Matriarch/Revered Unto The Ages/2007

Естетике у "црном" или "мртвом" металу нема, нити је икада било, а опет, дискусије у тим водама се обично споре управо у тој особини, управо је та карактеристика која раздваја добре и најбоље. Потпуно другачије вредности практично идентично ружној музици је пре социолошки феномен него питање "доброг укуса", и много говори о дискутантима. Свако иоле упућен зна да је та музика намерно направљена тако, и да је феномен управо у згражавању а не у "уживању". Уосталом, ово не говорим ја, тако је рекао Варг Викернес.

Након његовог хапшења због убиства, паљења цркви и свега осталог што је овај човек урадио и одлежао чувену максималнну норвешку казну од 20 година (пуштен због примерног владања), неко је вероватно схватио да иако сигурно најопаснија музика свих времена, касније није еволуирала већ се вратила неколико корака уназад, поставши знатно конкретнија али без икакве филозофије или макар уверења, и није трајала дуже од пар година. "Cradle of Filth", "Dimmu Borgir" и слични кретени нису, заправо, занимали никога осим пар позера, међутим управо су они демонстрирали могућности, обележили су нове путеве на картама, па су новоносталаи жанрови узимала само елементе и име, алиа заправо нису имали никакве везе са славним прецима. Melodic death metal пре звучи као појачан Блек Сабат него, шта ја знам, неки безвезни бенд...

А онда је ту и "Matriarch", all-female extreme-metal бенд из, пази сад, ПОРТОРИКА! Нису прве али су зато најбоље, у сваком аспекту.

Не знам за вас, али мене Порторико асоцира на океан, плаже, кокос, ноћне клубове под палмама, и да се не лажемо, малтене легалну проституцију, узгред, јефтину. Међутим, и на класично лепе жене Латинске Америке, онако природно осунчане, тамне коже, заносних облина.

Е па, чланице овог бенда управо тако изгледају. Изгледале су оне и боље, али је један од гитарискиња отишла, но она боља и даље свира. Да, свира, и то седможичану "Џексон" гитару! Какав истанчан металски укус, јер иако су разлике сасвим мале, свако зна да су "Џексон" гитаре најбоље због најквалитетније израде у одређеном ценовном рангу, због које и сама компанија не зарађује довољно, али добар глас је остао. Него, Ванеса дакле  изгледа овако:

Између осталог на "Твитеру" јој стоји као занимања:" Уметник, музичар, модел (ја бих додао "супер"), продуцент итд, итд..". У свом матичном бенду, свира lead гитару и пева као, очигледно, изузетно школована оперска певачица. Ево, тек сад видим да као музички опис ова прелепа Латинка наводи Operatic Death Metal Core, што је жанр који сигурно не постоји.

И све би то било у реду, да њихов албум првенац (и јединац) није овоако квалитетан. Када прво проверите њихово извођење уживо, девојке у хаљинама за плажу са огромним гитарама очигледно свирају више него добро, заправо, изузетно добро.

Спреман сам да идем толико да, оно што сам ја макар чуо, сигурно су боље од свих бендова тог и сличних жанрова на нашим просторима. Феноменалне гитаре, опасни рифови, филигранске солаже, ултра-модеран бубањ, помало трибалан, и композиције какве сигурно нисте чули. Због свог женског сензибилитета, осмоминутне песме су потпуно хаотичне, од тоталне агресије до криптодепресије песимизма и туге, од најдубљег "growl" урлика до оперског вриска, свеједно, тежина океана је константа и осећа се на леђима. Атласове муке. Албум је бруталан, квалитетан и нормалном слушаоцу, изузетно некомерцијалан, мада у складу са уводом, претпостављам да је мелодика превише за " true" метал фанове, али ми остали можемо само да уживамо у овако егзотичној музици. Заиста делује невероватно и несхватљиво да се жене уопште баве овим, поготово жене супермодели. И поготово жене супермодели који имају и децу, а изгледају...