Чекајући "Koi No Yokan"....

У месецу Септембру, појавило се сијасет сјајних нових албума неких група које су ми само симпатичне или их, заправо, и волим. Пуне две недеље сам уживао у њима, дискутовао о њима, што уживо, што преко Интернета, читао шта су други рекли о њима, како су их оценили и, генерално, имао сам јасну слику о музичкој сцени данас.

Али, онда се појавио онај тренутак вечности у само једном замрзнутом фрејму садашњице, реалног времена, стварности. По први пут у животу - остао сам у стању тоталног hype-a, жртва маркетинга и лепих речи о изузетности свога биће. Отприлике, као они фенсери који су ишчекивали iPhone 5, јер је то најскупљи телефон који се може купити и хиљаду евра је ван домашаја "конкуренције", тј. обичног плебса.

Чино Морено је човек фасцинатног порекла. Отац Шпанац, мајка Кинескиња. Иако није ретка комбинација, теорија о "мешању раса" добија сасвим ново значење када се укрсте заиста географски неспојиве комбинације. Only in America...


Но, док је целу своју каријеру градио на својем ватреном Хиспанском пореклу, сада, у зениту свог живота, коначно нам открива своју другу страну, и бенд назива надолазећи албум "Koi No Yokan".

У питању је стара јапанска терминолошка одредница и ми, Западни свет, напросто немамо ни реч нити две речи за тај круцијални догађај у нашем животу, иако тај рогобатни превод који губи доста у његово "распаковању" нам звучи толико блиско...

"Koi No Yokan" стоји за тренутак када сретнете/упознате неку особу и знате да ћете се (обоје) заљубити. Заљубити једно у друго, потпуно и без превелике борбе. Ако добро, добро размислите (а Бог ми је сведок, ја јесам!) такав магичан и величанствен тренутак из свих оних које ћете истргнути и из памћења, али и из заборава, нећете првом приликом (можда баш овом, док читате ове редове) подарити било коме. Заправо, пожелећете да га љубоморно чувате за себе и неку идеју из сржи свог бића, која је и идеал и разлог вашег постојања. Више него икада пре - суштина живота јесте Koi No Yokan, јер ће се у идеалном случају догодити само једанпут.

Дефтонс је бенд трагедије и он је отворено слави овог пута. Можда и никад пре, нисам чуо песму чијим непрестано пуштањем (више од 300 пута у месец дана!) нисам уништио њену чар. А не. Напротив. Песму као "Leathers", коју је бенд бесплатно дао својим фановима, није могуће потрошити, није могућати преслушати се (уобичајена појава "кечи" хитова који су заразни као ђаво, јер су и написане и испродуциране од стране научника у масмедијским секташким организацијама), са њом напросто није могуће ништа друго осим откривања хиљаду и једне приче. Написана у једном даху, са текстом "који пре представља слике него филм" (наслеђе "Diamond Eyes" филозофије, како је Чино објаснио), песма је одмах, али заиста одмах кандидат за нешто најбоље што је бенд икада написао, у рангу једне "Change", "Be Quiet and Drive", "My Own Summer", "Minerva" или неког друго мегахита.

Међутим, стваралачку зрелост није могуће заобићи. Као што гитариста Стефен Карпентер увек објашњава, његов специфични стил је резултат свирања једног те истог преко двадесет година. Свирачка техника, како каже, му никада није требала. И управо ту, у тој једноставности је суштина звука, али бенд тако ради већ низ година и ово мора бити њихов врхунац или ја њихов следећи албум буквално нећу моћи да поднесем.

За тих месец дана, песма је само на ЈуТјубу преслушана милион пута, а на "официјалном" аудио снимку (ово горе изнад није никакав "видео", само статична и ружна слика и песма) остављено је чак 1833 коментара, иако има "само" 360 806 прегледа, што је запањујућа статистика, а коментаре можете и сами прочитати, људи не штеде похвале, захвалнице, помиње се и Бог итд итд. Свако има своје.



Суштина ове невероватне нумере је то што бенд надилази и презилази све границе и баријере које напросто увек постоје у односу на звук-аудијенција. Слушање Чина Морена док помиње "заувечност" је толико болно да срце почне да вам прескаче.. "Heartache" у пуном смислу те речи. Док позива на давање свега што је остало да се да ("..Shedding Your Skin, Showing Your Texture. Time to Let Everything Inside Show), он истовремено представља и ту другу особу која уништава све за собом (You're Cutting All Ties, Now and Forever..), уз стравичан урлик, да би вам тако шокиране представљао концепт "Koi No Yokana" иако је изборити се са самим собом велики, огроман изазов у тим тренуцима.

