Најбољи и Најгори.

Због свега што општи метеж празних људских душа око нас ради, чињеница је да се ових пар дана пред "најсрећнији дан у години" (лол!) некако урежу у памћење и сећање, па се рекапитулације и важне животне одлуке доносе управо у овим моментима. Добра јела, пића, филмова, игара, музика? Излазака, пијанства, ватања, секса, дрогирања, хапшења, рођења, смрти? Свега тога је било у протеклих 365 дана, али квантитет не значи квалитет, што је и добро и лоше. Такође је чињеница да ми је ова година прошла брже него иједна пре ње и да се квадрирање протока времена сурово наставља, и да ће 35 или 40 стићи много брже него што сам дочекао ове године од своје 12.-е. Читави животи и циклуси, приче и библиотеке у Прошлости, и очекивања и "нормативни успеси" у будућности. Заиста, ретки су они који се радују нечему што ће доћи и ономе што ће добити, јер све то неће заменити оно што смо били.. Губимо себе, секунд по секунд, део по део, а замене или надокнаде, наравно, нема...
2011. година је нова 2009, и ту нема изненађња, само што је била помало " ретроспективна".

Крајем године, коначно је и мени убрзан Интернет на сулудих 4Мбит/с. То значи да сада албум скидам за пет, а просечан филм за тридесет минута. Проблем простора, могућности и убијање времена потпуним будалаштинама. Најгори филм ове године? Доста сам пазио, и то баш-баш али сам појео барем два комада - "Bad Teacher" са Камерон Дијаз и "The Rebound" са Кетрин Зетом-Џонс. Први је сурова демонстрација ужасне скрипте и одсуства сваког смисла за хумор, а други има најгорег глумца у историји, горег и од чувеног Томија Визоуа из филма "The Room".
А најбољи.. Ове године? Баш не знам.. "Mulholland Dr.", "Paris,Texas", "The Lives Of Others", "Goodbye Lenin".. Брдо добрих филмова, наравно не и актуелних. Од Аватара не гледам нове филмове без неке посебно добре препоруке.
Књиге? Од проверених Ничеа и Шопенхауера које сам готово комплетирао, до Љосе којег сам ишчитао у једног даху летос на мору, уз узнемирене таласе (тај један дан је била баш велика олуја) који су рушили и последњи зид моје подсвесне одбране од сурових животних истина.. Прво, јер сам схватио да, иако је то превод, сам отишао много дубље, детаљније, лепше али и тужније од једног добитника Нобелове награде, друго, да ако не поступим као и он и све напишем плиће и једноставније тешко да ћу ишта урадити.. "Авантуре неваљале девојчице" је одлична књига са превише mass appeal-a и очигледности.. Нема ту никакве авантуре, чак ни поштене турбулентности у сећању читаоца што, рецимо, Коељо одлично ради, чак и када пише једну те исту причу већ 20 пута.. Решио сам да се продам, па то ти је.
Најгора је лако питање, невероватно self-glorifying аутобиографија Емира Кустурице, после које сам затупео таман довољно да одем са својим руским пријатељима да се напијем. Еквивалент Емиру по "дрнданим струнама" може бити само Новак Ђоковић, којег се добро пазим да не угледам на неком медију, и никада, ама баш никада не размишљам о њему, нити разговарам, желим му све најбоље, али искрено, мислим да је он обичан кретен који много добро игра тенис, изузетно глупаву игру. Тако је и Емир успео у само једног књизи да пљуне по много чему - од својег детињства које је представио као тешко (условно речено) до изненадног одласка у Праг на студирање (?!) где је део о дрогирању и напијању једноставно изрекао али и утихнуо да се домаћице не би разочарале након тако бајковитог почетка, а онда практично признао колико "ниско" вреднује сопствени живот, јер о својој кући може само да каже да је "тамо Џони Деп направио своје прво дете", а део када му умире мајка, све то је избледело када је дошао Неле Карлајић (како ли се већ зове).. Тек његов син, Стрибор који се туче по Канском фестивалу и Емир, који то покушава да схвати и објасни.. Режисер није исто што и сценариста, а квалитет "Андерграунда" је управо ту, не у посебној вештини и оку Кустурице. А одакле му буџет? И на то човек има одговор. То му свака част, али ја и даље нисам убеђен у искреност. Наиме, човек без пардона изјављује како је волео Слободана Милошевића и гласао за њега, дружио се с њим.. Јасно је и због чега, што га додатно претвара у љигу.. Игром случајева, био сам баш у Херцег-Новом, но онај његов музеј/биоскоп није у функцији, иначе бих налетео на фестивал и изнервирао се. Једноставно, човек је кретен, а и филмови су му срање, да му није било Душана Ковачевића и Бреге, ништа од свега тога, а све то уз помоћ Слободана Милошевића. То вам је и одговор зашто су сви филмови након Слобе срање, нема ко да даје паре.. Не верујте мени, прочитајте Кустурицу и сваком иоле нормалном ће бити јасно. Лаушевића ћу прочитати од Нове Године :)
Игре? Ништа посебно није изашло, но одиграо сам неке старије које нисам могао раније - BioShock, Prey, FEAR, Serious Sam 2... Prey и FEAR спадају у ону групу "најбоље свих времена" док су остале биле врло "млаке"..

