Ах! Ох! Ух! Као комад омиљене обуће, који се одавно обликовао и прилагодио јединственим отисцима, и који сваког пута постане једно са телом! Нови Корн ffs!
Дуго сам размишљао о прошлогодишњем албуму и тек сада имам јасну дефиницију и одредницу за њега - он је био мој метадон уместо хероина. Слушао сам га, али није ми се свидео. Само афера и ништа више. Али ево коначно нечега да се поштено "избодем"..
Десети албум вероватно последњег mainstream рок бенда (подложно дискусији, али 30+ милиона тиража је апсолутно недостижан број) је припреман практично одмах након завршене шараде са "провратком у корен суштине". С обзиром да онако никако није ишло, неко се ту сетио да карактеристичан звук Корна захтева модернизацију, у складу са природним ограчењима, наравно. А то је било можда и најлакше што су могли да ураде.
Немојте ми рећи да вас популарни dub-step нимало не подсећа на дивљачке деонице раних Корн радова? Наравно да је та глупа техно музика узела директну основу и изазвала хаос у жанровском поретку.. Сабрано 2+2, и ...
Корн сада свира ну-метал/даб-степ што је врло комфорна средина, и бенд се практично налази у имагинарном простору "своје куће" од које су одлутали јако давно... Још више радује да је дооообар део албума у некој врсти "телепатске" везе са напуштеним "Untitled" пројектом, који је можда и њихов најхрабрији албум након "Follow The Leadera " и "Unthouchablesa". У приличној мери тај албум је и изазвао својеврсну дефанзиву и опрезности наредних година, али ваљда су овог пута научили лекцију и сада се храбро враћају својим експериментима који се сигурно неће допасти већини неуротичних teen фанова..
Дакле, снажан поп сензибилитет, дигитализација практично свог расположивог музичког арсенала, свеопшта компјутеризација звука, "мегабајтовање" семплова, еонима далеко од снимања на аналогну траку, али овако бенд, практично, више личи на себе него када се баш труди да звучи као некада, а заправо су само још један у низу "tribute" циркузаната. Такође, ни на овом албуму се не примећује недостатак Брајана Велча и песме звуче целовито и комплетно.
Осим самог бенда, има ту брдо диџејева, али то није нешто што би натерало човека да оде на рејв журку и уради се са пар "ексера".. Много је битно што нам се вратио Корн са признањем да је грешан био, и са обећањем да више то неће радити.
"The Path of Totality" је високо експериментална плоча (причамо све време о Корну!) и неће имати превелику "километражу", собни фанови ће уживати без сувишних расправа и дебата. Није жвака за сељака, знате ту...
Дуго сам размишљао о прошлогодишњем албуму и тек сада имам јасну дефиницију и одредницу за њега - он је био мој метадон уместо хероина. Слушао сам га, али није ми се свидео. Само афера и ништа више. Али ево коначно нечега да се поштено "избодем"..
Десети албум вероватно последњег mainstream рок бенда (подложно дискусији, али 30+ милиона тиража је апсолутно недостижан број) је припреман практично одмах након завршене шараде са "провратком у корен суштине". С обзиром да онако никако није ишло, неко се ту сетио да карактеристичан звук Корна захтева модернизацију, у складу са природним ограчењима, наравно. А то је било можда и најлакше што су могли да ураде.
Немојте ми рећи да вас популарни dub-step нимало не подсећа на дивљачке деонице раних Корн радова? Наравно да је та глупа техно музика узела директну основу и изазвала хаос у жанровском поретку.. Сабрано 2+2, и ...
Корн сада свира ну-метал/даб-степ што је врло комфорна средина, и бенд се практично налази у имагинарном простору "своје куће" од које су одлутали јако давно... Још више радује да је дооообар део албума у некој врсти "телепатске" везе са напуштеним "Untitled" пројектом, који је можда и њихов најхрабрији албум након "Follow The Leadera " и "Unthouchablesa". У приличној мери тај албум је и изазвао својеврсну дефанзиву и опрезности наредних година, али ваљда су овог пута научили лекцију и сада се храбро враћају својим експериментима који се сигурно неће допасти већини неуротичних teen фанова..
Дакле, снажан поп сензибилитет, дигитализација практично свог расположивог музичког арсенала, свеопшта компјутеризација звука, "мегабајтовање" семплова, еонима далеко од снимања на аналогну траку, али овако бенд, практично, више личи на себе него када се баш труди да звучи као некада, а заправо су само још један у низу "tribute" циркузаната. Такође, ни на овом албуму се не примећује недостатак Брајана Велча и песме звуче целовито и комплетно.
Осим самог бенда, има ту брдо диџејева, али то није нешто што би натерало човека да оде на рејв журку и уради се са пар "ексера".. Много је битно што нам се вратио Корн са признањем да је грешан био, и са обећањем да више то неће радити.
"The Path of Totality" је високо експериментална плоча (причамо све време о Корну!) и неће имати превелику "километражу", собни фанови ће уживати без сувишних расправа и дебата. Није жвака за сељака, знате ту...
0 comments:
Post a Comment