MattRach/Already Out There/2011

Mathieu Rachmajda, alias Mattrach је део нове YouTube генерације гитариста који је разним cover-ima и техником Бога гитаре привукао милионе посета.. Док су сви покушавали да скину funtwo-a, Метју (или Матју, Француз је) је поприлично храбро направио неколико феноменалних потеза на сада већ легендарној "The Canon Rock" и брзо постао толико популаран, да је био неколико пута на топ телевизијама у Француској (са 17 година!), а све је то крунисано нечувеним endorsement deal-om са Fenderom, иако човек (или дечак) није имао ниједну песму а не албум (барем не снимљене).

Чувени "Lego Man" на овом снимку има само 15 година а технику највише класе.

Но, сада када има 21, све се то променило. Званично први албум, "Already Out There" је једно фантастично дело младог Француза који не пева, нема текстове, све што има је музика и представља изразито хардкор аутора који обично угњаве већ након треће солаже..

..међутим, Метју то не чини. Иако сви знамо да он може да свира супербрзе солаже, скале, арпеђа и све остало, он је човек снимио албум, готово неочекивано технички скромно али све што је написао, написао је фантастично.. Невероватно питак гитарски албум најмодернијих тенденција у свету гитара, изразито добро "алтернативно рокерски", без иједног исфорсираног момента, све песме имају тај јасан звук новог Телекастера, који никада није звучао овако моћно, коначно и једна добра гитара из некада највећег "Фендера" којој не треба "маскирање" своје немоћи.. Није ни чудо што су платили практично клинцу рођеном `91-е да демонстрира могућност нове технологије уместо неком провереном, "искусном".. Јер овакву ватру може само  "свежа крв" да започне...

Дакле, једноставно "француски" микс модерног рока и  гитарске виртуозности, проткане класистичким ескапизмима у драматичним тренуцима, терце, октаве, али без покушаја да вас импресионира детаљем, више целином, самом нумером.. Неверованто оптимистичан звук (добро, уз две тужњикаве шпанске баладе), енергичан, једноставно, од хиљаде ЈуТјуб гитариста, очекивано, геније од детета је стасао и започео свој музички пут.. Има још "коцкастију" главу, али сигуран сам да женске обара са ногу.. Фантастично!

Soulfly/Enslaved/2012

"Иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена" или "снажног/снажна", "моћан/моћна" је изрека и израбована флоскула која не служи  ничему осим млатарању у празним конверзацијама и покушају добијања секса. Јасно је ко се ту не слаже, а пракса такође показује неке занимљиве резултате.. Но, све и да то стоји у реалном животу, у свету музике ово правило је веома контрадикторно. Заправо, потпуно супротно.

Од Јоко Оно, преко Ненси до Кортни Лов, баш те жене "снажног карактера" одговорне су за спектакуларне скокове у Амбис Заборава и опште пропасти некада моћних бендова и музичара. Баш је то случај и са Глоријом Кавалера и легендарним бендом "Сепултура". Момци су хтели да промене менаџера, тј. Глорију, Макс није мислио исто, а десетогодишње игнорисање рођене браће је сада већ култна прича..

Када је Макс најавио овај албум, очекиване су промене јер је поприлично претерао са четири идентична албума у два "различита" бенда. Но, све је то пало у воду када је изашао са саопштењем да ће "албум бити написан и снимљен за две недеље, толико му је времена дала жена". Човек је мртав озбиљан био, што је изазвало незапамћене реакције јавности. Она одувек и управља свиме што овај човек ради, а да ли је Макс Кавалера на крају успешан или не, након оваквог сазнања, незахвално је рећи. Дођавола, треба неко и то да каже - не, Soulfly никада није био оно што јесте била Sepultura. Крај приче.

Док је први албум писао годинама, а богами и други, нагло је убрзао са свим осталим што је компензовано сталним променама састава бенда, и сваки нови члан је доносио нешто "своје" што је у великој мери диференцирало музику на албумима.. Јасно се чује ко свира и шта свира. Онда је пронашао "идеалан" састав и снимио чак пет врло, врло слична албума чији је квалитет калирао сваком новим минутом (Dark Ages, Conquer, Omen + Cavalera Conspiracy)...


..а онда је за две недеље написао и снимио Enslaved.

Осим врло јасног потпуно металског наслова, овај албум је и коначно то рестартовање које касни најмање три година и четири албума. Опростићемо му Conquer, али не и остале.

Дакле, нови албум траје Богаоца и звучи као да је испао из касних `80-их и врхунца екстремног метала. Све је подређено жестокој рокачини, вокали су још сумњивији него на Омену (човек је једноставно задовољан животом и нимало бесан) а текстови, иако никад на нивоу поезије, дотакли су само дно у дискографији Макса Кавалера. Међутим, музика није уопште лоша. Као одмор од једне исте, прераубоване шведске скале мелодичног дед-метала, америчког пост-хардкора, нови албум плени брзином која није прогутала свираштво ове дружине.. Марк Ризо, најзначајнији фактор у овом табору, човек нивоа Андреаса Кисера, поново блиста и доказује да може да свира шта хоћеш и то јако добро.. Макс је имао одличну идеју, али две недеље је једноставно недовољно за више од три или четири песме, и то без текстова који су написани за једну ноћ или поподне. Овако, овај албум траје поприлично, напоран је и након 12-е песме морао сам да се предам.. Има овде много добрих ствари као и увек, али уместо кохерентности и колизије идеја добили смо жестоку неинветивност, готово незапамћену у овим водама и можда и неочекивану од овог човека. Има овде ситних feature-са, попут госта овог и оног, вређање Америке (али и помињање Кенедија у, наравно, позитивном смислу), међутим јасно је да Макс није озбиљан нити искрен у идејном смислу.. Он човек само чека да деца заврше школе, па да се са Глоријом истетовира по целом телу, укључујући и лица, у маорском стилу.. Можда ће се тада повући? Дакле, милионима његових фанова остаје да стрпљиво сачекају млађарију Кавалера и сазнање да је масакрирање сопственог дела и лика и спрдња на све оно што је некада звучало тако опасно, завршено.

Ово заиста није албум, иако траје као последња два заједно...