" У Америчком јавном животу не постоји други чин " - рекао је Скот Фицџералд и био у праву. Није потребно изводити сведоке, или представљати доказе - беспоштедна борба за својих пет минута славе одавно превазилази границе сваког моралног кодекса у Универзуму. Милиони оних који желе да буду славни, познати, богати, успешни сваког дана вероватно устају са новим надама само да бих увече истог дана поново сахранили. Холивудске приче су ретко када оне са " хепи-ендом ". Како онда треба посматрати Machine Head? Бенд који је Карма оставила на цедилу и да умре пре тачно 10 година је остао без издавача, и не само то - захваљујући свом новом синглу " Crashing Around You " у споту у којем горе зграде, пуштеном 11.09.2001 додата је нека врсте " ожиљка ".. Без рекламе, албум пропада, а сада озлоглашени отпадници којих су се и фанови због интеркурса са ну-металом одрекли ударају у зид. Како Роб Флин, певач и гитариста прича данас, материјал за нови албум није био проблем - издавач јесте. Били су одбијени од сваког Америчког издавача. Бенд који је продао милион и кусур дискова сада је у крајњој незавидној позицији. Из бенда одлази Ру Лустер, човек који је и донео тај комерцијалнији звук а тројка наставља даље. С обзиром да су избачени на обалу, бенд се одлучује са комерцијално самоубиство - на своју руку снимиће музику какву они желе, без упуства продуцената, менаџера, агената. Није више ни битно, а доживљавају и неке од најтежих тренутака у животу, када свирају испред свега 200 или 300 људи који отворено негодују. Међутим, све ће се то брзо променити.
Албум " Through The Ashes Of Empires " није само игра речи - 2003. умире ну-метал у прилично агоналном маниру, издавачи дефинитивно губе трку са временом, а Роб Флин снима прото-металкор плочу која ће дефинисати следећу декаду. Од првог такта, аутори се обраћају свом аудиторијуму претећим речима и чини се да желе и њих да увреде; чини се да желе да увреде сваког и сав свој бес снимају на траку која посредством Roadrunner International-a долази свуда, осим у Америци. Тек огроман успех ће омогућити издавање у сопственој земљи годину дана касније. Тако је бенд у истој години свирао у две дворане, прво испред 200 људи, други пут испред 50.000.
Шта рећи за " The Blackening "? Бенд који од хардкор-стрит-метала, преко ну-репкор фазе снима песме од 7 минута са дугим и брзим солажама правећи симфоније и опере уз задржавање свих елемената из прошлости - албум их лансира заиста високо...
... чиме почињу нови проблеми које нови албум " Unto The Locust " покушава да реши. И поред отвореног хвалоспева бенда чији сам велики фан ипак треба рећи истину да овде нема неке превелике филозофије - грувачке гитаре, бесни бубањ, дубок бас и одличан Робов вокал - ово је музика за " пржење " не за нешто више, попут Металике или Мејдена. Не кажем да то " јесте " више, то каже Човечанство и то каже публика, те бенд заузима крајње незгодан положај да са својим мање-више простачким текстовима прави гала-концерте. Флин говори онај прави Енглески, те се напредак у писању примећује, али је релевантност тешко пронаћи. Стил признајемо, но смисао је крајње недокучив. На новом албуму су ствари знатно горе.
И поред сјајних момената, од којих су неки врло меморабилни, тешко је држати пажњу нумерама од 7 минута истоветне архитектуре, што је де-факто проблем и поменутих " узора ", но они уживају извезне " кредите " о којима не бих сада... Све у свему, класичан албум солидних песама, ту и тамо буде занимљиво. Ово важи за стандардне нумере. Нажалост, бенд је одлучио да " напредује " па је снимио " омаж " хард-року. Заиста, на изразито бесном метал албуму убацити ову абоминацију од песме, па је чак оставити да и она свира свих 7 минута као њена" браћа " и " сестре ", страшно.. Понекад се примећују да су чланови остарили ( природан процес ) те " играју " на сигурно, а Роб, отац и супруг, полако се на чудан начин трансформише у тврдоглавог старца који неминовност промена, чији је и сам био део, одбацује, убацујући неки дечији хор у песми " Ово смо ми ", па ту сад прича како мора да се води рачуна о својим ближњима, комшијама, комшилуку.. Само фали онај део : " од вражијих Мексиканаца " и да све оде дођавола, но барем би добили нешто извесно политички некоректно, што би спасило ствар..