Нумера "Leathers" је чиста, магична случајност. Ово је оно што је бенд одувек покушавао - да звуче као Slayer и Duran Duran истовремено. Паклене гитаре (продукција је божанствена!), бас је величанствен, што је морално и етичко питање на које одбијам да одговорим и једини проблем је што ће се албум појавити ТЕК 13. Новембра.

Више него ишта, овај албум КУПУЈЕМ. ЖЕЛИМ овај диск. Он ми је ПОТРЕБАН. И то искључиво због дизајна омота, који је радио неки геније који тако добро разуме овај бенд. Суштина су ове боје. Надам се да је добио велики чек. Ово је уметност и свака цена за ово је мала, а аутори све овога су платили и превише. Више него што пуко набрајање трагедија може да надокнади. Сажаљење, емпатија итд. Само купите проклети диск.

Албум деценије (2010-2020.) сасвим сигурно. Једини бенд који је преживео `90-е. ONE LOVE FOR CHI


пс. купите овај албум. Ако не себи, онда некоме. Можда некоме који је за вас "Koi No Yokan".

Orgy/Punk Statik Paranoia/2004

2000-те нису могле да буду лоше - зато што су имале `90-е (Курт Кобејна, да се не лажемо). И нису биле лоше. Што се не може рећи за ове "десете"... а врхунац констатације - какве ће тек бити "нове двадесете"? Једно је сигурно - ни тада Београд неће бити као што је представљен у "филму деценије", оном патетично-слаткасто-Шотрастом смећу, "Монтевидеу", у џез-фазону. Србија ће заувек бити земља сељака, помодара и неких других народа..

Искрено, када чујем мега-популарни даб-степ, па макар само његов сегмент који је инкорпиран у неке пете жанрове (хип-хоп или шта је то већ данас) постајем изразито насилан, као када чујем Чолу или Бијело Дугме. Не памтим када ме је планетарно доминантан тренд толико нервирао. Заиста, као да ми није довољно оних фолираната из ФК "Барселоне", морам да се "јежим" и при слушању најобичније поп музике.. Ники Минаж и сличне какофоничне егзибиција и ескападе почетак ове деценије пласирају на најнижу могућу тачку и мом културно богатом и узбудљивом животу.

Враћамо се у сада већ далеку 2004-у и у један врло посебан албум, који се може тумачити као конклузија и последња "тврда" корица деценије која је нас а посебно мене потпуно промашила. Моја једина шанса да истински будем "свој међу својима" је управо тада "истекла" - `94-2004, године "раних радова" данашање свакоденвице.. Интернет, а ја причам о времену ПРЕ Интернета и његов почетак. Чист ХТМЛ код. Без "флеша" који данас успорава моћне Пентиуме 4 на 1900 мегахерца. Ни ја нисам веровао. Но...

До 2004-е је већ било јасно да су промене неминовне. Прескупе рок звезде су постале нерентабилне, пиратерија је престала да прети и почела да дела - тиражи су опадали као снег у пролеће, то је био крај, сада и видимо, чујемо и знамо чега. И, иако сам причао о "срамним" моментима при распаду ну-метал сцене, постоје и они достојанствени, а омиљени нам "Орџи" је идеалан пример. И не баш, али...


Снимљен као завршни део трилогије бенда који је свирао "death-pop" са све призивом дискотеке, фанови су махом били разочарани јер је за један ултра-експериментални бенд тај трећи и завршни ударац превише..конвеционалан. Чисти инструменти, једва нешто електронике и превише ну-метала. Занимљивог, али већ осуђеног на смрт. Његова последња исповест је према томе, само за заљубљенике и носталгике..
..а постоји ли бољи тајминг за талас носталгије од ране Јесени? Никако! Управо је идеално време за слушање овако "бивше" музике од милион долара - касна поподнева, шетње, кока-кола.. Рај.

