Због свега што општи метеж празних људских душа око нас ради, чињеница је да се ових пар дана пред "најсрећнији дан у години" (лол!) некако урежу у памћење и сећање, па се рекапитулације и важне животне одлуке доносе управо у овим моментима. Добра јела, пића, филмова, игара, музика? Излазака, пијанства, ватања, секса, дрогирања, хапшења, рођења, смрти? Свега тога је било у протеклих 365 дана, али квантитет не значи квалитет, што је и добро и лоше. Такође је чињеница да ми је ова година прошла брже него иједна пре ње и да се квадрирање протока времена сурово наставља, и да ће 35 или 40 стићи много брже него што сам дочекао ове године од своје 12.-е. Читави животи и циклуси, приче и библиотеке у Прошлости, и очекивања и "нормативни успеси" у будућности. Заиста, ретки су они који се радују нечему што ће доћи и ономе што ће добити, јер све то неће заменити оно што смо били.. Губимо себе, секунд по секунд, део по део, а замене или надокнаде, наравно, нема...
2011. година је нова 2009, и ту нема изненађња, само што је била помало " ретроспективна".
Крајем године, коначно је и мени убрзан Интернет на сулудих 4Мбит/с. То значи да сада албум скидам за пет, а просечан филм за тридесет минута. Проблем простора, могућности и убијање времена потпуним будалаштинама. Најгори филм ове године? Доста сам пазио, и то баш-баш али сам појео барем два комада - "Bad Teacher" са Камерон Дијаз и "The Rebound" са Кетрин Зетом-Џонс. Први је сурова демонстрација ужасне скрипте и одсуства сваког смисла за хумор, а други има најгорег глумца у историји, горег и од чувеног Томија Визоуа из филма "The Room".
А најбољи.. Ове године? Баш не знам.. "Mulholland Dr.", "Paris,Texas", "The Lives Of Others", "Goodbye Lenin".. Брдо добрих филмова, наравно не и актуелних. Од Аватара не гледам нове филмове без неке посебно добре препоруке.
Књиге? Од проверених Ничеа и Шопенхауера које сам готово комплетирао, до Љосе којег сам ишчитао у једног даху летос на мору, уз узнемирене таласе (тај један дан је била баш велика олуја) који су рушили и последњи зид моје подсвесне одбране од сурових животних истина.. Прво, јер сам схватио да, иако је то превод, сам отишао много дубље, детаљније, лепше али и тужније од једног добитника Нобелове награде, друго, да ако не поступим као и он и све напишем плиће и једноставније тешко да ћу ишта урадити.. "Авантуре неваљале девојчице" је одлична књига са превише mass appeal-a и очигледности.. Нема ту никакве авантуре, чак ни поштене турбулентности у сећању читаоца што, рецимо, Коељо одлично ради, чак и када пише једну те исту причу већ 20 пута.. Решио сам да се продам, па то ти је.