И на крају, музика, онај најбитнији сегмент, поента свега, спајање времена и простора.. Разочарења и досаде колико оћеш, али и доста добре глазбе.
Могвај је доминирао са два фантастична издања, штета што нисам стигао да напишем коју реч о "Ultraspanku" и "Lo-Pro-u", "Ендо", "Мементо".. Најгори албум је врло лак ове године - "Lulu", сада већ чувени дебакл групе Металика која је наводно "експериментисала" док се мени чини да се неко играо са Металиком, па им придодао Лу Рида да практично "лупа глупости" док Џејмс и Кирк рифују у позадини, а Ларс Урлих "свира" бубањ.. Албум је чак "дупли" и вероватно је "омча" на врату бенда и "камен" који ће их коначно "укинути".. И не, није ми жао што их никада нисам гледао, јер и тада када су били, нису свирали нормалне песме него оне што "маса" воли..
Тако сам закључио да не волим ни Металику, али ни Iron Maiden и не сматрам их посебно квалитетним бендовима, заправо, јако су јадни. Од раније ту имам и Deep Purple, у групи легендарних али и лоших бендова и све то сада могу и јавно да кажем :)

До следеће године, видимо се,  хвала на скоро 700 читања, практично без икакве рекламе :))

ŽEN/All-female band/ZG/ u Pančevu na Badnje Veče.

Nazove mene moja Fejsbuk sestra Prca (dobro, pošalje mi poruku u inbox..), kaže, idemo uveče u grad, dobro, ali idemo prvo do Elektrike, tu se ja pobunim, dodaje, sviraju neke Slovenke, e pa tako kaži, ajde može, pa makar drndale distorzirani usisivač (okej, šovinista sam :) barem su žene, a ne neki lokalni pajdomani. Bez ikakve druge informacije osim ovih nebuloza, dođem ja tamo, kad ono - trio. Tri simpatične devojke, imaju neku vrstu tonske probe, mada kako mi je pojasnio prijatelj, one još od 21 čekaju makar pristojan broj ljudi da se okupi. Nikakav koncertni program, što je činjenično stanje već par godina i promocija preko Fejsbuka pretrpanog eventima i invite-ovima koje niko normalan ne čita, naravno, poseta nikakva, kao i obično.

Pošto sam muškarac, ocene o ženama donosim naravno isključivo vizuelnim putem, ali da pojasnim: ne gleda se samo lepota i njena visina, već i kako se ta lepota (svaka žena je lepa na svoj način, ne? Dobro ne, ali žene su lepa stvorenja) nosi, koristi, ističe, implicira, definiše kroz najobičnije gestove poput hoda, ili držanja ruku. Pomalo sam alergičan na all-female grupe koje uglavnom kroz taj šok uspevaju da stvore feedback i radoznalost publike, ali u suštini suštine, uglavnom im nedostaje ono što to muškarci imaju. Ili je to samo nenaviknuto uho i neutreniran sluh?

Kako bilo, Prca mi kaže da je devojke sviraju "math rock", očekuje da liči na "Foalse" (valjda?) i ako bude tako, biće super. Ja ne očekujem ništa. Kad ono...