Ако сте живели у пећини и никада нисте чули за овај бенд - Orgy има педигре за који би она Пипача Мидлтон убила - Џеј Гордон, феноменалан вокал, и Рајан Шак, гитариста, који је између осталог свирао и са Џонатаном Дејвисом (из бенда Корн) у "Сексарт-у". Корн је све време и вукао овај "Орџи" кроз своје турнеје, компаније, промотере док се нису допали људима :) и са њиховим пробојем може се рећи да су сви актери те чудне Бакерсфилдске ноћи (брдо бендова је ту било као обична деца и посетиоци, многи нису ни почели са свирањем, Адема нпр, Чавез је Џеј-Дијев полу-брат итд итд) када су Munky и Head први пут угледали свог будућег певача и регрутовали га на лицу места, гитариста Рајан Шак је тада био на бини и "прашио" своју гитару.

У питању је савршен завршетак једне велике трагедије (албумом и доминирају песимистични закључци о свему, посебно о љубави), епилог који је написао бенд који је "угуран" у то друштво и који је одувек био свој, помало је дао "омаж" целом једном покрету, идеји и филозофији.

Ну-метал је "легализовао" резистет јасном полном поларитету и омогућио младићима да се смеју глупацима који иду у војску и то сматрају "доказом своје мушкости" или девојкама да се истргну из канџи идеја о сполним инфериорностима. А шта је урадила Ники Минаж данас?

пс. изашло је брдо врхунских ствари - Circa Survive, Minus The Bear, Black Light Burns, све у седам дана. Лудница.

4LYN/Quasar/2012

Немачки premium rock/crossover је поново на "пола пута до славе". Након више него лошег и досадног албума "Hello", помало у паници, вратили су се "комерцијалнијем" звуку без непотребних (и неуспешних) експеримената, и резултат је ту.

4LYN је дефинитивно квалитетан бенд који има проблем са сопственим идентитетом. Ништа необично у ситуацији када Немачки бенд треба да постане "интернационалан". Rammstein је написао "Америку" и свој аутохотни став само нагласио, што се људима допало.. Али не могу сви "истим путем".

Тако су ови момци из Хамбурга од почетка певали на енглеском, уз снажан, "амерички" звук, али мимика, имитација, наравно, не може бити 100%, што је између осталог и "саградило" бенд. У својеврсном глазираном ну-метал/ВИВА звуку из дискотеке, Немци су кренули у освајање планете..

..што им иде прилично сезонски, од албума до албума. Након ових шест, три су изузетно досадна, док са овим, имају и три добра. Заиста, готово невероватно, "немачки прецизно", као да је бенд "два у једном".

"Quasar" је логични наследник "Неона" и "Комплимента" - ритмови за плес, уз велике гитаре, слаткасто, "бој-бенд" певање, са повременим лепим стилским фигурама и римама, албум је непретенциозан, али удобан. Ту су и клавирске деонице (као у чувеној "Eobane", најбољој песми бенда), ту су и нове љубавне лирике и јади, али и целокупна зрелост бенда и спремност да се изрази без много двозначности. Рифови су јасни, "октавни" и "квинташки", без много дисахрмонија и какофоније (што бенд изузетно воли, послушати "Drama Queen"), сасвим солидно рок искуство на почетку лета 2012!

American Reunion/2012/MENA SUVARI

Када сам био сасвим млађан ловац ја, дупло млађи него што сам данас, тих касних `90-их и раних `00-их, барем једном месечно ишао сам у биоскоп. Утисак о томе како сала са 450+ места може да просто прогута једног обичног 12-годишњака ("обичног" у смислу, нисам имао два метра. Додуше, немам их ни сада) је једна друга прича, прича о Биоскопу, која ми се искрено, никако не пише док сам још млад. Тако да ћу ипак отићи док сам млад, и док имам времена, за море промена.

Па ипака, јако је тешко не осврнути се на разне згоде и незгоде од пре 12-13 година, а једна од њих је свакако доживљај првог дела овог култног филма "генерација `90-их", нас који смо те касне `90-те испратили уз "прашење" бендова као што су Blink182, Good Charlotte (добро, тада су били знатно бољи:) и остали "поп-панкери" из Walmart-a, али wth, не могу ни да замислим бољу музику када имаш 15 година и волиш цео свет.