Најгора је лако питање, невероватно self-glorifying аутобиографија Емира Кустурице, после које сам затупео таман довољно да одем са својим руским пријатељима да се напијем. Еквивалент Емиру по "дрнданим струнама" може бити само Новак Ђоковић, којег се добро пазим да не угледам на неком медију, и никада, ама баш никада не размишљам о њему, нити разговарам, желим му све најбоље, али искрено, мислим да је он обичан кретен који много добро игра тенис, изузетно глупаву игру. Тако је и Емир успео у само једног књизи да пљуне по много чему - од својег детињства које је представио као тешко (условно речено) до изненадног одласка у Праг на студирање (?!) где је део о дрогирању и напијању једноставно изрекао али и утихнуо да се домаћице не би разочарале након тако бајковитог почетка, а онда практично признао колико "ниско" вреднује сопствени живот, јер о својој кући може само да каже да је "тамо Џони Деп направио своје прво дете", а део када му умире мајка, све то је избледело када је дошао Неле Карлајић (како ли се већ зове).. Тек његов син, Стрибор који се туче по Канском фестивалу и Емир, који то покушава да схвати и објасни.. Режисер није исто што и сценариста, а квалитет "Андерграунда" је управо ту, не у посебној вештини и оку Кустурице. А одакле му буџет? И на то човек има одговор. То му свака част, али ја и даље нисам убеђен у искреност. Наиме, човек без пардона изјављује како је волео Слободана Милошевића и гласао за њега, дружио се с њим.. Јасно је и због чега, што га додатно претвара у љигу.. Игром случајева, био сам баш у Херцег-Новом, но онај његов музеј/биоскоп није у функцији, иначе бих налетео на фестивал и изнервирао се. Једноставно, човек је кретен, а и филмови су му срање, да му није било Душана Ковачевића и Бреге, ништа од свега тога, а све то уз помоћ Слободана Милошевића. То вам је и одговор зашто су сви филмови након Слобе срање, нема ко да даје паре.. Не верујте мени, прочитајте Кустурицу и сваком иоле нормалном ће бити јасно. Лаушевића ћу прочитати од Нове Године :)
Игре? Ништа посебно није изашло, но одиграо сам неке старије које нисам могао раније - BioShock, Prey, FEAR, Serious Sam 2... Prey и FEAR спадају у ону групу "најбоље свих времена" док су остале биле врло "млаке"..
И на крају, музика, онај најбитнији сегмент, поента свега, спајање времена и простора.. Разочарења и досаде колико оћеш, али и доста добре глазбе.
Могвај је доминирао са два фантастична издања, штета што нисам стигао да напишем коју реч о "Ultraspanku" и "Lo-Pro-u", "Ендо", "Мементо".. Најгори албум је врло лак ове године - "Lulu", сада већ чувени дебакл групе Металика која је наводно "експериментисала" док се мени чини да се неко играо са Металиком, па им придодао Лу Рида да практично "лупа глупости" док Џејмс и Кирк рифују у позадини, а Ларс Урлих "свира" бубањ.. Албум је чак "дупли" и вероватно је "омча" на врату бенда и "камен" који ће их коначно "укинути".. И не, није ми жао што их никада нисам гледао, јер и тада када су били, нису свирали нормалне песме него оне што "маса" воли..
Тако сам закључио да не волим ни Металику, али ни Iron Maiden и не сматрам их посебно квалитетним бендовима, заправо, јако су јадни. Од раније ту имам и Deep Purple, у групи легендарних али и лоших бендова и све то сада могу и јавно да кажем :)
До следеће године, видимо се, хвала на скоро 700 читања, практично без икакве рекламе :))
2011. година је нова 2009, и ту нема изненађња, само што је била помало " ретроспективна".
Крајем године, коначно је и мени убрзан Интернет на сулудих 4Мбит/с. То значи да сада албум скидам за пет, а просечан филм за тридесет минута. Проблем простора, могућности и убијање времена потпуним будалаштинама. Најгори филм ове године? Доста сам пазио, и то баш-баш али сам појео барем два комада - "Bad Teacher" са Камерон Дијаз и "The Rebound" са Кетрин Зетом-Џонс. Први је сурова демонстрација ужасне скрипте и одсуства сваког смисла за хумор, а други има најгорег глумца у историји, горег и од чувеног Томија Визоуа из филма "The Room".
А најбољи.. Ове године? Баш не знам.. "Mulholland Dr.", "Paris,Texas", "The Lives Of Others", "Goodbye Lenin".. Брдо добрих филмова, наравно не и актуелних. Од Аватара не гледам нове филмове без неке посебно добре препоруке.
Књиге? Од проверених Ничеа и Шопенхауера које сам готово комплетирао, до Љосе којег сам ишчитао у једног даху летос на мору, уз узнемирене таласе (тај један дан је била баш велика олуја) који су рушили и последњи зид моје подсвесне одбране од сурових животних истина.. Прво, јер сам схватио да, иако је то превод, сам отишао много дубље, детаљније, лепше али и тужније од једног добитника Нобелове награде, друго, да ако не поступим као и он и све напишем плиће и једноставније тешко да ћу ишта урадити.. "Авантуре неваљале девојчице" је одлична књига са превише mass appeal-a и очигледности.. Нема ту никакве авантуре, чак ни поштене турбулентности у сећању читаоца што, рецимо, Коељо одлично ради, чак и када пише једну те исту причу већ 20 пута.. Решио сам да се продам, па то ти је.