Prva pesma je očigledno navežban početak u kome se bend oseća komforno i bezbedno, i sa kojom se taj prvi trenutak "sagori".. Naravno, ako tinjanje u klasičnom "Mogwai" stilu ipak budi neku vatru u vama, makar onu koju je Prvobitna iskra razbuktala još od početka Vašeg vremena a koja tvrdoglavo odbija da utihne i da se poplavi pod naletom svih Suza koje ste proplakali.. Nije Mogwai za svakog, ali za grupu ŽEN očigledno jeste.

No, pravo iznenađenje je bila sledeća numera koja je svoju inspiraciju očigledno pronašla u glazbi :) jednog od mojih omiljenih bendova, "Godspeedyou!Black Emperor-a", što je zaista neverovatno hrabar potez jer karakteristične melodijske linije lako stvore stravičnu alien-izaciju kod publike, jer je potreban vrlo karakterističan senzibilitet kako bi se ovakva muzika uopšte shvatila za ozbiljno. Zaista, nisam do sada našao bend koji više od Godspeedyou izaziva negativnu reakciju i to nikada nisam uspeo da shvatim..

Znači, ništa od math-rocka, devojke sviraju post-rock i to prema svim pravilima - delay, chorus efekti, bas gitara koja prosto "nosi" pesme od početka do kraja, a sve to "unatoč" uzorima zvuči poprilično originalno i "ženski" što je vrlo zanimljiv fenomen, kao odraz u ogledalu od uobičajenog post-rocka, muzika iz paralelnog univerzuma.. Teško je biti muškarac.

Međutim, već od treće pesme kreće pomalo "đuskanje" i ulazak i u neke druge žanrove, ali se osnovna "nota" ne gubi već se amplitudira kao diskoteka kada discoball počne da se vrti.. Dalje pesme menjaju temperament, ali ne i ćud i šteta što nisam mogao da ostanem do kraja, ali i ovih pet-šest pesama su bile sasvim dovoljne.

Zašto u Srbiji post-rock nije eksplodirao kao neki drugi žanrovi, to je pitanje za one koji su čekali i grandž svojevremeno pa ka nikada nisu dočekali. "Ana Never" i "Consecration" su sjajni bendovi, svaki sa svojom agendom, ali moram da priznam da mi je i 20-ak minuta sa devojkama iz Zagreba bilo prosto prirodnije i udobnije nego sa većinom novije post-rock glazbe. Doduše, za to je zaslužna i gitaristikinja Eva Badenjak, vrlo specifična žena fantastičnog imena i prezimena kojim spaja nešto Anđeosko i Demonsko u sebi i svojoj interpretaciji, svojoj egzekuciji i realizaciji na relaciji telo-instrument, kao da želi da se sakrije ali i da je neko otkrije i pronaće, uhvati.. Naravno, ovo je moj utisak, koji je možda i auto-sugestivan, ali Badnje je veče, teško mi ide razdvajanje žena od one čuvenije Eve i gesta Adama koje one ne razumeju, jer u svojoj suštini sadrži odricanje Večnosti i biranje Smrti, ali u njenom naručju. I ostale devojke su simpatične ali Eva je keva :)

http://www.myspace.com/zbuka
http://www.facebook.com/pages/%C5%BDen/355045627500

MySpace is all IN!

Пре две године, након првог реструктрирања некада гиганта у социјалним мрежама, нестли су и моји први литерарни покушаји које сам храбро објавио као блогове, а не као "булетине". Пре пола сата, схватио сам да су се они ВРАТИЛИ. Ето, лежали су негде у Суперсерверу, и да не беше Џастина Тимберлејка, ех... Енивеј, између осталог, пронашао сам (као да је читам први пут а ја је написао!) једну феноменалну песму, која је настала 2007, дал` у једном познатом ноћног клубу, или у превозу, сад нисам сигуран, али представља моју најнижу емотивну тачку, Мртво Море моје душе... Никад нисам волео клинце!


Болестан сам и нећу да се лечим, својих мисли нећу да се решим.
У овом животу лекари су одавно одустали, злим силама доброту су препустили.
И моје свевидеће око ослепело је од глупости, заиграо сам последњу игру лудости.
Хајде да играмо карте, сами, у двоје, дуг ће узети последнњи делић душе своје.