И ма колико све то изгледало смешно, а изгледа још смешније када упознате своје вршњаке Американце након десет година и схватите да је та "дуологија" њима била као нама хардкор порњава са псима и коњима (једна девојка ми је признала да је шакама прекривала очи када дође до "ватања" али гајим здраве сумње да ћете ми тек тако поверовати у то, па нећу даље елаборисати, али тек да знате), када смо касније и ми "добили", филм је следећи пут био још смешнији. Мена Сувари је, нпр, имала још неколико филмова где покушава да изгуби невиност, а шта тек рећи за Џејсона Бигза који је то радио и са Меном и Евом Лонгоријом. Све у свему, ликови су нешто налик  "сексуалним инструкторима за глупе" милионима.

Грозоморне "наставке" не бих коментарисао, а ту спада и трећи део који је, укратко, катастрофалан и без Мене Сувари. Али, и он је део генезе, јер се најновији део наставља директно на брачне авантуре....

...које наравно нису уопште "бајковите".  Џим и Мишел, новопечени родитељи живе двоструки живот родитеља и супружника, љигави Кевин (најиритантнији лик у серијалу) је "папуча", Озстрајхер је спортски новинар уместо спортисте, а успут је покупио и Катрину Бовден, која је права "парти-манијанкиња", док Финч живи авантуристички живот. Стифлер, са друге стране, покушава да одрасте. И све њих ће у мали, сањиви градић "из филма" поново довести годишњица матуре, свако са својом агендом и поновним сусретом са самим собом, али са оним што су могли и желели да буду за десет година, а нису.

Филм је, укратко, сјајан. Сјајан на начин који не захтева секташку ревност обреда прегледавања старих прича - филм је довољно аутономан и актуелан да буде занимљив и онима који се не сећају, нпр, Мене Сувари :)

Хумор је у појединим тренуцима фантастичан, референце на данашњу јадност "тинејџерства" просто засипају гледаоца, и терају га на хистеричан смех (у аветињски празном биоскопу, али то пред крај, нажалост) али сценарио има довољно "ђуса" и за "ситуације-ради-ситуација". Укратко, овде све ваља, прилично висока оцена за овакав филм (7.4) на сајту где људи долазе да "хејтују" заслужује поштовање. С обзиром на дисконитуитет од десет и кусур празних година у данашњем "брзом" времену, изгледа да је филм апсолутно успео и сваком носталгику пријаће поновни загрљај тих дивних година (дозволите себи да заборавите да сте у најбољим годинама трунули у Југославији и били "Милосрдно помазани" од стране, практично, читавог света) и осећаја када седите у сопственом дому и у офспрингу емотивне спирале једноставно имате десет година мање. Барем.

Нажалост, није све тако било идеално вечерас. Као што знате (или не знате: http://nevistarrrr.blogspot.com/2012/02/short-story-of-twitter.html) ја и Мена Сувари идемо доста "назад" и имамо своју причу, свој простор, своје време. Како је барем десет година нисам гледао у биоскопу, једва сам чекао тај тренутак, када је видим на огромном платну (један од разлога што сам уопште отишао у биоскоп, платио две карте, кокице, кока-колу, превоз, дакле 1000+ динара). У сали је било, брат-брату, 10 људи, а од тих десет, један је био конобар који ради при целом комплексу, и довео је своју дебелу девојку (коју је просто гурнуо у седиште). Разуме се, није платио карте, нити је мене брига што таквих повластица сигурно нема по Закону у Државним биоскопима. Наравно да практично има, и да се то ради ("крадуцка се" што би рекао Велимир-магистар-Илић) и мене заиста није брига. И знам да умем да будем гласан на моменте, шта да радим, ја сам гласан човек, имам здрав смех који пристојно траје. И када сам коначно дочекао тренутак да Мена Сувари (је л` бројите?) прошета у свом својем сјају, спонтао сам почео да аплаудирам. У сали од 450+ места, са великим размацима. Е онда се ту појави и тај тип. Мали је град, познајемо се, његов полу-брат ми је добар пријатељ, а он старији од мене 12-13 година. Маторац, укратко, члан "Отпора" и једне популарне странке која запошљава свој кадар без конкурса, а он није успео ништа боље да ућари у тих 12 година добијања батина, плаката, скупљања потписа, идења од врата до врата, кувања кафи итд. него да буде конобар у Центру за Културу. Једноставно, тип не баш сјајне биографије. Плус, дебела девојка. И где је ту проблем? Проблем је, наравно, моја арогантност и "Вујаклијалност" при било каквом интелектуалном дискурсу, често баш у том локалу где "вечити младић" ради. Сигурно ме је чуо неколико пута како "дробим" успаван публикум Залима Глобализације и "ем-ти-висања" Твајлајтом, Гагачом и Бајбером. Сигурно. Како девојка која је дошла самном није ни дебела ни ружна, уз пословичну надменост при којој, једноставно, не примећујем никога, а поготово не њега (још је и мрак, мислим, ватафак?) изгледа да сам га силно изнервирао ионако фрутрираног абортираног омладинца странке, те се он као последњи сероња (са подигнутим ногама на седишту суседног реда!) обратио другом мужијаку са женом поред себе повишеног тона, у фазону, "из ког си ти села?!". Да ли овде треба да причам да прави шмекери никада не прозивају "сметало" док су са девојком/женом и да се кавга започиње када жене оду? Наравно, нисам му остао дужан, али потпуно ми је пореметио хемију јер нагли прилив адреналина једноставно деконцентрише, и остатак филма нисам могао да пропратим са прописаним уживањем, нити сам могао да уживам у Мени Сувари од пет метара како доликује. Правио сам хиљаду верзија, међутим у свакој губим то што сам хтео - Мену Сувари. Искрено, сасвим сигурно ћу се следећи пут потући. Је л` сам му ја крив што је Тадић изгубио изборе? Што је његова усрана странка забележила дебакл, па се и њему посао "љуља".. За разлику од њега, ја нисам члан ниједне партије, и плаћам биоскоп и све остало.. Зар мали аплауз (који је нашао на одобравње млађих и срећнијих људи) толико смета?

