио визију - када ера гранџа коначно прође, треба имати замену. Током 1993 . издвојио се млад бенд из Лос Анђелеса, под називом Creep. Према аутобиографијама чланова самог бенда промена имена јесте настала под наговором менаџера (њиховог такође и возача, дилера итд), међутим мало је вероватно да је њихова прича истинита - име KoЯn је превише оригинално за пет тоталних " левака ", који су умели само једну ствар боље од других да раде - да праве буку.
Korn, технички гледано, у то време није имао конкуренцију - имали су сав емотивни набој којим је гранџ опустошио веру и надања полуделе омладине, али су имали и начин.
Један од оних производа за које се веровало да су потпуни промашај, као што је 7-жичана електрична гитара је готово сама по себи изнедрила следећих 10 година. Иако је ( без струје, наравно ) настала чак почетком 19 века ( чувена је Руска верзија, коју сам имао прилике да видим и пробам, сјајна ствар ), њена употреба је била прилично.. Ех... Steve Vai се помало играо, али за проналажење начина употребе требало је сачекати праве људе за то - Brian " Head " Welch и James " Munky " Shaffer, се у тржишном смислу сматрају за изумитеље и популарисање дубоких тонова, паклених дисторзија и огомног беса какав могу да осете само тинејџери - Корн је такође имао све што је било тада потребно. Али су вешци у оделима били јачи.
Ако је за нешто био оптуживан, то је онда за порекло - наиме, хеви металци коју су буквално нестали нетрагом сада су поново видели своју прилику за наступ, те су почело са теоретисањем које се на крају показало као тачно - Nü-metal јесте био индустријског порекла.
Више него упадљиво рекламирање увек истих брендова, цела ствар са новим, Nü ствар је била фантастична пословна одлука, јер је контрола са врха поново успостављена. Као пожар, са Запада на Исток, ширио се пожар бендова који су запалили свет - Korn (1994), Deftones (1995), Limp Bizkit (1997), Static-X (1999), System Of a Down (2000) и буквално милион других (за разлику од локалне ствари " Сијетла ") преузели су у потпуности ствар у своје руке. У међувремену, Pearl Jam је одлучио да престане да снима спотове, Soundgarden се распао а последња нада читаве једне генерације Layne Stayley затворио се у кућу све до своје смрти 2002.
Без обзира на своју популарност и квалитет, Nü је у сваком тренутку био оспораван - од старих, од младих, сви су тврдили да је у питању ствар тренутка, а не генерација. Након пар година, одржан је Woodstock `99, катастрофално смешна ствар ( ако се има на уму ко је организатор ) који се сматра зенитом те генерације.
Био је то петак, 23. Јул, у 21.25 када су се зачули први, ритмични, али лагани ударци по чинелама. Звук је постајао све јачи, а онда је уследила хладна и оштра гитара.
На бини је Корн.
Нумера " Blind ", као да је створена за овакве прилике, за неконтролисано дивљање 250.000, углавном изгубљених, душа, а чак и сама песма говори о томе. Далеко од тога да је ово било нешто лоше - у питању је догађај прве врсте, који се не понавља. Историја ће се писати тек за тридесет, или четрдесет година, међутим два бенда постаће још већа - Нирвана и Корн.
Али са једном разликом.
" Људи-иза-сцене " су од почетка балансирали са својим дечацима, јер је Нирвана превише скупа грешка. Због тога Корн никада није постао већи од индустрије, иако је засигурно у том тренутку био највећи бенд на планети. Продавао је албуме у 15 милиона примерака, имао је имиџ који је био mainstream, за име Бога, чувени ефекат " Bullet-time ", key-feature надолазећег блокбастера " Матрикс "је имао премијеру у споту Корна.
Идеја водиља је била " репликабилност ". Непослушне је увек било могуће заменити - не зато што су они говорили Бог зна шта (заправо, нису говорили ништа), али идеја музичара 21. века је била да они буду нешто слично супер-моделима - да лепо изгледају, увек у тренду, увек промене, увек потрошња. Нирвана је била лек за душу, али у крајњој линији директно одговорна за тоталну индустријализацију тзв. рокенрола 2000-их. Разлог? Наравно, новац.
Новац, много новца, незамисливо много новца.
Правило каже, што атрактивнија презентација - то више новца. Све то је коштало ђаво и по, али је доносило још више и заиста је изгледало као да никада неће да се заврши.
Ну-метал је у суштини жестоко оспораван облик " метала ". Технички једноставне деонице (зарад динамичности жртвована је прогресивност и компликованост) нису производ из исте куће као у случају гранџа - никога није интересовало брзо солирање, већ демонстрација колико јако то може да иде. Зато је цео правац био базиран на " рифовима " у њиховим варијацијама, којих није било више од пет, стога су већина " Б " бендова једнставно личила једни на друге - сличан имиџ, слична музика, где је ту потребна индивидуалност за којим се заправо тражи? У питању је био спонтан процес осипања сцене, који су пратили и бендови - распадали су се брже него што су се ономад састављали, покушавали изнова, међутим, популарност је стално опадала.
Половином 2000-их ( `04/`05 ) проблем број један је постао - Интернет.
.mp3 манија је постала бизнис - у Америци, у којој се прода гро тиража (било чега) прави хаос је изазвао васкрсли Apple са својом справицом коју је назвао iPod.
You see, iPod је пратила и Интернет-продавница песама саме компаније, где су се продавалр песма на комад по цени од 0,99 долара. Маса људи воли песме, не и албуме, а поготово не шаблон-дела каквим је тржиште било преплављено. Настао је прави бум је, а iTunes убрзо продаје милијардиту песму, док број продатих физичких медија рапидно опада.
Још једном, то је сигнал за Машину да мења правила пословања и то у сред свог плана.
Уморне нуметалце, огрезле у свим видовима порива, прегазило је време - променио се изглед, речник и начин живота. Они који су остали, са жељом да и даље буду рок-звезде једноставно су испарили. Брутално искоришћени, употребљени са циљем да се прода више патика, чарапа и мајици, послужили су као лутке у излогу, барем што се тиче CEO-a овог или оног. Успели су у својој намери, а извођачи.. Није се превише њих осмелило да каже artкао опис свог посла..
И тада, долазе чувени емосииз теретана... Почиње пет година металкора..
