Макс Кавалера је српски зет, један од првих великих имена који је дошао у Србију ( 2003.) и од тада нам се редовно враћа, и овде је популарнији него што би, да је све сурово објективно, требало. Но, као и у оним деловима света који се препознају у његовој револуционарној реторици, омиљеност му нико не може оспорити.
Музички, Макс је човек од " фаза ", а од како је натерао Марка Ризоа да свира брзе солаже, чини се да је ова и коначна, те треба поштовати музички израз у који тако јако верује.
" Завера Кавалера " је бенд у којем поред Марка свира његов брат Игор, што је својеврсно " уједињење " браће металаца, толико жељено у претходној деценији, с обзиром да ни Sepultura ни Soulfly нису реално имали снаге колико " оригинална " ( класична ) постава легендарног бразилског бенда.. А у металском свету термин " браћа " се употребљава за много више од обичног крвног сродства..
Кад смо код крви, има ли је овде? Замало. Једноставно, пет албума у шест годинаје превише је за сваког, а поготово за музику какву ствара Макс - поента је бес, а не квалитет свирке, што је неко већ требало да му каже. " Dark Ages " тако остаје оригинал, све остало копије.. Квалитет песама је врло добар, али и даље остаје питање у чему је разлика између овог и Soulflya? Званично, Макс тврди да другачије пише када пише са братом, али акценат је и даље на Марку Ризоу, тј. његовим брзим солажама које су звучале невероватно пре шест година, али пет албума касније, искрено, не изазивају одушевљење, шта више, подсећају због чега су биле остављене као надгробни споменици глему `80-их... Једино се издваја невероватна " Killing Inside ", првенствено због основног рифа који у овој варијанти не памтим да смо чули раније, али је и певање урађено чудно, тј. некарактеристично за неког ко се зове Макс Кавалера.. Такође, ни минутажа не одушевљава, тек негде око 40 минута и то у специјалној едицији ( вероватно " ексклузивно " на iTunesu )
Макс је одавно поставио неке стандарде у овом специфичном жанру где постоје малтене само његови бендови, али радохоличарство у протеклој деценији полако узима данак, те некада продуктивна конкурентност самом себи сада представља највећу ману последњих пар радова.. Ако смо на ( такође, " маломинутни " ) последњи Soulfly помало и зажмурили, сада је већ Кавалера корпорација претерала, те потенцијал треба вратити и усмерити у двориште матичног бенда. А ни Сепултура није лоша, напротив...
Музички, Макс је човек од " фаза ", а од како је натерао Марка Ризоа да свира брзе солаже, чини се да је ова и коначна, те треба поштовати музички израз у који тако јако верује.
" Завера Кавалера " је бенд у којем поред Марка свира његов брат Игор, што је својеврсно " уједињење " браће металаца, толико жељено у претходној деценији, с обзиром да ни Sepultura ни Soulfly нису реално имали снаге колико " оригинална " ( класична ) постава легендарног бразилског бенда.. А у металском свету термин " браћа " се употребљава за много више од обичног крвног сродства..
Кад смо код крви, има ли је овде? Замало. Једноставно, пет албума у шест годинаје превише је за сваког, а поготово за музику какву ствара Макс - поента је бес, а не квалитет свирке, што је неко већ требало да му каже. " Dark Ages " тако остаје оригинал, све остало копије.. Квалитет песама је врло добар, али и даље остаје питање у чему је разлика између овог и Soulflya? Званично, Макс тврди да другачије пише када пише са братом, али акценат је и даље на Марку Ризоу, тј. његовим брзим солажама које су звучале невероватно пре шест година, али пет албума касније, искрено, не изазивају одушевљење, шта више, подсећају због чега су биле остављене као надгробни споменици глему `80-их... Једино се издваја невероватна " Killing Inside ", првенствено због основног рифа који у овој варијанти не памтим да смо чули раније, али је и певање урађено чудно, тј. некарактеристично за неког ко се зове Макс Кавалера.. Такође, ни минутажа не одушевљава, тек негде око 40 минута и то у специјалној едицији ( вероватно " ексклузивно " на iTunesu )
Макс је одавно поставио неке стандарде у овом специфичном жанру где постоје малтене само његови бендови, али радохоличарство у протеклој деценији полако узима данак, те некада продуктивна конкурентност самом себи сада представља највећу ману последњих пар радова.. Ако смо на ( такође, " маломинутни " ) последњи Soulfly помало и зажмурили, сада је већ Кавалера корпорација претерала, те потенцијал треба вратити и усмерити у двориште матичног бенда. А ни Сепултура није лоша, напротив...
0 comments:
Post a Comment