MySpace is all IN!

Пре две године, након првог реструктрирања некада гиганта у социјалним мрежама, нестли су и моји први литерарни покушаји које сам храбро објавио као блогове, а не као "булетине". Пре пола сата, схватио сам да су се они ВРАТИЛИ. Ето, лежали су негде у Суперсерверу, и да не беше Џастина Тимберлејка, ех... Енивеј, између осталог, пронашао сам (као да је читам први пут а ја је написао!) једну феноменалну песму, која је настала 2007, дал` у једном познатом ноћног клубу, или у превозу, сад нисам сигуран, али представља моју најнижу емотивну тачку, Мртво Море моје душе... Никад нисам волео клинце!


Болестан сам и нећу да се лечим, својих мисли нећу да се решим.
У овом животу лекари су одавно одустали, злим силама доброту су препустили.
И моје свевидеће око ослепело је од глупости, заиграо сам последњу игру лудости.
Хајде да играмо карте, сами, у двоје, дуг ће узети последнњи делић душе своје.

Путеви се броје, а нигде мог вође, да ми каже да све у трци прође.
Публика не аплаудира, и победника нигде нема, мој пораз је огроман, а већ
прошлост далека. (Београдска група, "Блок Аут" би имала елементе за тужбу :) )

Не сећам се када сам заборавио да постојим, да још увек болест није узела маха,
да не умем да молим.
Ах, нико ми није рекао да живот одавно живим, да постојим, да сам ту, да је
педерски од муке да вриштим.
Сакупићу остатке прошлости у кап која ће прелити чашу, као туга што је просула срећу нашу.
Живим или умирем, како кад, ако је смрт тренутак, болети неће, свако то зна.

И сада збогом моја младости, грешан сам према теби био, или сам био сувише
млад, или нисам знао кад, стих дупло дужи је, и све је још тужније, што живео
сам те, сваком речју и мисли, и сада те никада нећу заборавити.