Био је то лењи летњи дан, пре пар година. Било ми је толико досадно, да сам сео да гледам телевизију. Ред глупости, реклама, смењују се и пролазе по Киркоховим законима. А онда сам налетео на њих, и од страха да им не заборавим име, записао сам Grant Lee Buffalo у меморију свог телефона. Био сам одуван у 15 секунди.
Да ли волите рат? Да ли подржавате рат? Или - да ли вам се свиђа Амерички Сан? Живот на кредит, љубав на рате итд..
Као и сваки деби албум, ово је албум који се пише целог живота и албум који представља рађање аутора, са свим " порођајним боловима ". Ово је албум који верује у идеале, и који има снагу које само нови почетак може да има. Али, за разлику од својих савременика, ово прича болно искрено.
Литерарни моментум је у првој половини `90-их био кључна ставка, а албум Fuzzy је сасвим сигурно, један од најбоље и највештије написаних. Текстови су толико комплексни, потпуно лудачке структуре, да могућност правилног тумачења (или уопште) доводи у питање, али баш та " игра " са слушаоцима је основни " selling point ".
Музички, ово је алтернативни рок упакован у традиционални " кантри ", што му даје прву боју. Саме песме, пак, додају мноштво других, али не оних очекиваних.
" I propose a toast, to the memory of the horse who carried King Tut and his gold " - само благо додирује непце и прави му основу за праве укусе који следе - песме о истинском патриотизму, о стварним и јединим правим лажима који само велики љубавници могу да говоре једно другом, о бесмислености политике, лудилу које се тек назире - албум је отров који је некако исклизнуо и прошао кроз машину. Нумере попут " Stars`n`Stripes " данас не би прошле НИ У ЛУДИЛУ, јер се обожавана војска САД-а отворено назива " фашистима са свастикама ", а вређа Америчка застава, њихових 50 држава и целог концепта " сви смо ми Америка ". Не чуди стога, да иако познат, признат и утицајан бенд, није успео да опстане, те се три албума касније и распао ( поново се окупили 2010. ) а Ли Филипс, певач, гитариста и фронтмен и лице са насловне стране дебија, наставља касније соло каријеру (која није ни изблиза сјајна колико ова). Албум од народа за народ, којег, заправо слушам увек, а који ми је сада преко потребан, у данима када се суочавам са слепима и глувима, за које унапред знате да ће вас разочарати својим празним веровањима и шупљом филозофијом. Нико овде не вређа никога, само се корпоративизам означава правим именом - фашизам. Ово није албум за сваког, тежи је од неба, чак превише " амерички " , али сија и у мраку. Часна реч.
Да ли волите рат? Да ли подржавате рат? Или - да ли вам се свиђа Амерички Сан? Живот на кредит, љубав на рате итд..
Као и сваки деби албум, ово је албум који се пише целог живота и албум који представља рађање аутора, са свим " порођајним боловима ". Ово је албум који верује у идеале, и који има снагу које само нови почетак може да има. Али, за разлику од својих савременика, ово прича болно искрено.
Литерарни моментум је у првој половини `90-их био кључна ставка, а албум Fuzzy је сасвим сигурно, један од најбоље и највештије написаних. Текстови су толико комплексни, потпуно лудачке структуре, да могућност правилног тумачења (или уопште) доводи у питање, али баш та " игра " са слушаоцима је основни " selling point ".
Музички, ово је алтернативни рок упакован у традиционални " кантри ", што му даје прву боју. Саме песме, пак, додају мноштво других, али не оних очекиваних.
" I propose a toast, to the memory of the horse who carried King Tut and his gold " - само благо додирује непце и прави му основу за праве укусе који следе - песме о истинском патриотизму, о стварним и јединим правим лажима који само велики љубавници могу да говоре једно другом, о бесмислености политике, лудилу које се тек назире - албум је отров који је некако исклизнуо и прошао кроз машину. Нумере попут " Stars`n`Stripes " данас не би прошле НИ У ЛУДИЛУ, јер се обожавана војска САД-а отворено назива " фашистима са свастикама ", а вређа Америчка застава, њихових 50 држава и целог концепта " сви смо ми Америка ". Не чуди стога, да иако познат, признат и утицајан бенд, није успео да опстане, те се три албума касније и распао ( поново се окупили 2010. ) а Ли Филипс, певач, гитариста и фронтмен и лице са насловне стране дебија, наставља касније соло каријеру (која није ни изблиза сјајна колико ова). Албум од народа за народ, којег, заправо слушам увек, а који ми је сада преко потребан, у данима када се суочавам са слепима и глувима, за које унапред знате да ће вас разочарати својим празним веровањима и шупљом филозофијом. Нико овде не вређа никога, само се корпоративизам означава правим именом - фашизам. Ово није албум за сваког, тежи је од неба, чак превише " амерички " , али сија и у мраку. Часна реч.
0 comments:
Post a Comment