Већ неко време, од када си отишла.. Не, чек.. Или сам ја отишао? Дакле, већ неко време у омиљеном ми Фубару стоји језичак са новом плејлистом: " Париз, Тексас", који за сада чини само невероватни "Yawning Man" и ОСТ из филма о којом бих причао и да водим блог о аутоелектричарству. Јер, "Париз, Тексас", ако је икада постојала дефиниција филма, онда је тај филм управо то.
Курт Кобејн га је сматрао за највећи филм свих времена, добио је награду у Кану, али 30 година касније кинематографија није усвојила или освојила све highlights-e који просто севају од првог до два и по сата каснијег, последњег, тренутка.
Осим у две сцене, овај филм је бесмртан и савршен. Прва је јасна сцена где се истичу ужасне помодне панталоне звонцарице (Боже, која глупост!), друга је у драјв-ин банци која је напросто, сувише наивна и сањива, а која је могла да се уради толико стварно да би нас епилог потпуно докосурио. Искрено, био сам бесан када сам увидео пропуштену прилику..
Но, није да нисам гледао раније овај филм, јесам, али само других сат времана, из неког разлога, никада нисам ухватио почетак, међутим сада након целокупног искуства уз прошлих 25 година петинга који нисам разумео, да.. Невероватно, заиста.
Филм говори о Тревису, човеку који је четири године раније избегао из цивилизације и за кога сви верују да је мртав. Многи су га већ прежалили и ожалили. Међутим, када се он појави у потпуно скандалозном стању у неком Текшашком селу, проналазе његову породицу и тада почиње класична road-story драма која касније метастазира у саму коштану срж Простора и Времена и дефинише људско постојање у све три доступне димензије.
Помало је вулгарно коментарисати перформанс глумаца или техничке аспекте овог филма. Вулгарно јер, реално, нико није баш толико стручан па да може уопште да има мишљење. Али, укратко, бриљира целокупна постава а Nastassja Kinski изгледа толико стварно нестварно лепо да је то просто невероватно (најгора реченица у историји реченичења али је истинита). Међутим, она је адут за висине - Хари Дин Стантон као сваки прави мушкарац овде зида кућу и чува је од одметника и Утвара у Ноћи. Његова полиритмичност и адаптација на другачије ситуације је изузетна и стиче се утисак да је у овој улози одживео неколико живота, сваки пут се изгубљен проналазио у пустињама бежећи од будућности, враћајући се стално у прошлост коју никако није могао да поднесе.. Ту је негде и једна од истинитијих љубавних изјава и признања која се због зидова који су је "снимили" амплификује као дисторзирано црнило Ђавоље душе..
Курт Кобејн га је сматрао за највећи филм свих времена, добио је награду у Кану, али 30 година касније кинематографија није усвојила или освојила све highlights-e који просто севају од првог до два и по сата каснијег, последњег, тренутка.
Осим у две сцене, овај филм је бесмртан и савршен. Прва је јасна сцена где се истичу ужасне помодне панталоне звонцарице (Боже, која глупост!), друга је у драјв-ин банци која је напросто, сувише наивна и сањива, а која је могла да се уради толико стварно да би нас епилог потпуно докосурио. Искрено, био сам бесан када сам увидео пропуштену прилику..
Но, није да нисам гледао раније овај филм, јесам, али само других сат времана, из неког разлога, никада нисам ухватио почетак, међутим сада након целокупног искуства уз прошлих 25 година петинга који нисам разумео, да.. Невероватно, заиста.
Филм говори о Тревису, човеку који је четири године раније избегао из цивилизације и за кога сви верују да је мртав. Многи су га већ прежалили и ожалили. Међутим, када се он појави у потпуно скандалозном стању у неком Текшашком селу, проналазе његову породицу и тада почиње класична road-story драма која касније метастазира у саму коштану срж Простора и Времена и дефинише људско постојање у све три доступне димензије.
Помало је вулгарно коментарисати перформанс глумаца или техничке аспекте овог филма. Вулгарно јер, реално, нико није баш толико стручан па да може уопште да има мишљење. Али, укратко, бриљира целокупна постава а Nastassja Kinski изгледа толико стварно нестварно лепо да је то просто невероватно (најгора реченица у историји реченичења али је истинита). Међутим, она је адут за висине - Хари Дин Стантон као сваки прави мушкарац овде зида кућу и чува је од одметника и Утвара у Ноћи. Његова полиритмичност и адаптација на другачије ситуације је изузетна и стиче се утисак да је у овој улози одживео неколико живота, сваки пут се изгубљен проналазио у пустињама бежећи од будућности, враћајући се стално у прошлост коју никако није могао да поднесе.. Ту је негде и једна од истинитијих љубавних изјава и признања која се због зидова који су је "снимили" амплификује као дисторзирано црнило Ђавоље душе..
0 comments:
Post a Comment