Путеви се броје, а нигде мог вође, да ми каже да све у трци прође.
Публика не аплаудира, и победника нигде нема, мој пораз је огроман, а већ
прошлост далека. (Београдска група, "Блок Аут" би имала елементе за тужбу :) )

Не сећам се када сам заборавио да постојим, да још увек болест није узела маха,
да не умем да молим.
Ах, нико ми није рекао да живот одавно живим, да постојим, да сам ту, да је
педерски од муке да вриштим.
Сакупићу остатке прошлости у кап која ће прелити чашу, као туга што је просула срећу нашу.
Живим или умирем, како кад, ако је смрт тренутак, болети неће, свако то зна.

И сада збогом моја младости, грешан сам према теби био, или сам био сувише
млад, или нисам знао кад, стих дупло дужи је, и све је још тужније, што живео
сам те, сваком речју и мисли, и сада те никада нећу заборавити.

Ривалдо Витор Борба Фереира

Као гром из ведра неба, у овој давно заборављеној и изгубљеној земљи, одјекнуло је као топовска канонада `45 када смо Швабу натерали преко Дунава обећање да ће у Партизан, на свој захтев, стићи један од најбољих фудбалера свих времена, Ривалдо. Тј, да господин Ривалдо жели да дође, да одигра једну сезону и заврши своју импозантну каријеру. Одговор неодговорих руководиоца клуба који је у јавном власништу је био више него снисходљив - бираним речима, Младен Крстајић је Ривалда назвао "дедом" а ФК Партизан као перспективан клуб највиших европских амбиција.

 

Све би то било у реду да се то није догодило БАШ САДА, када је ФК Партизан своју европску авантуру завршио у сезони купања од ирских пивопија и навијача Селтика, Шамрок Роверса. Скандалозна елиминација је прошла код навијача, који одавно од свог клуба не очекују ама баш ништа, евентуално да победе свог највећег ривала, Црвену Звезду која грца у дуговима и броји своје последње дане.

 

Али да вам кажем нешто о Ривалду. Ривалдо је Бразилац, један од многих који је своје детињство провео у безнађу фавела. Да је гладовао, то сведочи његова конституција која је формирана у страшној глади и лошој исхрани, због чега су му кости остале трајно деформисане услед недостатка есенцијалних витамина и минерала. Криве ноге и генерална "мршавост" је касније постала његов заштитни знак. Међутим, као и у случају Каке, сам Бог је погледао гладног дечака и даровао га изузетним талентом. Где год да је играо, Ривалдо је био више од само најбољег играч свог тима - он је најчешће, у свим утакмицама био за класу бољи од целокупног игралишта, што га је брзо довело до Барселоне, у којој је `99-е и добио ФИФА-ино признање НАЈБОЉЕГ ИГРАЧА НА СВЕТУ. Неговао је традиционалну бразилску "самба" школу фудбала, и никада, али баш никада није "одрађивао" свој "посао". За њега је свака утакмица била утакмица живота, и као рођени губитник чинио је све да изгуби до краја, борећи се до последњег даха и атома снаге, што га је одвело у победе које су одавно део лепше стране историје. Без обзира на свој статус, Ривалдо се никада није понашао као "суперзвезда", он је само желео да игра фудбал, пратећи свој дечачки сан за који су му први тренери због свог стања говорили да је недостижан и нестваран. Он то никада није заборавио, и где год да је играо након Барселоне, а играо је у Милану, Олимпијакосу и АЕК-у, изгледао је Божанствено, плесао је са лоптом као да је сам на неком пољу кафе у свом Бразилу, пркосећи наметнутој судбини. Навијачи су га обожавали, а он је на подршку одговарао головима и потезима који нису виђени никад пре. У својој 39-ој години заказује крај своје каријере за 2012, и њу, чудним сплетом судбине, жели да оконча у ФК Партизану из Београда. Сраман одговор челника мобилисао је све присталице и љубитеље фудбала, као популарне Гробаре, тако и Делије, јер је ово првокласна прилика да један од званично најбољих играча на свету, којих нема превише, дође у један Српски клуб и донесе сав престиж и тежину Ривалдовог имена. Преко 10.000 потписа је за сада, у пет сати изјутра, за мање од 24 часа, што довољно говори о давно заборављеним жељама публике да види једног правог аса на нашим теренима, свесни да нас од њих деле десетине милиона. Као да је Бог поново погледао на кратко ове суморне крајеве, и послао нам своје ремек дело, Ривалда, за вероватно мале паре, новац који ФК Партизан МОРА да има у каси, и које нису трошак, већ улагање, јер свако ће хтети Ривалдов дрес, колико коштао да коштао. Али, по свој прилици, ово се неће догодити.