Најгора је лако питање, невероватно self-glorifying аутобиографија Емира Кустурице, после које сам затупео таман довољно да одем са својим руским пријатељима да се напијем. Еквивалент Емиру по "дрнданим струнама" може бити само Новак Ђоковић, којег се добро пазим да не угледам на неком медију, и никада, ама баш никада не размишљам о њему, нити разговарам, желим му све најбоље, али искрено, мислим да је он обичан кретен који много добро игра тенис, изузетно глупаву игру. Тако је и Емир успео у само једног књизи да пљуне по много чему - од својег детињства које је представио као тешко (условно речено) до изненадног одласка у Праг на студирање (?!) где је део о дрогирању и напијању једноставно изрекао али и утихнуо да се домаћице не би разочарале након тако бајковитог почетка, а онда практично признао колико "ниско" вреднује сопствени живот, јер о својој кући може само да каже да је "тамо Џони Деп направио своје прво дете", а део када му умире мајка, све то је избледело када је дошао Неле Карлајић (како ли се већ зове).. Тек његов син, Стрибор који се туче по Канском фестивалу и Емир, који то покушава да схвати и објасни.. Режисер није исто што и сценариста, а квалитет "Андерграунда" је управо ту, не у посебној вештини и оку Кустурице. А одакле му буџет? И на то човек има одговор. То му свака част, али ја и даље нисам убеђен у искреност. Наиме, човек без пардона изјављује како је волео Слободана Милошевића и гласао за њега, дружио се с њим.. Јасно је и због чега, што га додатно претвара у љигу.. Игром случајева, био сам баш у Херцег-Новом, но онај његов музеј/биоскоп није у функцији, иначе бих налетео на фестивал и изнервирао се. Једноставно, човек је кретен, а и филмови су му срање, да му није било Душана Ковачевића и Бреге, ништа од свега тога, а све то уз помоћ Слободана Милошевића. То вам је и одговор зашто су сви филмови након Слобе срање, нема ко да даје паре.. Не верујте мени, прочитајте Кустурицу и сваком иоле нормалном ће бити јасно. Лаушевића ћу прочитати од Нове Године :)
Игре? Ништа посебно није изашло, но одиграо сам неке старије које нисам могао раније - BioShock, Prey, FEAR, Serious Sam 2... Prey и FEAR спадају у ону групу "најбоље свих времена" док су остале биле врло "млаке"..
И на крају, музика, онај најбитнији сегмент, поента свега, спајање времена и простора.. Разочарења и досаде колико оћеш, али и доста добре глазбе.
Могвај је доминирао са два фантастична издања, штета што нисам стигао да напишем коју реч о "Ultraspanku" и "Lo-Pro-u", "Ендо", "Мементо".. Најгори албум је врло лак ове године - "Lulu", сада већ чувени дебакл групе Металика која је наводно "експериментисала" док се мени чини да се неко играо са Металиком, па им придодао Лу Рида да практично "лупа глупости" док Џејмс и Кирк рифују у позадини, а Ларс Урлих "свира" бубањ.. Албум је чак "дупли" и вероватно је "омча" на врату бенда и "камен" који ће их коначно "укинути".. И не, није ми жао што их никада нисам гледао, јер и тада када су били, нису свирали нормалне песме него оне што "маса" воли..
Тако сам закључио да не волим ни Металику, али ни Iron Maiden и не сматрам их посебно квалитетним бендовима, заправо, јако су јадни. Од раније ту имам и Deep Purple, у групи легендарних али и лоших бендова и све то сада могу и јавно да кажем :)
До следеће године, видимо се, хвала на скоро 700 читања, практично без икакве рекламе :))
0 comments:
Post a Comment