Година је 1990. Peter Buck, гитариста групе Р.Е.М., у том тренутку бенда неизмерног потенцијала налази се пред великим искушењем - остати доследан себи или покушати ићи до краја, продати брдо плоча, постати рок-звезда, гитарски херој и све друго што иде као " додатна опрема " у свету шоу-бизниса... Албум " Green ", као њихов први за " мејџор " издавача прошао је одлично, златна, платинаста плоча... Како је сам Стајп касније рекао, када су му рекли да је албум постао " златан " он је питао : " Шта то значи? ". Сва је прилика да је Питер Бак то знао, стога одлучује да све то " промени ". Познат по свом изузетном свирачком умећу, а очигледно и композиторском таленту, Питер мења гитару мандолином! Р.Е.М., један од највећих андерграун бендова у Америци, хероји " колеџ-рока ", имао је на уму само стварне потребе, никада нису планирали да постану " то " што је њих усмерило у правцу " алтернативног рока ". Познато је да је ова сцена више од свега презирала тадашње величине који су се углавном држали " sex, drugs, rock`n`roll ", групама налик Motley Crue или Skid Row. Зато је бенд подржао Питера, и одлучно прионуо на писање песама. Питер није баш тачно знао како свирати мандолину, те је своје прве вежбе снимао на мали диктафон. Када их је преслушавао касније, све што је чуо је гомила покушаја њега да одсвира нешто смислено и оно што ће касније постати " Loosing My Religion " .
20 година од албума " Out Of Time ", РЕМ су и даље међ`нама, и ових дана објавили су свој 15 албум. Иако се можда њихово име данас не спомиње толико по телевизијама, за 7 дана забележено је преко педесет хиљада слушања на LastFM-u, једном од најрелевантнијих извора овакве врсте информација, те прича о величини бенда постаје чаробна, чудесна судбина која је бенд просто прогурала, не обазирућу се на њихово готово самурајско понашање у младости, и сплетом каквих хоћете околности, једна песма катаклизмичног наслова постаје њихов печат до краја времена.
Једини проблем са којим се бенд сусреће (и успешно бори) је да су њихови први фанови остарили са њима. Преко 30 година свирања, сталних турнеја, сталних снимања, оваплотили су изузетан материјал, али који истински доживљавају људи који се колеџа једва и сећају. Ја сам, нпр. превише млад, а моји родитељи су превише матори, те је овај бенд код мене у тотално међугенерацијском статусу. Међутим... Визија " Мурмура " живи и даље.
Како покушати објашњење? " Kill `em All ", " The Number Of The Beast " и " Murmor " су изашли исте године. Оно што данас чујемо, али и протеклих 20 и кусур година више од свега, личи на РЕМ.
То би била и једина " критика " заиста рекордног 15 остварења. Цео материјал звучи као оригинални РЕМ, заиста квалитетно, без младалачких претензија ка доказивању било коме, бенд је остао доследан самом себи и направио од свега по мало - мало рокерскијих, мало споријих, тужнијих, срећнијих, све у свему, певљив албум, као створен за дочек ( коначни! ) пролећа које је пред нама. Помало ми је хитичнија од осталих " Mine Smells Like Honey ", али то је све, албум је сјајни колаж, проистекао из чисте моћи бенда да пише песме. Наводно, постоје спотови за свих 12 песама, те свакако треба потражити и то. Једно од неочекиваних згодних догађаја на умирућој музичкој сцени. Благо вама који волите Лејди Гагу..
0 comments:
Post a Comment