 

 

Скандалозно стање у домаћем спорту који је постао не само бизнис, већ и криминал сада се коначно приказује у својем правом и стварном лику, у једном Сатанистичком ритуалу саопштења које практично говори нама, љубитељима спорта, да Бог не постоји и да је одувек био илузија. Одговор јавности је једногласан, јер смо ми Божијег изасланика Ривалда гледали кроз своје детињство, адолесценцију и сада, када стасавмо у људе, чули смо поруку, дошле су добре вести из далеког Бразила. И зато, господо Ђурићу, Крстајићу и Нађу, стара арапска пословица каже да "срамота траје дуже од живота". Радите шта хоћете, као и до сада, али ово вам, као и Доктора Мореиру, никада нећемо опростити и заборавити. Фуј. 

Париз, Тексас/1984

Већ неко време, од када си отишла.. Не, чек.. Или сам ја отишао? Дакле, већ неко време у омиљеном ми Фубару стоји језичак са новом плејлистом: " Париз, Тексас", који за сада чини само невероватни "Yawning Man" и ОСТ из филма о којом бих причао и да водим блог о аутоелектричарству. Јер, "Париз, Тексас", ако је икада постојала дефиниција филма, онда је тај филм управо то.

Курт Кобејн га је сматрао за највећи филм свих времена, добио је награду у Кану, али 30 година касније кинематографија није усвојила или освојила све highlights-e који просто севају од првог до два и по сата каснијег, последњег,  тренутка.

Осим у две сцене, овај филм је бесмртан и савршен. Прва је јасна сцена где се истичу ужасне помодне панталоне звонцарице (Боже, која глупост!), друга је у драјв-ин банци која је напросто, сувише наивна и сањива, а која је могла да се уради толико стварно да би нас епилог потпуно докосурио. Искрено, био сам бесан када сам увидео пропуштену прилику..

Но, није да нисам гледао раније овај филм, јесам, али само других сат времана, из неког разлога, никада нисам ухватио почетак, међутим сада након целокупног искуства уз прошлих 25 година петинга који нисам разумео, да.. Невероватно, заиста.

Филм говори о Тревису, човеку који је четири године раније избегао из цивилизације и за кога сви верују да је мртав. Многи су га већ прежалили и ожалили. Међутим, када се он појави у потпуно скандалозном стању у неком Текшашком селу, проналазе његову породицу и тада почиње класична road-story драма која касније метастазира у саму коштану срж Простора и Времена и дефинише људско постојање у све три доступне димензије.

Помало је вулгарно коментарисати перформанс глумаца или техничке аспекте овог филма. Вулгарно јер, реално, нико није баш толико стручан па да може уопште да има мишљење. Али, укратко, бриљира целокупна постава а Nastassja Kinski изгледа толико стварно нестварно лепо да је то просто невероватно (најгора реченица у историји реченичења али је истинита). Међутим, она је адут за висине - Хари Дин Стантон као сваки прави мушкарац овде зида кућу и чува је од одметника и Утвара у Ноћи. Његова полиритмичност и адаптација на другачије ситуације је изузетна и стиче се утисак да је у овој улози одживео неколико живота, сваки пут се изгубљен проналазио у пустињама бежећи од будућности, враћајући се стално у прошлост коју никако није могао да поднесе.. Ту је негде и једна од истинитијих љубавних изјава и признања која се због зидова који су је "снимили" амплификује као дисторзирано црнило Ђавоље душе..

