Мали и непознат бенд, мала и непозната земља, у овом случају деле порекло, али не и судбину. Бенд Kultur Shock из Сијетла је има, а земља у којој се та садница родила више нема. У светским превртањима које гледамо ових дана очима каквог расног Швабе, чак ни чувена " хуманитарна акција " САД-а не изазива реакцију, јел`да? Будимо искрени: свеједно нам је. Зашто? Ево одговора.
Након Интеграција бенд је требало да нестане: неинспиративна колекција млаких рок нумера, и пар љубавних жалопојки, права лимунада у невреме. Искрено, нисам ни очекивао нови албум, али он је стигао и и прилично упростио моју дневну плејлисту на пар дана...
Kultur Shock свира цигански панк-рок са елементима алтернативног метала. То је једина могућа дефиниција, и званична, али ово је према приказаном, више од свега, кафанска музика. Заправо, пошто поштених кафана више нема, албум је више од свега аутентично-имагинарна кафана. Разговори у њој су они који се и иначе воде у кафанама - све почне од чашице, али се заврши увек на причама о путевима који воде до тог, изгледа, крају свих путева.
Музичке теорија су досадне и напорне: хармонски молови који доминирају у " оријенталним " мелодијама су превише технички израз, али истинит; ипак бих радије музику упоредио са оригиналном фолк музиком, него са тим сувопоарним теоријским компарацијама; Ministry Of Kultur подјенако " воли " Sex Pistolse али и Синана Сакића. Ђино Банана, отац и мајка и Бог бенда, овог пута се не стиди своје прошлости и лаких нота, већ прилично огољено и храбро срљао је безглаво у могући понор, међутим настао је њихов најзрелији и најквалитетнији албум.
Албум је чврст ко стена, без слабости у структури; монолитан, компактан, али изнутра се, заправо, налази суштина. Чести су моменту да песма мора да се пева на три, па и више језика, а из неког разлога, разумећете сваку реч, било то Шпански, Италијански, па и Цигански.
Концептуалност се јасно уочава већ погледом на омот, који ће разумети само људи са ових простора, погодиће дубоко у суштину једноумља које нам се понавља, иако смо и овог пута " у праву ".
Већ прва ствар са снажним гитарама, брејковима, вишегласјем чини да све тако добро легне, а прича о " лековима " заиста делује уврељиво. У наставку, " Мује кује коња под месецем `мест под Сунцем, те га грди мајка ", па следи рат, дуга и врхунац свега, Тамни Вијалет ( причу прочитајте овде ) која буди помешана осећања, и тада албум мења тон - постаје знатно драматичнији и мрачни ( welcome brother and neighbor, in my house of labor, in my city of pain, country of the insane ), да би Шејтан био нож право у срце, и искреност боли у Ђиновом гласу нема премца, а да је на српском језику. Након овог тренутка, троделна " она ради у руднику " песма стиже прерано, и најбоље је тада прекинути са слушањем. Ја нисам, те сам тек из " друге " схватио о чему је овде реч:
Разговор у кафани је истинит, и све речено тамо је тачно, али свет изван кафане, о каквом се тамо говори, одавно не постоји. Е сад, да ли не постоји кафана и оно у њој, или свет, па и кафана у њему? Култур Шок :)
Након Интеграција бенд је требало да нестане: неинспиративна колекција млаких рок нумера, и пар љубавних жалопојки, права лимунада у невреме. Искрено, нисам ни очекивао нови албум, али он је стигао и и прилично упростио моју дневну плејлисту на пар дана...
Kultur Shock свира цигански панк-рок са елементима алтернативног метала. То је једина могућа дефиниција, и званична, али ово је према приказаном, више од свега, кафанска музика. Заправо, пошто поштених кафана више нема, албум је више од свега аутентично-имагинарна кафана. Разговори у њој су они који се и иначе воде у кафанама - све почне од чашице, али се заврши увек на причама о путевима који воде до тог, изгледа, крају свих путева.
Музичке теорија су досадне и напорне: хармонски молови који доминирају у " оријенталним " мелодијама су превише технички израз, али истинит; ипак бих радије музику упоредио са оригиналном фолк музиком, него са тим сувопоарним теоријским компарацијама; Ministry Of Kultur подјенако " воли " Sex Pistolse али и Синана Сакића. Ђино Банана, отац и мајка и Бог бенда, овог пута се не стиди своје прошлости и лаких нота, већ прилично огољено и храбро срљао је безглаво у могући понор, међутим настао је њихов најзрелији и најквалитетнији албум.
Албум је чврст ко стена, без слабости у структури; монолитан, компактан, али изнутра се, заправо, налази суштина. Чести су моменту да песма мора да се пева на три, па и више језика, а из неког разлога, разумећете сваку реч, било то Шпански, Италијански, па и Цигански.
Концептуалност се јасно уочава већ погледом на омот, који ће разумети само људи са ових простора, погодиће дубоко у суштину једноумља које нам се понавља, иако смо и овог пута " у праву ".
Већ прва ствар са снажним гитарама, брејковима, вишегласјем чини да све тако добро легне, а прича о " лековима " заиста делује уврељиво. У наставку, " Мује кује коња под месецем `мест под Сунцем, те га грди мајка ", па следи рат, дуга и врхунац свега, Тамни Вијалет ( причу прочитајте овде ) која буди помешана осећања, и тада албум мења тон - постаје знатно драматичнији и мрачни ( welcome brother and neighbor, in my house of labor, in my city of pain, country of the insane ), да би Шејтан био нож право у срце, и искреност боли у Ђиновом гласу нема премца, а да је на српском језику. Након овог тренутка, троделна " она ради у руднику " песма стиже прерано, и најбоље је тада прекинути са слушањем. Ја нисам, те сам тек из " друге " схватио о чему је овде реч:
Разговор у кафани је истинит, и све речено тамо је тачно, али свет изван кафане, о каквом се тамо говори, одавно не постоји. Е сад, да ли не постоји кафана и оно у њој, или свет, па и кафана у њему? Култур Шок :)
0 comments:
Post a Comment