Предвиђања врсних аналитачара какав сам и сам су се нажалост, показала тачним; бенд је стигао на крај пута. Популарнији него икада, са сјајним инструменталима и либералним текстовима (на Амерички начин, наравно, са одласком у цркву!) проћи ће они добро, али само још овог пута.
Албум " Through The Ashes Of Empires " није само игра речи - 2003. умире ну-метал у прилично агоналном маниру, издавачи дефинитивно губе трку са временом, а Роб Флин снима прото-металкор плочу која ће дефинисати следећу декаду. Од првог такта, аутори се обраћају свом аудиторијуму претећим речима и чини се да желе и њих да увреде; чини се да желе да увреде сваког и сав свој бес снимају на траку која посредством Roadrunner International-a долази свуда, осим у Америци. Тек огроман успех ће омогућити издавање у сопственој земљи годину дана касније. Тако је бенд у истој години свирао у две дворане, прво испред 200 људи, други пут испред 50.000.
Шта рећи за " The Blackening "? Бенд који од хардкор-стрит-метала, преко ну-репкор фазе снима песме од 7 минута са дугим и брзим солажама правећи симфоније и опере уз задржавање свих елемената из прошлости - албум их лансира заиста високо...
... чиме почињу нови проблеми које нови албум " Unto The Locust " покушава да реши. И поред отвореног хвалоспева бенда чији сам велики фан ипак треба рећи истину да овде нема неке превелике филозофије - грувачке гитаре, бесни бубањ, дубок бас и одличан Робов вокал - ово је музика за " пржење " не за нешто више, попут Металике или Мејдена. Не кажем да то " јесте " више, то каже Човечанство и то каже публика, те бенд заузима крајње незгодан положај да са својим мање-више простачким текстовима прави гала-концерте. Флин говори онај прави Енглески, те се напредак у писању примећује, али је релевантност тешко пронаћи. Стил признајемо, но смисао је крајње недокучив. На новом албуму су ствари знатно горе.
И поред сјајних момената, од којих су неки врло меморабилни, тешко је држати пажњу нумерама од 7 минута истоветне архитектуре, што је де-факто проблем и поменутих " узора ", но они уживају извезне " кредите " о којима не бих сада... Све у свему, класичан албум солидних песама, ту и тамо буде занимљиво. Ово важи за стандардне нумере. Нажалост, бенд је одлучио да " напредује " па је снимио " омаж " хард-року. Заиста, на изразито бесном метал албуму убацити ову абоминацију од песме, па је чак оставити да и она свира свих 7 минута као њена" браћа " и " сестре ", страшно.. Понекад се примећују да су чланови остарили ( природан процес ) те " играју " на сигурно, а Роб, отац и супруг, полако се на чудан начин трансформише у тврдоглавог старца који неминовност промена, чији је и сам био део, одбацује, убацујући неки дечији хор у песми " Ово смо ми ", па ту сад прича како мора да се води рачуна о својим ближњима, комшијама, комшилуку.. Само фали онај део : " од вражијих Мексиканаца " и да све оде дођавола, но барем би добили нешто извесно политички некоректно, што би спасило ствар..
Предвиђања врсних аналитачара какав сам и сам су се нажалост, показала тачним; бенд је стигао на крај пута. Популарнији него икада, са сјајним инструменталима и либералним текстовима (на Амерички начин, наравно, са одласком у цркву!) проћи ће они добро, али само још овог пута.
0 comments:
Post a Comment