40 Watt Sun/The Inside Room/2011

Иако је у питању албум који се појавио пре шест месеци, и иако је питање његовог квалитета тамо и остало, права је штета не поменути га сада када имамо довољно времена, у претпразничној навали пластифицираних неискрених жеља за "свиме најбоље али горе него мени". Мада мене лично занима спот где Мараја Кери "напаствује" Џастина Бајбера.. Па то ни др. Моро не би смислио..
А шта су нам спремили момци из маловатног Сунца? Сијалица тек за малу стону лампу, тек мало светла, пригушеног, усамљеничког.. Well, то је и био циљ. Стазе модерног doom metala би требало овако "путарити", контраверзно се одрећи свега што би личило на "постулате".. Иконографија, тематика, текстови из средњег века, фантазије, барок, романсе, свега! Вала, било је доста. Свака част "Брајдима" и још по којем бенду, али премало је ту иновација... Зато је 40 Watt Sun поприлично занимљив.

У суштини, овде се ради о својеврсном pop-doom-metal-u са примесама алтернативне рок музике, што се највише чује у вокалима, неочекиваног стила, мада, како минути пролазе, увиђа се да то и јесте био циљ, и да ова "култна" промена никако не олакшава ствари - отежава их на неки свој начин. Ако бих поредио вокал са неким етаблираним извођачем, рекао бих Мајкл Стајп из Р.Е.М-а, и по перформансу и по сензибилитету, што у оваквој тешкој свирци заиста даје душу. А она, иако успорена, акордирана на моменте, хода између више димензија и тешко је укалупити је, али одредница "модеран проклети рок/метал" ми се чини највише тачном.. Урбана је, за разлику од свог далеког претка, прилагођена градским условима, транспортована кроз време и простор, и креирана да опонаша реалност уместо метафора, самим тим је директнија а доживљај сасвим нов. Међутим, често мамутско трајање нумера (~10 минута) помало "развуче" сензацију и помало хлади и дави, уз значајно понављање рифова и њихових конструкција.. Уколико икада сниме други албум, помало музикалнији и још модернији, биће овде свашта.

††† Crosses/EP/2011

Након куваног вина, и хладноће градских улица, сада, у пола четири праскозорја, пијем чај и пелинковац, и слушам само једну (прву!) строфу песме која ме дефинише и редефинише својом лепотом. Као што је Тин Ујевић говорио некада, "Noćas se moje čelo žari, noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari, umrijet ću noćas od ljepote" у свом ремек делу, "Notturno-u". Но, није само то проблем овде; кад год сам у артистичком нагону, па покушавам да "нагнем" електробит у својој глави који се дисчарџује у милион боја (све ово се ретко дешава, наравно) искрено, од свега на свету и свих људи, тада разумем само Чина Морена. Deftones, Team Sleep, you name it! И долази ту то одређеног оваплота, материјализује се тај набој, али буде некако незграпан, као слон у продавници огледала. Заправо је стаклара, али ми то сада изгледа ужасно сељачки.

Шта рећи? Коју послугу порати? Коме? Моја апокалиптична суицидалност, филтрирана кроз приче о Адаму и Еви, Авраму и Каину, стрипљиво ће сачекати 23. Децембар следеће године. Моје супермоћи и математика вероватноће, лоцира ме на једно сигурно место, док свет тресе лудило у предновогодишњем, чаробном и дозвољеном пороку. Ха, не би ми било први пут. Али шта сам хтео рећи? Баш то. Које су то речи? Која је то чаробна формула? Шта то значи у Универзуму?

И коме? Да ли постоји тај неко ко заслужује да то чује од мене лично? Још важније, зашто нисам никада некоме рекао било умишљај, назнаку или шта је већ то, што сам осећао? Тешим се тиме да ћу можда то тек рећи, и да ће се све то догодити, као што се иначе и догађало.. А онда чујем Чина и питам се, "зашто си то открио овом глувом, слепом и немом, Чудовишно хладном свету?"