Друга ствар, филм је "исечен", прекидају сцене где лик каже пола реченице, титлови су катастрофа (није да ми требају, а када је у кадру Мена Сувари и не могу да их гледам :), али посебно боли када видите уличарски превод "да, БРЕ!". БРЕ?! Јасна је мени функционалност, али ово је биоскоп, хоћу озбиљан превод, не зајебавање са титловима које раде људи на Интернету. БРЕ?! FFS.

Све у свему, филм је био добар, али све остало почиње превише да ми смета. Биоскоп је мртав, људи су нервозни и гадни, прошли су избори, и то скандалозно, ово зубато пролеће је одвратно, мини-торнадо на НБГ-у, а све у к....

Yasmine Bleeth

Жена коју нисмо видели десет година, жена која је данас само урбана легенда, мит. Још десет и постаће Религија. Међутим, прича о Јасмини је једна од оних бизарних које само нереални егзистент Холивудских ентитета може да режира.

Yasmine је доказ живи доказ неколико битних ствари, међутим најважнија је свакако разликовање стварног, истинитог од лажног, нереалног.

Како је постала познатаи славна? Тако што је без проблема стала на црту великој звезди `90-их, Памели Андерсон, и то са својим рогобатним именом, за разлику од знатно једноставнијег, можда и лепшег.

Наравно, далеко од тога да је Памела лепотица или не, међутим највећи успех поред тада сензационалних Памелиних груди је 100% природна Јасмина, очигледно  несавршена, међутим са невероватним appealom и утицајем на сваког мушкарца. И поред такве конкуренције, свет је полудео за младом глумицом која је у периоду од `96 до 2001 редовно улазила на све могуће Топ листе свих мушких магазина, што је већ успех сам по себи. Понављам, без иједне естетске интервенције.

Нажалост, као и свака глумица из ТВ серија, не добија претерано добре филмске улоге, иако успева да буде lead у пар симпатичних "Б" бућкуриша. Након четири (напорне) године купаћи костим мења за строги канцеларијски аутфит и тиме се решава свог највећег проблема - њене природне заобљености. Муке којима се подвргавала да неутралише сопствену природу вероватно не можемо ни да замислимо, али успела је четири године да држи беспрекорну линију и за то јој свака част.

Тада добија улогу у до тада лошој серији Дона Џонсона, "Неш Бриџис" инспекторике Кејтлин Крос, и по многима, спашава серију од сигурне неуспешне и несрећне смрти. Џонсон и Блит имају готово невероватну хемију, јер је очигледно да глумац није остао нимало професионалан на адуте своје колегинице, која је попут предатора експлоатисала ту слабост. То се допало и сценаристима, па је читава сезона, 24 епизоде само пут Кејтлин Крос из канцеларије до кревета. Коначно се и Јасмина "распојасала", угојила барем пет килограма, међутим у њена права лепота је постала још уочљивија.