Бог зна колико је могао да буде добар "Ерос", неиздат, али написан албум Дефтонса, који чека Бога да пробуди Чија и да га врати тамо где припада. До тада, Чино се посветио најновијем пројетку и, што није изненађење, урадио га је са својим пријатељем из детињства, што додаје тону тежине на целу немилу ситуацију. Чино Морено пати за својим пријатељем. И, на нашу срећу, написао је своје најбоље песме икада. Осим невероватног назива бенда, који инсистира на Распећу, и који наговештава релиогиозност али је не имплицира у директном контакту, тј. у песмама, ово мрачно искуство у пустим улицама постаје много више од тога.. Ако Бог постоји, он ће разумети.

Попут Team Sleepa, ††† Crosses је чудан електро-рок (можда и само техно, не знам) у којем Чино себи допушта оно што у свом матичном бенду, наравно не сме. Далеко од назнаке уобразиље, све ово овде је као први, прави албум, онај који се пише читав живот. Далеко испод радара модерне музичке индустрије, још један суперсонични "стелт" прелет, петосекундно заљубљивање, и вишегодишња патња. Уз ЕП Могваја, заиста... Него, која је то песма и строфа о којој сам причао? "Bermuda Locke†", већ у свом називу "отима" душе и оставља их негде далеко (чувени Бермудски троугао), на почетку Космичког времена, у унутрашњој Супернови Божије Душе. Уз ову песму, заплакао би и Исус Христ. У три реченице, ово је оно што мушкарци пре своје смрти, желе да кажу некоме ко је вредан тога.

I got to tell you something

I wanna view your dreams

I wanna pull out your crazy

Pour it over me

I might take you somewhere far across the seas

I need your faith, I need your everything

Ово ћу оценити. 10/10

Да ли сам рекао да је овај ЕП бесплатан?

Chino Moreno

Korn/The Path of Totality/2011

Ах! Ох! Ух! Као комад омиљене обуће, који се одавно обликовао и прилагодио јединственим отисцима, и који сваког пута постане једно са телом! Нови Корн ffs!

Дуго сам размишљао о прошлогодишњем албуму и тек сада имам јасну дефиницију и одредницу за њега - он је био мој метадон уместо хероина. Слушао сам га, али није ми се свидео. Само афера и ништа више. Али ево коначно нечега да се поштено "избодем"..

Десети албум вероватно последњег mainstream рок бенда (подложно дискусији, али 30+ милиона тиража је апсолутно недостижан број) је припреман практично одмах након завршене шараде са "провратком у корен суштине". С обзиром да онако никако није ишло, неко се ту сетио да карактеристичан звук Корна захтева модернизацију, у складу са природним ограчењима, наравно. А то је било можда и најлакше што су могли да ураде.

Немојте ми рећи да вас популарни dub-step нимало не подсећа на дивљачке деонице раних Корн радова? Наравно да је та глупа техно музика узела директну основу и изазвала хаос у жанровском поретку.. Сабрано 2+2, и ...

Корн сада свира ну-метал/даб-степ што је врло комфорна средина, и бенд се практично налази у имагинарном простору "своје куће" од које су одлутали јако давно... Још више радује да је дооообар део албума у некој врсти "телепатске" везе са напуштеним "Untitled" пројектом, који је можда и њихов најхрабрији албум након "Follow The Leadera " и "Unthouchablesa". У приличној мери тај албум је и изазвао својеврсну дефанзиву и опрезности наредних година, али ваљда су овог пута научили лекцију и сада се храбро враћају својим експериментима који се сигурно неће допасти већини неуротичних teen фанова..

Дакле, снажан поп сензибилитет, дигитализација практично свог расположивог музичког арсенала, свеопшта компјутеризација звука, "мегабајтовање" семплова, еонима далеко од снимања на аналогну траку, али овако бенд, практично, више личи на себе него када се баш труди да звучи као некада, а заправо су само још један у низу "tribute" циркузаната. Такође, ни на овом албуму се не примећује недостатак Брајана Велча и песме звуче целовито и комплетно.

Осим самог бенда, има ту брдо диџејева, али то није нешто што би натерало човека да оде на рејв журку и уради се са пар "ексера".. Много је битно што нам се вратио Корн са признањем да је грешан био, и са обећањем да више то неће радити.

"The Path of Totality" је високо експериментална плоча (причамо све време о Корну!) и неће имати превелику "километражу", собни фанови ће уживати без сувишних расправа и дебата. Није жвака за сељака, знате ту...