У сукњи која пада тик испод колена, са штиклама и сакоима, уз стварну (и право да вам кажем, готово па невероватно квалитетну) глуму, 4. сезона Неша Бриџиса је коначно постала хит. Али, иза кулисаа све је почело да се распада.

За разлику од својих колегиница, она је свој адут добила рођењем, и зато је прве поразе претворила и у коначне. Емотивни, па и професионални проблеми, по сопственим речима толико су је престравили да је пут до дроге био изузетно лак.. Уосталом, није прва којој живот у Лос Анђелесу није пријао, а пут у Сан Франциско се догодио прекасно.

Пета сезона НБ је, укратко, прича о њој, иако се све то догађа њеном колеги Гомезу, тј. детективу Евану Кортезу. Дрога, алкохол, покушаји самоубиства.. Толико је претеривала са кокаином, да јој је унутрашњост ноздрве потпуно, укратко, трунула, па је цела серија стала на готово три месеца, а све то је пратило невероватан under-performance, и сезону су извукли тек када су потпуно неутралисали њен лик. Нажалост, њен одлазак у последњој епизоди је једна од најтрауматичнијих ствари које се уопште могу видети. На кратко су се поново упалиле старе ватре између Џонсона и ње, и ти последњи ватрени пољупци су очигледно потпуно искрена ствар. Серија тада доживљава само још једну лошу сезону, а за Јасмину не остаје баш ништа, осим трагедија до трагедије. Неколико пута слупаће свој аутомобил, потпуно дрогирана, пијана, све до неславног бежања са лечења, па поновног хапшења уз скандалозну фотографију која делује попут кошмара.

Након свих мука, по завршетку прве фазе лечења касне 2003, удаје се за свог партнера са рехабилитиције, и одлази у потпуну анонимност уз пар искрених интервјуа и оставља горак укус у устима, јер свој повратак на екран не држи ни у даљим плановима. Појављује се тек скоро у некој глупој реклами за млеко, и показује да поново има итекако шта да покаже:

Данас живи мирним породичним животом, и сваког дана највећа борба јој је борба против своје кокаинске овисности, која је код ње била духовног, религионзног типа. Надамо се да ће и победити.

Велика звезда `90-их која је у потпуности доказала да је лепота Ђавољи дар. Но, ми мушкарци ћемо је памтити само као неки Анђеоски ентитет уз небеско плаве очи које обећавају спас :)

MattRach/Already Out There/2011

Mathieu Rachmajda, alias Mattrach је део нове YouTube генерације гитариста који је разним cover-ima и техником Бога гитаре привукао милионе посета.. Док су сви покушавали да скину funtwo-a, Метју (или Матју, Француз је) је поприлично храбро направио неколико феноменалних потеза на сада већ легендарној "The Canon Rock" и брзо постао толико популаран, да је био неколико пута на топ телевизијама у Француској (са 17 година!), а све је то крунисано нечувеним endorsement deal-om са Fenderom, иако човек (или дечак) није имао ниједну песму а не албум (барем не снимљене).

Чувени "Lego Man" на овом снимку има само 15 година а технику највише класе.

Но, сада када има 21, све се то променило. Званично први албум, "Already Out There" је једно фантастично дело младог Француза који не пева, нема текстове, све што има је музика и представља изразито хардкор аутора који обично угњаве већ након треће солаже..

..међутим, Метју то не чини. Иако сви знамо да он може да свира супербрзе солаже, скале, арпеђа и све остало, он је човек снимио албум, готово неочекивано технички скромно али све што је написао, написао је фантастично.. Невероватно питак гитарски албум најмодернијих тенденција у свету гитара, изразито добро "алтернативно рокерски", без иједног исфорсираног момента, све песме имају тај јасан звук новог Телекастера, који никада није звучао овако моћно, коначно и једна добра гитара из некада највећег "Фендера" којој не треба "маскирање" своје немоћи.. Није ни чудо што су платили практично клинцу рођеном `91-е да демонстрира могућност нове технологије уместо неком провереном, "искусном".. Јер овакву ватру може само  "свежа крв" да започне...

Дакле, једноставно "француски" микс модерног рока и  гитарске виртуозности, проткане класистичким ескапизмима у драматичним тренуцима, терце, октаве, али без покушаја да вас импресионира детаљем, више целином, самом нумером.. Неверованто оптимистичан звук (добро, уз две тужњикаве шпанске баладе), енергичан, једноставно, од хиљаде ЈуТјуб гитариста, очекивано, геније од детета је стасао и започео свој музички пут.. Има још "коцкастију" главу, али сигуран сам да женске обара са ногу.. Фантастично!

Soulfly/Enslaved/2012

"Иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена" или "снажног/снажна", "моћан/моћна" је изрека и израбована флоскула која не служи  ничему осим млатарању у празним конверзацијама и покушају добијања секса. Јасно је ко се ту не слаже, а пракса такође показује неке занимљиве резултате.. Но, све и да то стоји у реалном животу, у свету музике ово правило је веома контрадикторно. Заправо, потпуно супротно.

Од Јоко Оно, преко Ненси до Кортни Лов, баш те жене "снажног карактера" одговорне су за спектакуларне скокове у Амбис Заборава и опште пропасти некада моћних бендова и музичара. Баш је то случај и са Глоријом Кавалера и легендарним бендом "Сепултура". Момци су хтели да промене менаџера, тј. Глорију, Макс није мислио исто, а десетогодишње игнорисање рођене браће је сада већ култна прича..

Када је Макс најавио овај албум, очекиване су промене јер је поприлично претерао са четири идентична албума у два "различита" бенда. Но, све је то пало у воду када је изашао са саопштењем да ће "албум бити написан и снимљен за две недеље, толико му је времена дала жена". Човек је мртав озбиљан био, што је изазвало незапамћене реакције јавности. Она одувек и управља свиме што овај човек ради, а да ли је Макс Кавалера на крају успешан или не, након оваквог сазнања, незахвално је рећи. Дођавола, треба неко и то да каже - не, Soulfly никада није био оно што јесте била Sepultura. Крај приче.

Док је први албум писао годинама, а богами и други, нагло је убрзао са свим осталим што је компензовано сталним променама састава бенда, и сваки нови члан је доносио нешто "своје" што је у великој мери диференцирало музику на албумима.. Јасно се чује ко свира и шта свира. Онда је пронашао "идеалан" састав и снимио чак пет врло, врло слична албума чији је квалитет калирао сваком новим минутом (Dark Ages, Conquer, Omen + Cavalera Conspiracy)...


..а онда је за две недеље написао и снимио Enslaved.

Осим врло јасног потпуно металског наслова, овај албум је и коначно то рестартовање које касни најмање три година и четири албума. Опростићемо му Conquer, али не и остале.

Дакле, нови албум траје Богаоца и звучи као да је испао из касних `80-их и врхунца екстремног метала. Све је подређено жестокој рокачини, вокали су још сумњивији него на Омену (човек је једноставно задовољан животом и нимало бесан) а текстови, иако никад на нивоу поезије, дотакли су само дно у дискографији Макса Кавалера. Међутим, музика није уопште лоша. Као одмор од једне исте, прераубоване шведске скале мелодичног дед-метала, америчког пост-хардкора, нови албум плени брзином која није прогутала свираштво ове дружине.. Марк Ризо, најзначајнији фактор у овом табору, човек нивоа Андреаса Кисера, поново блиста и доказује да може да свира шта хоћеш и то јако добро.. Макс је имао одличну идеју, али две недеље је једноставно недовољно за више од три или четири песме, и то без текстова који су написани за једну ноћ или поподне. Овако, овај албум траје поприлично, напоран је и након 12-е песме морао сам да се предам.. Има овде много добрих ствари као и увек, али уместо кохерентности и колизије идеја добили смо жестоку неинветивност, готово незапамћену у овим водама и можда и неочекивану од овог човека. Има овде ситних feature-са, попут госта овог и оног, вређање Америке (али и помињање Кенедија у, наравно, позитивном смислу), међутим јасно је да Макс није озбиљан нити искрен у идејном смислу.. Он човек само чека да деца заврше школе, па да се са Глоријом истетовира по целом телу, укључујући и лица, у маорском стилу.. Можда ће се тада повући? Дакле, милионима његових фанова остаје да стрпљиво сачекају млађарију Кавалера и сазнање да је масакрирање сопственог дела и лика и спрдња на све оно што је некада звучало тако опасно, завршено.

Ово заиста није албум, иако траје као последња два заједно...